Venecija -čarobni lek za dušu

Tog dana kada mi se konačno ostvario plan da putujem u Veneciju, mislila sam da ću se onesvestiti od sreće. Trebalo je još samo dočekati ga. Ali umem ja da budem strpljiva kad nešto mnogo želim. Ih, itekako!

Ta nedelja ujutru osvanula je šućmurastog neba. Oblaci su se borili sa suncem ko će nadvladati, ali ja sam znala da će se sivilo raščistiti, bar zbog mene. Nema šta, kao da se sve nameštalo da moje srce bude puno.

U luci Punto Sabioni dočekali smo vaporeto. Makedonci koji su se na doku nacrtali pre nas, odmah su se nabili na gornji deo broda ne bi li uhvatili bolji pogled, a mi smo prosleđeni u zatvoreni donji deo palube, doduše sa prozorima. Moj muž, koji ništa manje od mene nije bio uzbuđen zbog odlaska u ovaj magični grad, bez reči se popeo gore i umuvao se među njih sa foto-aparatom.

Ja sam poslušno ostala dole. Sve sam mislila da će me produvati vetar, da je nemirno more i ta bapska sranja, ali kad smo već počeli da se približavamo Veneciji, nisam više mogla da izdržim, morala sam da se popnem. Al’ gore se sve ljulja zbog talasa, a ja k’o pijana počeh da letim po onoj palubi i jedva dođoh do njega. Još se mislim:«Dobro je da sam zveknula jedan dimigal, taman bi bilo čarobno da ovako picnuta napravim jedan rigoleto po palubi!« Nemojte da se čudite, svi se picnu kad krenu u Veneciju. Jednog putnika je žena tokom celog puta zezala da se sredio kao da ide u Rio. Bauljam ja tako, a muž mi kaže:«Šta se klimaš? Lepo raširi noge kad stojiš da uhvatiš ravnotežu. E, nikad od tebe mornar…« Koji, bre, mornar?! Ja inače baš razmišljam o tome. Uostalom, na jednom letovanju smo u dokolici gatali, pa je ispalo da sam u prošlom životu bila mornar koji se utopio u brodolomu. Znači, prirodno je što dramim. Ne znaš ti, čoveče, šta sam ja doživela tada…

Elem, kad prođosmo Svetu Helenu i zaobiđosmo poslednji ćošak, ukaza se Venecija pred nama! Uzmuvaše se Makedonci, začu se i poneki vrisak. Ja obično od ovog dimigala pevam na putu i tako zabavljam saputnike, al’ sad ostadoh bez glasa. »Bože, tako je lepa i bela«, mislim se ja, a i sunce granulo i svu je obasjalo, pa ne znaš da li više blista Santa Marija dela Salute ili se crveni toranj. Uh, pođoše mi suze, ne znam da li pre da je gledam ili da je slikam. I sad me baš i briga što je nemirno more, i što nas talasi ljuljaju – gledam je kao opčinjena.

Jedva čekam da siđem i uronim u nju. Napravi se gužva na izlasku sa brodića, pa stadosmo da čekamo. Dok se drugi guraju moj muž našao mikrofon koji koriste vodiči da pričaju putnicima šta vidimo i kao nešto priča, a ja ga slikam. Smeju se Makedonci, vide dva mentola, a ja još hipnotisana pogledom, ne snađoh se da uzmem mikrofon u ruke i odistinski zapevam, kao što obično radim kad me opali dimigal, pa da vide svi šta je mentol.

Spuštamo se dokom na rivu Skjavone i širimo oči na sve što vidimo. Sve se šareni od gomile sveta, al’ nekako je najviše Japanaca. Guramo se kroz onu gomilu i ne znamo šta pre da gledamo. Prolazimo pored najekskluzivnijih hotela koji kao da su sad ispali iz renesanse, evo i mostića i kanala, eno su i gondole, evo ga i Most uzdaha i svi prave gužvu ne bi li ga slikali.

