Buraz, transvestit i agenti

Danima vam je dosadno i ne znate šta ćete sa sobom? Imam ja jedan predlog: angažujte agenta za nekretnine i krenite s njim u obilazak stanova. Provešćete se nezaboravno i nagledati se  komada  sa pevanjem i igranjem, a ako vam se posreći, i plakanjem, kao na pozornici.

Možete to i ako imate para za stan, nije isključeno. Ali onda se ne nervirajte, nije sve tako crno.

Pre nekoliko godina shvatimo moj suprug i ja da je krajnje vreme da se skućimo. Budući neiskusni, odlučimo da angažujemo agenta preko agencije za nekretnine i krenemo u potragu za toplim porodičnim gnezdom. Mada, ne može se reći da i sami nismo malo petljali, ali, računamo, ovako je sigurnije.

Dopadne nam agentica stvarno strpljiva i spremna na sve naše hirove. I tako, krenemo mi redom, a da nismo ni očekivali da će nam to biti jedna od najboljih zabava u životu.

U početku vam je neobično da upadate u tuđe stanove, zagledate im ćoškove, upadate u sobe u kojima nekoga isteruju jer spava do 12, u kupatila iz kojih je neko upravo istrčao sa peškirom na glavi, preskačete dečje igračke i izvinjavate se jer od silnog loma nemate gde ni da sednete. Al’ posle se naviknete, pa se skoncentrišete na plafone, parkete i pločice, a ljude i ostalu živinu ni ne primećujete. Čudan ti je naš narod, očekivali biste da će malo da pospreme kad znaju da ćete doći, al’ to valjda zavisi i od čoveka.

Ja sam se svakako ludo zabavljala. A doživeli smo svašta. Imali smo i one koji su  prekomerno hvalili svoj stan, po principu “svaki Ciganin hvali svoga konja”, iako je bilo očigledno da razloga za pohvalu nema, one koji su bili spremni da nam obećaju proširenje, iako od toga nema ‘leba, nesređene papire, poremećene porodične odnose i svađe pride, ali i one spremne da nam ispričaju svoje duge životne priče, pokažu slike unučića iz daleke nam Australije i, što da ne, posluže nas slatkim i sirupom od višanja.

Nisu samo prodavci bili idioti. Šarenoj lepezi likova umeli su da doprinesu i agenti. Ponekad kad idete u obilazak, može vam se desiti da vam se pridruži još jedan agent. On obično bude pomalo nervozan jer treba da podeli plen sa ovim vašim, pa histerija visi u vazduhu. Tako nam se par puta dogodilo da su se oni tako žestoko dokačili, da nam je agentica bila na ivici suza, a mi je branili, jer čovek se nekako srodi sa onim s kim svaki dan baza po ulici.

Prvi događaj koji nas je ostavio bez teksta dogodio se kada smo otišli da vidimo stan jedne romske porodice. Ljudi kultivisani, čisti, nema šta. Ispričaše nam svoju tužnu životnu priču: domaćica kuće leži šlogirana u bolnici i oni hitno prodaju stan. Baš dobro da smo stigli, i oni se spremaju da krenu u posetu. Kad odjednom, upade transvestit u stan. Namirisan, ofarbane plave kose, sa nalakiranim noktima i visokim štiklama, doduše neobrijan, spremio se i on u posetu. Ja ga gledam, jebeš mi mater, ženstveniji od mene. Primitivna crta mog karaktera ispade napolje i ja se prepadoh i uhvatih agenticu za ruku. Što agenticu, a ne muža, nemam pojma, valjda mi je trebala mama. Al’ uhvati i ona mene i odvuče nas napolje. Dok nas je ubrzavala niz stepenice, reče nam da joj se čini da su nešto nesređeni papiri i da dižemo ruke od ovih. Tako nam propade posao sa transvestitom.

