Petparačke priče

Pre neki dan sam opet preturala po starim stvarima i pronašla novu temu o kojoj bih pisala. Elem, razmišljajući o konceptu nove priče, otkrila sam da nesvesno branim stav za koji nisam ni znala da posedujem i da čak za njega imam i čvrste argumente.
Sećate se one priče od pre par nedelja o “zastranjenim” tinejdžerkama, koje kupuju petparačku literaturu neke tamo blogerke od koje nemaju šta pametno da nauče, umesto da se bace na Tolstojev “Rat i mir”? Ja nisam.
Kao što rekoh, prekopavajući po stvarima iz doba puberteta, naiđem ja na sveske neobičnog sadržaja. Doduše, sad je neobičan, a tada je bio sasvim normalan i bilo je potpuno kul imati takve stvari. A sve je počelo kada su drugarice iz odeljenja, koje su imale starije sestre, sa sobom u školu donele te “dragocenosti”.
Bile su to velike debele sveske pune kičerajskih sličica i šund pesmica. Sve je pomalo podsećalo na ljubavne vikend – romane, sa sve fotografijama kudravih parova u zvoncarama koji se grle u zalazak sunca. Ali, ko će to objasniti uzavrelim hormonima i podrhtavanju od pomisli na ljubavne reči?
Tako krenemo i mi da, umesto lastiša, jer to je za klinke, pravimo svoje “ljubavne zbirke”. Znalo se: kupiš veliku ukoričenu svesku, iscepaš celu stranicu na kojoj je reklama ili zaljubljeni par iz časopisa “Bravo” ili, tada popularnog, “Ćao Ona” i sve to oblepiš selotejpom.
E onda kreće popunjavanje. Prvo smo prepisivale ono što smo nalazile u sveskama većih devojčica, ali kad se pojavila starija polusestra najgluplje učenice u odeljenju, i to iz drugog grada, što će reći sa novim materijalom, došlo je do takve histerije da je umalo nismo pocepale od tuče koja će prva doći do nje. A ona, ništa manje tupava, imala je u svojoj zbirci pravi jad i bedu.
No, gramatičke greške, izgledalo je, nikome nisu smetale. Dobro, možda pomalo meni, pa sam pravilno prepisala nakaradne stihove:”Ja zavoleh jednog dečka, zavoleh i on mene”. Ali, i ako to zanemarimo, sama tematika je, iz ove perspektive, bila skandalozna, a ponegde i veoma morbidna.
Pored mnoštva pesama i priča sa bolesničke postelje, gde devojka sa 13, 14, a najdalje 16, umire zbog neuzvraćene ljubavi i nekoliko dana pred smrt šalje pismo dečku kamenoga srca i zaklinje mu se na večnu ljubav, valjda i u zagrobnom životu, tu su i tugaljive pričice gde (opet) ona proklinje svoju sudbinu na dan njegovog venčanja, mada se ovde pojavljuje tračak nade u njeno samopouzdanje, jer, pomalo revoltirana, planira osvetu. Ipak, više je onih koji uspešno seku vene i krvlju ispisuju poslednje reči ljubavi. Imamo, naravno, tu i mrtve ljubavnike, koji se truju zagrljeni zbog zabranjene veze, tj. neku vrstu šund “Romea i Julije”, ali svakako preovlađuju smrt, tuga, suze i sklonost ka samoubistvu, kao da u životu sreća u ljubavi ne postoji. Kakav optimistički stav, karakterističan za pubertet!
Poseban segment predstavljaju pesme o narkomanima. Devojka se obavezno zove Ana ili Barbara, a momak Saša ili Filip. Zajedničko im je da “provode dane u paklu i dimu marihuane” ili još opasnijeg hašiša i od toga najčešće i umiru. Oni, logično, žive u bedi, prljavštini i haosu, često i u komunama, kao Filip – moj mali hipik, i njihova nadnaravna lepota propada u kandžama droge. Nije tačno precizirano našta su se konkretno navukli, ali jasno je kao dan da svi znaju da im spasa nema, pa ni povremena lečenja ne donose rezultate. Ostaje nejasno kako ih je ubila marihuana i na koji način su je intravenozno konzumirali, ali to možda nije ni važno. To je verovatno trebalo da bude poruka od koje bi se mladi naraštaji prepali i spremno rekli NE drogama.
