Ko je ubio gospođu Angelinu? (I deo)

Neki rezak zvuk kao najgora kazna za mozak para joj usnulo svitanje. Budi se i jednim okom gleda u crveno nebo koje joj boji sobu. Napipava telefon pored kreveta, pitajući se gde gori:

– Halo? – kaže promuklo.

– Spavaš, jel’? A ne pada ti na pamet da dovučeš guzicu na posao posle ovakve noći?

– Šefe, šta je bilo? – oseća bol u glavi od naglog buđenja i njegovog urlanja u slušalicu.

– Šta, šta je bilo? Ja da gledam vesti umesto tebe, a? Dovlači se smesta na posao – zapovednički viče i spušta slušalicu.

– Razumem, viši inspektore Raspopoviću! – kaže ona ironično u praznu vezu.

Ustaje i dok čeka da joj provri voda u džezvi, pali televizor i navlači pantalone i prvu bluzu koja joj stoji na vrhu ormana. Sa televizora voditeljka jutarnjeg programa, našminkana i doterana kao za večernji izlazak, napadno uzbuđeno čita vest koja je kroz noć odjeknula poput pucnja.

„Kasno noćas u kancelariji svoje izdavačke kuće pronađena je mrtva Angelina Topolovački. Poznata kao urednica najveće izdavačke kuće na Balkanu, iza sebe je ostavila mnoga pitanja koja će, nadamo se u što kraćem roku, rešiti policija. Na licu mesta je naš kolega…“

Au, razmišlja dok gleda podbulog „kolegu“ kako pokušava da sazna od uznemirenih komšija iz okolnih zgrada da li su nešto čuli i narod koji se skupio da razbije monotoniju svog ispraznog života. U dva gutljaja popi vrelu kafu, opsova ispekavši jezik i požuri u policijsku stanicu.

-O, koleginice Budišić, dobili ste medijski propraćen slučaj! – posprdno je dočekaše dvojica kolega.

Pokaza im je srednji prst i ode kod šefa, očekujući naelektrisanu atmosferu koju je uvek širio oko sebe kada bi slučaj bio važan i kada bi mu novinari sedeli za vratom. Ali znala je da bi, ako ovo dobro odradi, moglo mnogo da joj znači.

– Sedi, Budišićka – reče namrgođeno viši inspektor Raspopović. – Evo šta imamo: našao je muž u kancelariji. Nije se sinoć pojavila kod kuće a trebalo je da idu na neku večeru. Policija je već satima tamo. Idi i vidi šta se dešava. I skloni mi one besne pse od novinara, da ih ja ne pobijem sve. Jasno?

-Jasno, šefe – reče mu u mislima već na drugom kraju grada.

 

Ispred zgrade na čijem su poslednjem spratu bile prostorije izdavačke kuće naišla je na gužvu. Skupio se svet, novinari, TV ekipe, čak i neki od čitalaca čuvene izdavačke kuće koji su tražili nečiju glavu. Stavila je naočare za sunce da ne sretne nijedan pogled i progurala se među gomilom radoznalaca.

U kancelariji na poslednjem spratu videlo se pola grada i jutro koje gospođa Angelina nije dočekala. Navukla je rukavice i krenula da razgleda leš. Sedela je na stolici licem od teških udaraca zabijenim u sto. Usirena krv prosula se po belom planeru. Ukočeno telo nekad sposobne temperamentne žene, poznate u najvišim kulturnim krugovima, sada je beživotno bilo centar pažnje tima forenzičara.

– Dobro jutro, inspektorka Budišić – učtivo je pozdravila forenzičarka.

– Dobro jutro, Lola. Šta imamo ovde?

– Ubijena je tvrdim pljosnatim predmetom i to udarcem u potiljak. Ubica je udarao više puta, rekla bih po slomljenom nosu i podlivima na zdrobljenim jagodicama. Mrtva je više od šest sati, a budući da nema tragova borbe, rekla bih da je sve ovo za nju došlo iznenada.

– U redu. Vi ste ovde gotovi. Ponesite sa sobom njen laptop i mobilni telefon, hoću sve da se ispita – podelila je naređenja i krenula u detaljno pregledanje kancelarije.

Posmatrala je sve. Nikakva borba, nikakav otpor, samo telo iz koga je nestao život. Zlatan lanac se od udaraca usekao u potiljak i zapleo u kosu. Znači, nije ga zanimalo da je opljačka, mislila je. Sve je stajalo na svom mestu, a opet, neko je ovde počinio teško krivično delo bez tragova. Biće teško, mislila je, ali da je drugačije, ne bi joj ni bilo drago.

Pregledala joj je rokovnik, tašnu, knjige koje su bile poslagane u polici od tamnog mahagonija od poda do stopa. Ništa. Ovo je bio neko koga je dobro poznavala, koga je pustila da uđe, možda ga i čekala. Saznaće ona to. Ovde zasad nema više ničega zanimljivog za nju.

Izašla je iz zgrade i istog trena su je opkolili novinari. Gurali su se oko nje i unosili joj u lice svoje mukrofone i diktafone sa hiljadu pitanja, a najviše ko je doneo smrt gospođi Angelini. Policajci su ih razgrnuli i napravili joj prolaz. Sa naočarima za sunce još više  navučenih na oči sela je u auto i krenula put stanice. Nije imala mnogo šta da kaže šefu, ali osećala je kako joj krv brže struji od izazova slučaja koji čeka da bude rešen.

U stanici joj rekoše da je čeka šef, ali i da su stigli muž ubijene gospođe Angeline i njena sekretarica. Dok je išla ka svojoj kancelariji, zazvonio joj je telefon. Iz Odeljenja za informatiku zvali su je da hitno dođe, imaju za nju nešto veoma zanimljivo.

Odmah je promenila pravac svog kretanja i brzo strčala na sprat ispod.

– Bingo!- reče joj kolega sa osmehom dok se još jedan ljubopitljivo naginjao da vidi šta je ovaj to našao na ekranu njenog mobilnog telefona. – Vidi šta imamo kod gospođe urednice.

– Opa – ote joj se uzvik. – Pa naša gospođa Angelina baš i nije bila tako fina. Daleko od anđela, kako joj ime kaže…

 

Nastaviće se…