Hitana, hitana

Jeste li čuli da je počela da se reprizira “Dinastija” na “Hrvatima”? A “Kasandra” na nekoj novoj TV Naša? To me je toliko obradovalo da mi je došlo da zaplačem od sreće. Ionako nemam šta da gledam na tv-u, pa mi je repriza omiljenih serija nekako legla kao i grupe na Fejsbuku koje pucaju od nostalgije za osamdesetima (za devedesetima kukaju jedino Mira Škorić i one dve debele Karićeve).
Imam samo jedan problem: vreme u kome se emituju mi nikako ne odgovara. Baš tada mi se muž odmara posle napornog radnog dana i pošto je neprikosnoveni gospodar daljinskog upravljača, insistira da gledamo “Beogradsku hroniku” ili prenos Skupštine. Iako mi se ponekad čini da sam se udala za vlastitog tatu, volim ga, pa mu popuštam. A i ta sednica Skupštine ume ponekad da bude zabavna, dok kreštavu i histeričnu Radu slabo podnosim, pa za to vreme čitam knjigu. Ili sedim na fejsu.
Svejedno, ta “Dinastija” mi je vratila mnoge uspomene. Iako sam bila dete kad se emitovala, pratila sam je s nepodeljenom pažnjom. Činjenica je da mnogo stvari nisam razumela, pa i kad sam pitala, gledali su da mi smandrljaju odgovor, ali sećam se najznačajnijih moralnih čvorova u seriji, pa tako i situacije kad je Blejk gurnuo i ubio dečka svog sina (rekoše mi da je Stiven gej, doduše rekli su mi onu drugu nekorektnu reč, pa sam nekako shvatila), kad se otkrivalo da mu je bivša žena Aleksis izrađala mnoštvo naslednika sa baštovanima i batlerima, pa je pretilo da ceo Denver propadne zbog rađanja debilne dece kao posledice incesta (zar ne?), kad se njegova nova žena Kristl spanđala sa konjušarom(zaboravila je, slepica, da je u onu viletinu ušla sa plastičnim koferom, mada, jebiga, Blejk je stalno bio na poslu, a Aleksis je stalno podjebavala, pa je pritisak učinio svoje), kad je ćerka Felon bezočno varala svog predobrog muža Džefa sa kim je stigla, čak i sa matorim brkama vozačima (mamina krv i tatine pare napravile su od nje jednu razmaženu fuksu), kad je većina likova ginula i posle nekog vremena vaskrsavala sa obaveznim plastičnim operacijama, pa sve do moldavskog masakra na venčanju naše princeze Amande i njenog rumunskog verenika Majkla.
Naravno da sam navijala za Kristl, mada je pizdela u svakoj epizodi. Ali nije ni čudo kad je ona zmija Aleksis bila uvek na korak ispred nje. A stvarno me nervirala, bila je tako razuzdana u onom svom stanu na vrhu solitera, u koji se ulazilo direktno iz lifta, sa svim onim kreacijama, a posebno kad zaliže kosu pa joj glava dođe kao pesnica. A što je tek bilo nemoralno što je stalno menjala muževe… Ih, skandal!
Ova serija je toliko ušla u moj život da sam, igrajući se papirnim lutkicama, pojedinim likovima davala imena likova iz “Dinastije” pa sam pred jednu Novu godinu namestila da Blejk svojoj sekretarici Marši diktira prigodne čestitke poslovnim partnerima. Vrhunac perverzije dogodio se kad se na kioscima pojavio album u kome su sličice bile u obliku malih televizijskih ekrana i u njemu su se nalazili sve važniji događaji, koje sam ja sa uzbuđenjem čekala da izlepim.
Kako su godine prolazile, i serije su se smenjivale. Početkom devedesetih pojavile su se prve španske (preciznije južnoameričke) serije, za kojima je narod u ono sumanuto vreme potpuno poludeo. Prva se pojavila brazilska »Robinja Izaura« (još se sećam neke debele crnkinje koja zapomaže:”Izaura, Izaura!” ), a potom i “Rosa salvahe” sa jednom debilkom koja ima trideset godina, a penje se po drveću kao majmun, a sve to je simpatično nekom liku sa proređenim brkovima.