Bilo je tu i edukativnog sadržaja. Svojevrsni “Zakon mladih” navodio je čak 50 pravila ponašanja, prilično nesuvislih, od kojih su, doduše, neki bili psihološki utemeljeni, pa ako momak grize nokte, to znači da je nervozan. Ali, ipak je bilo mnogo više nebuloza, kao na primer, ako momak poljubi devojku u čelo, to znači duboku ljubav, ako je gazi, izjavljuje joj ljubav, a ako devojka grize, to znači da je iskusna. I jedan savet: momci pre ljubljenja ne bi smeli da puše. Ne znam zašto devojke nisu spomenute ili se po difoltu smatralo da one to ni ne rade.
Ništa manje patetične nisu bile ni slike, koje smo uredno isecali iz već pomenutih časopisa. Obično na njima devojka kukumavči na prozoru dok joj pogled bludi u daljini ili parovi, od pristojnih, koji šetaju ili se grle pored neke vode, preko onih koji se ljube, pa sve do polugolih, zanesenih u petingu. Najinteresantnije su one isečene iz Bravo – stripa, gde omladinci na nemačkom jedno drugom izjavljuju ljubav:”Ich liebe dich, mein Schatz!”, pa sve do onih kad u oblačićima razmišljaju koji komad garderobe bi najradije skinuli i šta bi tu ko kome voleo da smesti.
Ipak, vrhunac perverzije, koji je zaslužio zasebnu analizu je pesma skandaloznog naslova “Prvi abortus”, u kojoj je glavni lik bizgov koji je napravio dete, pa sad sedi u kafani i šljema dok nesuđena majka njegovog deteta upravo čepi noge na kiretaži. On takođe tuguje zbog njenih mladih godina i činjenice da te noći možda baš gubi sina. Pesma je toliko idiotska, da je pitanje zašto se uopšte našla u mojoj svesci, ali ako vam kažem da je bila najpopularnija među nama klinkama, sve je jasno. E, sad, kako je ta interesantna poruka o prvom abortusu (šta, biće ih još?) uticala na svest o kontracepciji, ne znam, jer se o njoj u to vreme nije naglas govorilo, tj. o tome su najviše znale one “iskusne”, ali nama je fokus bio na tugaljivom završetku o gubitku sina, a ne na činjenici da u takvim situacijama najebe žensko.
I tako je napisana prva sveska. Druga je počela isto, ali, kako je vreme prolazilo, sve se menjalo. U nedostatku petparačkih priča i pesama, sakupljala sam najlepša ljubavna pisma iz tinejdžerskih časopisa koja su pisale devojčice širom bivše SFRJ. A kasnije, u istoj svesci, našle su se pesme Desanke Maksimović, pa potom i Pandurovića, Disa, Šantića, Dučića. Znam, znam, pravo je skrnavljenje staviti velikane srpske književnosti u iste korice sa “Prvim abortusom”, ali za svoju odbranu imam da ponudim sopstvenu evoluciju.
Eto, to je i bila poenta moje priče.Svako od nas se u pubertetu tražio, postavljao sebi hiljade pitanja i nailazio na mnoge zamke.Osećao se da je poseban, ali i da je bezbednije biti u grupi. Pa u to ime: ljudi, pustite tinejdžerke da nauče da u životu ima mnogo izbora, ali da bi trabalo da izaberu najbolji. Ako sam ja od Filipa – malog hipika stigla do Pope i Jesenjina, pa naučiće i one koje su prave životne vrednosti, žive bile…