O Nikoljdanu

Iz svog najranijeg detinjstva najviše pamtim sletove na televiziji, koje sam opčinjeno posmatrala, pitajući se kako li uspevaju da prave onakve šarene figure. Sećam se i priredbi za 29. novembar, ali i pesmice koju sam napisala o 1. maju, a koju je učiteljica okačila na pano u holu škole: „Prvi maj vole svi radnici jer tada nema posla u fabrici” i tatinog straha da će da ga hapse zbog mog jezika. A bilo je bezazleno, verujte.

Bila su to vrlo neobična vremena. Ne znam za druge, ali u mojoj kući kao da su postojala dva života – jedan javni i jedan tih i skriven. U tom drugom životu, u kući moga dede slavio se sveti Nikola, za Božić bih dobijala čokolade koje su bile umotane u svileni papir, a na Uskrs jaje crveno kao krv. Ali, tiho i u krugu najbližih. Tako je bilo najbolje za sve.

Volela sam te proslave u kući koji je zadržala dah predratnog Beograda. Moj deda je zauvek ostao čovek starog kova, povijen od teških godina koje su ga šibale. Tokom okupacije bio je savetnik ministra u Vladi Milana Nedića. Kad se rat završio, nije bio na strani pobednika. Naprotiv. Sledile su godine straha, neizvesnosti i briga. Čovek velike kulture i obrazovanja bio je prinuđen da uči zanat ne bi li prehranio porodicu. I preživeo je, i poniženje, i strah, i nedaće. Pod stare dane odlučio je da upiše Teološki fakultet. Tako se posvetio veri i tradiciji. A možda je tako pronašao i mir, među sveštenicima, koji su, kao i on, bili odbačeni od društva.

O Nikoljdanu došli bi u tu tihu kuću na Autokomandi. Volela sam da se približim stolu zastrtom starinskim čipkanim stolnjakom na kome je stajala zapaljena sveća, a iznad nje velika ikona svetog Nikole, obrubljena zlatnožutim ramom. Posmatrala sam kako se odsaj plamena ogleda na zlatnoj površini. Uvek je tada bila neka umirujuća tišina, koju je narušavalo pucketanje zapaljenog drveta u kaminu. Pored ikone stajala je ogromna slika u ulju na kojoj je moj tata kao dete sedeo na saonicama. Sve je bilo tako spokojno, kao da je u toj kući vreme zauvek stalo u tridesetim godinama dvadesetog veka.

Svakog decembra porodica se okupljala oko velikog orahovog stola i pričala, smejala se, ponekad pomalo i sukobljavala. I sve tako do jedne godine kada se slavska sveća prelomila pre nego što je dogorela. Nekoliko meseci nakon toga deda je preminuo, kao da je ispratio taj neobični znak.

U međuvremenu i vremena su se promenila. Odjednom su svi počeli da slave slavu, da idu u crkvu i obeležavaju verske praznike. I svi su imali neke svoje običaje, koji su bili mnogo drugačiji od onih o kojima je učio moj deda na Teološkom fakultetu. I više ni u čemu nije bilo tišine i spokoja, već sve više buke i razmetanja.

U to vreme i tata je preuzeo slavu i počeo da je slavi u našoj kući. Više ništa nije bilo tajno i tih dana kuća bi nam bila puna gostiju koji su umeli da ostanu do kasnih sati. Volela sam i tu gužvu po kući i jedva čekala da se okupi familija, da se konačno sretnemo dok svako ulovi malo vremena da predahne od svojih obaveza i problema. Ponekad sam želela da slava traje danima, da što duže svi ostanu tu i da budu veseli i nasmejani, ali sve se tako brzo završavalo, a ja bih ostajala pomalo tužna.

Kako sam postajala starija, sve više sam pomagala u pripremanju slave, pa sam tako naučila i da pravim kolače, pa da šaram slavski kolač, ali najviše sam volela da glancam srebrni svećnjak, onaj isti koji je stajao u dedinoj kući i koji bih napravila da zablista kao nekad. S ponosom bih stajala pored njega i sveće koja plamti i služila žito gostima.

Kad sam se udala i otišla od kuće, i moja devojačka slava je postala nešto još draže, nešto što me neraskidivo vezuje za roditeljsku kuću. I priznaću vam da nisam velika vernica, ali porodičnu toplinu koju osećam tih dana, ne bih menjala ni za šta na svetu. I dok gledam plamen sveće koji se oslikava u zlatnom ramu ikone svetog Nikole u domu mojih roditelja, opet osećam spokoj kao kad sam bila dete i koji nigde više nigde ne bih mogla da nađem…

Advertisements

8 thoughts on “O Nikoljdanu

  1. Lepa priča i tvom dedi bi bilo drago danas što imaš dar da je preneseš. Ja sam iz one druge priče, koja slavu videla nije dok nije postala moderna. Moj otac je ni danas ne slavi. I moj doživljaj je potpuno suprotan tvom. Otprilike ” O ne, opet moram da kuvam za milion ljudi i operem milion sudova”. A lakše bi bilo da nije tako…

    Liked by 1 person

  2. Hvala! Možda bi se i meni promenio odnos ako bi spremanje postalo samo moja obaveza. A što se tiče onih koji ni danas ne žele da slave slavu, ja to poštujem, bolje da ljudi imaju svoje principe nego da bilo šta u životu rade zato što se to očekuje od njih ili zato što to rade drugi… 🙂

    Like

  3. Дивна прича…тек сад је проћитах јер сам спремала, гостила, распремала и мртва сам уморна…ипак лепо је било 🙂

    Liked by 1 person

  4. Jelena, srećna slava! Hvala ti što si ovu priču podelila sa nama. Slična je mojoj, s tim što je moj deda partizan, ranjen u ratu, do srži komunista, uprkos svemu slavio Svetog Nikolu, Božić i Uskrs, isto tako tiho, u tajnosti. U porodici mog tate slavila se Sveta Petka.

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s