Ako ste mislili da sam došla nepripremljena, baš ste se prevarili. Još kod kuće sam provela dane na Gugl mapi istražujući Veneciju, obeležila najvažnija mesta koja želim da vidim, posetila na desetine foruma, naoružala se kartom i turističkom knjižicom. Ma, kao da sam vodič, original! Toliko sam se bila zanela da sam čak htela da pogledam snimak na Jutjubu kako izgleda Venecija kad s mora dođeš do nje, al’ mi muž nije dao. Rekao je da je bolje da to vidim sama. Bio je u pravu, hvala mu.

Dođosmo tako, držeći se za ruke, da se ne izgubimo u »velikom svetu«, do Trga Svetog Marka. Oduševljeno gledamo visoki zvonik , pa redom Duždevu palatu, crkvu Svetog Marka, Sat – kulu, Prokurative i slušamo kako orkestar svira klasičnu muziku ispred Florijana. I ovde su gomile ljudi i mnoštvo golubova. Hranim ih zrnevljem koje mi je utrapio jedan tamnoputi momak nadajući se da ću mu udeliti neki evro. Jedu mi iz ruke. Divno! Ovako nešto nikad ne bih ponovila u Beogradu. Svi bi mislili da sam luda.

Nastavljamo dalje ka mostu Rialto. Idemo kroz krivudave uličice i pratimo strelice na zgradama. Stepenicama se penjemo uz suvenirnice i uopšte nemamo osećaj da smo na mostu. Tek kad se provukosmo između radnjica dođosmo do kamene ograde mosta. A ispod nas Grand kanal, gondole koje plove po zelenoplavoj površini i palate predivnih boja koje se naslanjaju na samu vodu.

Vratismo se u prodavnice da biramo suvenire i odlučimo šta ćemo poneti za uspomenu iz ovog čarobnog grada. I ne znaš šta pre da kupiš, od raznobojnih karnevalskih maski sa perjem, perlica i ramova za slike od murano stakla do prelepih venecijanskih narukvica koje neodoljivo zveckaju kad ih okačiš na ruku.

I dok ja omamaljeno kupujem, dođe mi muž i kaže da na Rialto marketu sviraju mnogo lepu muziku, a on bi da sluša. Posle nekoliko minuta dođem i ja i vidim ga, uhvatio se za ruke s nekim ljudima i ubi se od igranja. Požurim da ga slikam jer to ne liči na njega, neće mi verovati oni kojima budem pričala. Nešto mi tu smrdi, al’ vidim nekog sveštenika u sredini, al’ opet mi i mnogo zvekeću daire za muziku katoličke crkve. Jao, bre, pa to neka sekta, a ovaj se u’vatio s njima u kolo, lepa mu muzika! Gledam ih ja i smejem mu se, kad u’vatiše oni i mene! Odigrah i ja jedan krug s njima, pokazaše mi očima da imam odličan ritam, al’ gledam ja njega i pokazujem mu da se čistimo mi iz kola. Jeste da se ništa ne razumemo i mnogo je vesela muzika i oni su strašno ljubazni, al’ zajebi me sa sektašima.

Idemo dalje ka rivi da sednemo u gondolu. Cilj nam je crkva Santa Marija dela Salute, a ja sam čak spremila i prigodnu recitaciju za ovu priliku, tj. pesmu Laze Kostića. Odma’ da kažem da smo bacili oko na »socijalnu« gondolu, za ovu sa foteljicama sirotinja poput nas nema da izdvoji ni 80, a kamoli 100 evrića. A i videćete da je to mnogo bolje za moj mentalni sklop.

Dođosmo do doka i sad ću ja da uđem, al’ nešto mi se mnogo ljulja od talasa. Al’ to ni po jada nego mi je ograda mnogo mala, jebeš mi mater ako ne upadnemo u vodu! Sedosmo sa još dvojicom stranih turista koji sve znamenitosti snimaju kamerom i svi se smeškamo, al’ ja zabrinuto. Krenusmo, al’ voda u ovom velikom kanalu nemirna, pa sve zanosi gondolicu. E, tu poče moje blamiranje! Kako se malo nakrivimo tako ja počnem da skičim k’o prase i vrištim! Moj muž seo na ivicu pa hoće da ustane i da turistima foto – aparat da nas slikaju, a ja padam u fras da ćemo se zbog njega prevrnuti. U svom kreštanju, odlučim da, idiot, u belim pantalonama sednem na pod gondole – sigurnosti radi. Gondolijer mi tandrče nešto na italijanskom, valjda da ne moram da sedim na podu, ali na kraju diže ruke jer mu ja uporno na srpskom objašnjavam da tako hoću i da mi se skine s vrata. Turisti se smeju i ubiše se snimajući me. U jebote, nisam proverila da li me ima na Jutjubu! Stigosmo nekako na svoje odredište i ja istrčah kao metak uz viku: »Nikad više neću da sednem u ovo sranje!« A lepo me majka pred put pitala: »Ti ćeš stvarno da sedneš u gondolu?« Znala žena lepo šta pita debila…

