„Polaris“ Snežane Kanački – svetionik nade i iskonskog trajanja

Ako tražite roman naučne fantastike pisan po samoj definiciji ovog žanra,  Polaris poslednji grad  Snežane Kanački je ono što treba da uzmete u svoje ruke. Školski dosledno u njemu se obrađuju fiktivni događaji iz daleke budućnosti, ali čvrsto povezani sa naukom i naučnim dostignućima.

Radnja je od prvih stranica vrlo intrigantna. Nakon apokalipse izazvane čovekom i njegovim neprijateljskim delovanjem na planetu, na samom „kraju sveta“, poslednjem kontinentu Antarktiku, stvoren je Polaris, poslednji grad i utočište za preživele ljude. Čini se da im dobro ide jer nakon Trećeg svetskog rata, koji se zbio u 23. veku, u narednih pet se prilično dobro snalaze. Međutim, tinejdžer Leo, jedan od stanovnika Polarisa, nema samo problem čime će se baviti u budućnosti ili kako osvojiti devojku koja mu se dopada. On je poseban, a da to i ne zna, i jedini koji može odbraniti grad od nove apokalipse oličene u čudovištima Vargunima.

Dokaz koliko nije nimalo lako stvoriti kvalitetno delo naučne fantastike upravo je pisanje Snežane Kanački. A koliko je i kvalitetno, pokazuju elementi nastali iz uticaja najznačajnijih i najpopularnijih pisaca ovog žanra.

Književnica koja se smatra začetnicom naučne fantastike, Meri Šeli, poznata je svima po svom romanu Frankenštajn, u kome je opisala traganje naučnika za tajnom života. U Polarisu profesor Martin traga za tajnama koje prate česticu u kojoj su naučnici pre mnogo vekova smestili sve umove najmudrijih ljudi planete Zemlje. Herbert Džordž Vels je u najvećoj meri pisao o negativnim posledicama naučnog napretka, a Polaris je upravo grad smešten na jednom parčetu Južnog pola kao svetionik nade. Uticaj poznatog poljskog pisca Stanislava Lema o ekspedicijama koje odlaze na neotkrivena mesta a koja samo neki od članova preživljavaju, ali oštećeni večitim nervnim rastrojstvom, takođe se prepoznaju u ovom delu.

Da pripada novijoj generaciji SF žanra, autorka je pokazala time što se u njenom delu pojavljuju elementi epske fantastike uvođenjem natprirodnih bića, čudovišta Varguna, njihovih borbi na život i smrt i kraljice Na’at koja izvršava obrede žrtvovanja da bi produžavala svoj život.

 

Borba Varguna je trajala do smrti. Dok jači ne savlada slabijeg. To što je Lur’Dun imao prvenstvo udarca nije mu donelo nikakvu prednost. Ark’Nak je bio mlađi, snažniji, okretniji. S lakoćom je oborio protivnika i zadao mu veoma ozbiljne rane. Mogao je veoma brzo da završi ovu borbu, bio mu je potreban samo jedan precizan zamah kandži po vratu, i stari Lovac bi otišao u nepovrat. Ali, nije hteo tako lako da ga pusti da ode. Hteo je da pokaže svoju nadmoć i sebi i drugima.

 

Ne treba zaboraviti ni blagi uticaj horor žanra u izazivanju straha i strepnje kroz mistične događaje lutanja nepoznatog stvora kroz vlažne ulice po noći, otimanja, proganjanja i sličnih scena.

 

– Ima li koga tamo? – pokušao je da sazna da li je sam u tom nepoznatom mraku. Napolju je počela da pada kiša, i to veoma naglo, i voda je počela da ulazi kroz polomljenu kupolu. Bljesak groma za trenutak osvetli prostoriju. Leo pogleda u pravcu stolova i ugleda nejasnu priliku. Delovao je kao visok čovek, neprirodno visok. Oči su mu sijale u mraku. Samo je to uspeo da vidi. Zatvorio je oči od silnog straha koji ga je obuzimao.

 

Međutim , ono što ovaj roman čini najupečatljivijim i najboljim jesu oni elementi koji su ga najviše približili vrhunskom piscu naučne fantastike, Žilu Vernu, koji je u svoje vreme bio neka vrsta proroka naučnih dostignuća, koja su se zaista i ostvarila. Upravo je ovaj segment najjači adut Snežane Kanački koji je izdvaja iz mora drugih ove vrste.

Način na koji je zamislila i opisala grad budućnosti, “prognan” na samo jedno malo zemljište večno ledenog Antarktika je naprosto fascinantan. U opisima zaista ne postoji deo koji se može izabrati kao najbolji jer su svi podjednako maštoviti i do detalja obrađeni. Ovde ćete naći prikaz načina stvaranja grada Polarisa, novog računanja vremena (deudecijuma – doba dana kada sunce najviše peče i stanovnici ne smeju da izlaze), ali i izgled novih ulica, trgova, supermarketa, odeće, novih sportova, veštačkog drveća i cveća, rešenje proizvodnje, skladištenja hrane, građenja kuća u budućnosti… Sve ovo pokazuje ne samo izuzetnu maštovitost, već i duboko i sveobuhvatno istraživanje i poznavanje nauke, i to fizike, hemije, biologije, nauke o materijalima, nanotehnologije, kibernetike, informatike…

 

Ion, ili veštačko drvo, po pravilu je bilo jako dugovečno, služeći ljudima već skoro četiri veka jer su morali da pronađu način da naprave vegetaciju pošto je i poslednja biljka na svetu izumrla. Njegova funkcija je jako jednostavna, radilo je sve što i svaka druga biljka, pretvarajući ugljen-dioksid u kiseonik, samo što nije imalo potrebu da se zaliva, đubri ili raste. Bilo je jako zahvalno za održavanje, međutim, ovaj ion je bio odslužio svoje. Šuštanje je značilo da mu je magmatično jezgro pri kraju i da ga treba zameniti.

 

Posebnu pažnju posvetila bih opisu nanočipova koji prate kretanje svakog stanovnika i Komandnog centra u čijem jezgru se nalazi glavni kompjuter koji kontroliše i napaja sve sisteme u gradu. Osim izuzetnih rešenja, ovde je važna i tema prevelikog upliva totalitarnog sistema u privatnost svojih građana i bunta kroz lik profesora Martina koji odbija gušenje slobode, prava i inteligencije.

 

Na trenutak sam sumnjao u svoju odluku da sve ovo sprovedem, ali moram da ostanem veran samome sebi. U mojoj kući će pronaći samo moju desnu šaku. Bolelo je kao sam đavo, ali to je bio jedini način. Kučkini sinovi su to tako dizajnirali da se jedino odsecanjem ruke možeš osloboditi prokletog. Ne želim više da budem pion. Irmu i svoj život sam otpratio i ostavio u Polarisu. Sada samo želim na miru da umrem.

 

Uz romantičarske elemente borbe dobra i zla, ljubavi i mržnje, heroja Lea i stalnog prožimanja Starog sveta sa Polarisom, roman dobija toplinu koja daje pečat odlično vođenoj i vrlo dinamičnoj radnji prošaranoj mnoštvom zanimljivih i dobro ocrtanih likova.

I na kraju, tu je i jedna naizgled nevažna tema, ali ona koja provejava kroz svaku stranicu – opomena šta će se dogoditi sa našom planetom ako o njoj ne budemo brinuli i pazili je. Od srca se nadam da Polaris nikada neće postati naša stvarnost već samo mašta sa čijim likovima čitaoci, sigurna sam, već željno iščekuju nove avanture.

izvor: sfarnell.wordpress.com