A onda se pojavila “Kasandra”! Zveckanje njenog plastičnog nakita i šuškanje štrasa na njenim suknjama dovodilo je do toga da ulice u devet uveče budu prazne kad se ona pojavi na Trećem kanalu. Gledalo je i staro i mlado, i muškarci i žene, i primitivci i intelektualci, i selo i grad. Zbog nje su i pripadnici romske nacionalne manjine bili ponosni, kad je završila u zatvoru u nekim našim selima se potpisivala peticija da je puste i deca su po njoj dobijala imena.
I ja sam bila opčinjena njenom tužnom sudbinom i nepravdom koja joj je naneta kad je zla maćeha Erminija iščupala iz toplog porodičnog gnezda i dala pripadnicima romske nacionalne manjine u cirkusu ( ne znam, doduše, da li su i u Venecueli nacionalna manjina, al’ da ne pogrešim). Ostalo je nejasno da li je njen deda debil ili samo papučar, ali nemerljiva šteta je bila načinjena. Ona je, naravno, zloj maćehi pomrsila konce kad se spanđala sa njenim sinom, mada je i tu došlo do situacije jer su bili blizanci. Ja sam se, logično, smrtno zaljubila u onog dobrog, Luis Davida, mada je obojicu igrao isti glumac. Iz ove perspektive izgledao je kao da bi bio dobar za ulogu u porno filmu, ali tada sam padala na one njegove prodorne oči i kao isklesane vilične kosti… pravi muškarac!
Svejedno, i pored idiotskog zapleta, sedeli smo svako veče i kao hipnotisani navijali da Kasandra dobije bitku sa zakonom, da Erminija crkne jer joj je namestila zvrčku da je ubila njenog ljubimca Ignasija, da Ofelijina ćerka sa dlakavim zulufima ustane iz invalidskih kolica jer je sela bez namere da se digne od stresa kad ih je tata napustio, da zla služavka Rozaura dobije otkaz i da pobedi ljubav između Kasandre i Luis Davida.
Bilo je tu i pomešanih osećanja i moralnih dilema: da li navijati da prepoštena Ofelija umre od tumora na mozgu samo da bi se njena drugarica Hema, koja je bez prestanka gutala suze obojene od pudera i maskare, udala za njenog odbeglog muža Roberta, da li da i dalje mrzimo nadobudnog bacača noževa i pripadnika romske nacionalne manjine Randua, koji je Kasandru na kraju spasio, za razliku od nesposobnog Luis Davida, i dao život za nju, pa smo gledali kako ga spaljuju na nekoj livadi kao Mahatmu Gandija, da li da mrzimo ćopavog Matijasa, a naše je gore list…
U to vreme, u procesu muvanja, moj sadašnji muž, koji jedini nije gledao seriju, u želji da me fascinira, otkrio da je čuo da će se u sledećoj epizodi otkriti “da je Čabela nekome ćale”. Ja sam tu odmah skočila: “Kako Čabela može nekome da bude ćale kad je to žensko, i kako ćale kad ima sedamnaest godina i što mi pričaš unapred umesto da se iznenadim???!!!”, vrištala sam i tako je propala njegova prilika da mi se umili zahvaljujući novoj informaciji.
Kad se serija završila, naravno ne sa “tužnim hepiendom” (što bi rekla jedna naša “srpska majka”), svi smo mislili da ćemo poludeti. Razvila se tu i zavisnost, što da ne… Ali, vrlo brzo došle su nove serije i nove moralne dileme. Ja sam nekako ostajla verna Kasandri, a poslednja koju sam odgledala bila je “Abrazame mui fuerte” ili u prevodu “Zagrli me čvrsto”, koja mi se smučila kad je lik dobar do debilnosti saznao da je brat (ah, koliko predvidivo) glavne glumice, a bio je smrtno zaljubljen u nju, i zbog toga je nedelju dana ležao u plićaku ispod jednog vodopada i čekao da umre od gladi i tuge. E, tad sam rekla:dosta!
Od tada uspešno odolevam svim turskim i ostalim azijskim serijama, mada moram da vam priznam da su mi hrvatske slaba tačka. Šta ću, ipak sam ja dete SFRJ.
Nego, ne znam kako da odgledam reprizu ove “Dinastije”. Ništa, imam plan: nakljukaću muža ručkom, pa taman kad on zahrče punog stomaka, okrenuću sa Skupštine na Blejka i sekretaricu Maršu. Eto rešenja…!