Al’ brzo sam sve zaboravila kad sam videla crkvu. Nije me poremetilo ni to što smo sve neke verske fanatike pitali da nas slikaju, pa nam oni sekli glave jer se nisu mnogo susretali sa foto – aparatom, đavoljom spravom. Ni to što što ni za živu glavu nisam htela da ponovo sednem u gondolu pa smo se izgubili. Nema veze, našli smo put uz pomoć karte i tako istražili Veneciju, bar njen mali deo i upravo nam je to ostala najdraža uspomena: u lavirintu uličica i kanala bilo je fantastično baš to što ne znate na šta ćete sledeće naići, da li vas iza ćoška čeka neki mali trg, prelepo ukrašena crkva, šarmantna fontana ili ljupki mostić. A iznad vas balkoni prepuni šarenog cveća, fenjera i kitnjastih ukrasa, kao iz vremena Petrarke i Laure. A između prozora ponegde i razvučen konopac sa raširenim vešom. Savršenstvo u svemu što nosi ovaj prelepi grad.

Veneciju smo napustili u zalazak sunca koje je svoje zrake poslednje bacalo na plave talase. Sve je bilo romantično, baš kako joj i priliči. Ostalo je još mnogo toga što nismo videli, ali to nam je ostao domaći zadatak za neki drugi put. Uostalom, možda i da se rešim svoje fobije od gondole, a možda i da nešto otpevam sa gondolijerom.

Venecija će me, znam, čekati…

Advertisements

15 thoughts on “Venecija -čarobni lek za dušu

  1. Ovo me je i nasmejalo i oduševilo. Bravo.
    Ja sam inače zaljubljenik u Veneciju, išla sam dvaput, i planiram opet… i kao planiram (čitaj: sanjam) da će me neki tamo moj trenutno imaginarni dečko zaprositi…
    Bravo za tekst, baš mi je prijao!

    Liked by 1 person

    • Hvala mnogo! 🙂 Zaboravila sam jedino da napišem da sam predložila mužu da ostanemo u Veneciji kao azilanti i prosimo na Trgu Svetog Marka, ali ipak smo shvatili da je to malo preterano… 😉 🙂

      Liked by 1 person

      • Ja znam da moga necu vise moci nagovoriti da posjetimo Veneciju jos koji put, jer kada smo mi bili u februaru prije par godina, bas u vrijeme karnevala, smrzli smo se do kostiju,lila je neka kisa non-stop, on je bio mrzovoljan i jedva je cekao da odemo zbog tih vremenskih (ne)uslova! A ja sam se bez obzira na sve to trudila da uzivam u carima Venecije i karnevala 🙂

        Liked by 1 person

  2. Bilo je lepo i nesvakidašnje ponovo prošetati kroz Veneciju uz pomoć ovih tvojih veselih redovao. Trebalo bi da ponovim putovanje, koje mi je, kao i tebi, ostalo u neizbrisivom sećanju, a bilo mi je, tek, 17.

    Liked by 1 person

  3. Jelena, uživala sam čitajući tvoju priču iz Venecije, duhovitu i zabavnu. Skoro sam te zamislila kako veselo plešeš 🙂 Verujem da si se divno provela.
    Jedinu stvarno brendiranu stvar imala sam iz Venecije, bio je to prelep Valentino kišobran, pink boje, i to u vreme kada su ovde kišobrani bili sumornih, dosadnih boja. I, nećeš verovati, nestao mi je na nekoj policijskoj svečanosti 🙂

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s