Sledeći šok dogodio se nekoliko dana kasnije. Odvela nas je da vidimo stan za koji nam je unapred kazala da je problematičan zbog komplikovanih porodičnih odnosa. Nismo znali zašto uopšte idemo, ali dve ljubopitljive budale su htele sve da vide. Dočekala nas je gospođa glomaznih dimenzija, inače nervni bolesnik. Rekla nam je da je sama, ali iako, citiraću: “skot”  (tj. sin) nije kod kuće, možemo sve da pogledamo. Prvo nam je pokazala svoju sobu, koja je bila potpuno ruinirana, sa dušekom na podu, polomljenim staklom i novinama na prozorima, pa onda i kupatilo u kojoj je kada bila narandžaste boje od rđe, a WC šolja potpuno crna, nemam pojma od čega, nadam se buđi. Isprepadani, krenuli smo u “skotov” deo stana: njegova soba sređena, okrečena u pastelnim nijansama, sa gipsanim radovima na plafonu i kuhinja sa italijanskim elementima, predivnim okruglim stolom i modernim osvetljenjem.  Ostali smo zaprepašćeni. Ovde shizofrena cepanja nisu bila samo u glavama nego i u okruženju. Zamalo da pitam da li bi italijanska kuhinja ostala ako bi neko kupio stan, al’ agentica me preseče pogledom i izgura napolje. Reče nam da bi sa ovima svi imali samo probleme i da je najbolje da u to ni ne ulazimo.

Ipak, vrhunac se dogodio na kraju naših obilazaka, kada su nam se i agentica i drugi agent unapred izvinjavali za stan koji ćemo pogledati, ali na ono što smo videli ništa nije moglo da nas pripremi… Dočekao nas je čovek malo zvrcnut i njegova žena, solidno ometena u razvoju, sa sto kila, drečavo tirkiznim helankama i istom takvom senkom na očima.

Ušli smo, ali ostali samo u hodniku. Oko nas je bila Hirošima… Stan je bio magacin stvari koje su ranije stajale pored kontejnera i po raznim otpadima, gomile dasaka, đubreta i starog nameštaja. Parket na kome sam stajala je bio slomljen i pomalo sam balansirala, kao na klackalici. Svuda okolo su skakutale mačke i gomila mačića, a komaraca je bilo u neograničenim količinama. Dok su se agentica i kolega skupili ko dve pare u kesi na vratima, domaćini su nam predložili da pogledamo sobu koju nismo mogli da vidimo iz hodnika i rekli: “Slobodno preskočite buraza i dođite ovamo!”

Kad smo videli “buraza”, samo što se nismo onesvestili: mladić, očigledno nervno bolestan ili retardiran, možda i pod lekovima, sedeo je nepomično i gledao u jednu tačku, a po njemu su svuda šetale muve! Jebote, ovo se pretvaralo u Zonu sumraka! Odustali smo da pogledamo sobu, plašili smo se da će odnegde istrčati pacov i ujesti nas. Kupatilo nismo smeli ni da pogledamo. Krenuli smo napolje, potpuno izbezumljeni. Domaćini su nas pozdravili i rekli da će za par dana ponovo biti u stanu jer moraju u selo, tamo živi njihovo šestoro dece. O, Bože, nadam se da su im bar deca zdrava, pomislih u sebi…

I tako, ne nađosmo ništa sa agenticom, bar ne nešto što bi se nama dopalo. Na kraju je i ona počela da se ljuti jer je mislila da se iživljavamo. A i mi smo se već pitali hoćemo li ikad imati svoj dom. Ipak, na kraju kao da nas je neko spustio u tu zabačenu ulicu, i stan koji, izgledalo nam je, samo je na nas čekao. Našli smo ga sami, bio je nov, savršen i postao naš nekoliko dana pred Novu godinu. I nije bilo ni nervnih bolesnika, ni agresivaca, ni problematičnih likova. Bar dok se nisu doselili svi stanari…