0

„Polaris“ Snežane Kanački – svetionik nade i iskonskog trajanja

polaris bl

Ako tražite roman naučne fantastike pisan po samoj definiciji ovog žanra,  Polaris poslednji grad  Snežane Kanački je ono što treba da uzmete u svoje ruke. Školski dosledno u njemu se obrađuju fiktivni događaji iz daleke budućnosti, ali čvrsto povezani sa naukom i naučnim dostignućima.

Radnja je od prvih stranica vrlo intrigantna. Nakon apokalipse izazvane čovekom i njegovim neprijateljskim delovanjem na planetu, na samom „kraju sveta“, poslednjem kontinentu Antarktiku, stvoren je Polaris, poslednji grad i utočište za preživele ljude. Čini se da im dobro ide jer nakon Trećeg svetskog rata, koji se zbio u 23. veku, u narednih pet se prilično dobro snalaze. Međutim, tinejdžer Leo, jedan od stanovnika Polarisa, nema samo problem čime će se baviti u budućnosti ili kako osvojiti devojku koja mu se dopada. On je poseban, a da to i ne zna, i jedini koji može odbraniti grad od nove apokalipse oličene u čudovištima Vargunima.

Dokaz koliko nije nimalo lako stvoriti kvalitetno delo naučne fantastike upravo je pisanje Snežane Kanački. A koliko je i kvalitetno, pokazuju elementi nastali iz uticaja najznačajnijih i najpopularnijih pisaca ovog žanra.

Književnica koja se smatra začetnicom naučne fantastike, Meri Šeli, poznata je svima po svom romanu Frankenštajn, u kome je opisala traganje naučnika za tajnom života. U Polarisu profesor Martin traga za tajnama koje prate česticu u kojoj su naučnici pre mnogo vekova smestili sve umove najmudrijih ljudi planete Zemlje. Herbert Džordž Vels je u najvećoj meri pisao o negativnim posledicama naučnog napretka, a Polaris je upravo grad smešten na jednom parčetu Južnog pola kao svetionik nade. Uticaj poznatog poljskog pisca Stanislava Lema o ekspedicijama koje odlaze na neotkrivena mesta a koja samo neki od članova preživljavaju, ali oštećeni večitim nervnim rastrojstvom, takođe se prepoznaju u ovom delu.

Da pripada novijoj generaciji SF žanra, autorka je pokazala time što se u njenom delu pojavljuju elementi epske fantastike uvođenjem natprirodnih bića, čudovišta Varguna, njihovih borbi na život i smrt i kraljice Na’at koja izvršava obrede žrtvovanja da bi produžavala svoj život.

 

Borba Varguna je trajala do smrti. Dok jači ne savlada slabijeg. To što je Lur’Dun imao prvenstvo udarca nije mu donelo nikakvu prednost. Ark’Nak je bio mlađi, snažniji, okretniji. S lakoćom je oborio protivnika i zadao mu veoma ozbiljne rane. Mogao je veoma brzo da završi ovu borbu, bio mu je potreban samo jedan precizan zamah kandži po vratu, i stari Lovac bi otišao u nepovrat. Ali, nije hteo tako lako da ga pusti da ode. Hteo je da pokaže svoju nadmoć i sebi i drugima.

 

Ne treba zaboraviti ni blagi uticaj horor žanra u izazivanju straha i strepnje kroz mistične događaje lutanja nepoznatog stvora kroz vlažne ulice po noći, otimanja, proganjanja i sličnih scena.

 

– Ima li koga tamo? – pokušao je da sazna da li je sam u tom nepoznatom mraku. Napolju je počela da pada kiša, i to veoma naglo, i voda je počela da ulazi kroz polomljenu kupolu. Bljesak groma za trenutak osvetli prostoriju. Leo pogleda u pravcu stolova i ugleda nejasnu priliku. Delovao je kao visok čovek, neprirodno visok. Oči su mu sijale u mraku. Samo je to uspeo da vidi. Zatvorio je oči od silnog straha koji ga je obuzimao.

 

Međutim , ono što ovaj roman čini najupečatljivijim i najboljim jesu oni elementi koji su ga najviše približili vrhunskom piscu naučne fantastike, Žilu Vernu, koji je u svoje vreme bio neka vrsta proroka naučnih dostignuća, koja su se zaista i ostvarila. Upravo je ovaj segment najjači adut Snežane Kanački koji je izdvaja iz mora drugih ove vrste.

Način na koji je zamislila i opisala grad budućnosti, “prognan” na samo jedno malo zemljište večno ledenog Antarktika je naprosto fascinantan. U opisima zaista ne postoji deo koji se može izabrati kao najbolji jer su svi podjednako maštoviti i do detalja obrađeni. Ovde ćete naći prikaz načina stvaranja grada Polarisa, novog računanja vremena (deudecijuma – doba dana kada sunce najviše peče i stanovnici ne smeju da izlaze), ali i izgled novih ulica, trgova, supermarketa, odeće, novih sportova, veštačkog drveća i cveća, rešenje proizvodnje, skladištenja hrane, građenja kuća u budućnosti… Sve ovo pokazuje ne samo izuzetnu maštovitost, već i duboko i sveobuhvatno istraživanje i poznavanje nauke, i to fizike, hemije, biologije, nauke o materijalima, nanotehnologije, kibernetike, informatike…

 

Ion, ili veštačko drvo, po pravilu je bilo jako dugovečno, služeći ljudima već skoro četiri veka jer su morali da pronađu način da naprave vegetaciju pošto je i poslednja biljka na svetu izumrla. Njegova funkcija je jako jednostavna, radilo je sve što i svaka druga biljka, pretvarajući ugljen-dioksid u kiseonik, samo što nije imalo potrebu da se zaliva, đubri ili raste. Bilo je jako zahvalno za održavanje, međutim, ovaj ion je bio odslužio svoje. Šuštanje je značilo da mu je magmatično jezgro pri kraju i da ga treba zameniti.

 

Posebnu pažnju posvetila bih opisu nanočipova koji prate kretanje svakog stanovnika i Komandnog centra u čijem jezgru se nalazi glavni kompjuter koji kontroliše i napaja sve sisteme u gradu. Osim izuzetnih rešenja, ovde je važna i tema prevelikog upliva totalitarnog sistema u privatnost svojih građana i bunta kroz lik profesora Martina koji odbija gušenje slobode, prava i inteligencije.

 

Na trenutak sam sumnjao u svoju odluku da sve ovo sprovedem, ali moram da ostanem veran samome sebi. U mojoj kući će pronaći samo moju desnu šaku. Bolelo je kao sam đavo, ali to je bio jedini način. Kučkini sinovi su to tako dizajnirali da se jedino odsecanjem ruke možeš osloboditi prokletog. Ne želim više da budem pion. Irmu i svoj život sam otpratio i ostavio u Polarisu. Sada samo želim na miru da umrem.

 

Uz romantičarske elemente borbe dobra i zla, ljubavi i mržnje, heroja Lea i stalnog prožimanja Starog sveta sa Polarisom, roman dobija toplinu koja daje pečat odlično vođenoj i vrlo dinamičnoj radnji prošaranoj mnoštvom zanimljivih i dobro ocrtanih likova.

I na kraju, tu je i jedna naizgled nevažna tema, ali ona koja provejava kroz svaku stranicu – opomena šta će se dogoditi sa našom planetom ako o njoj ne budemo brinuli i pazili je. Od srca se nadam da Polaris nikada neće postati naša stvarnost već samo mašta sa čijim likovima čitaoci, sigurna sam, već željno iščekuju nove avanture.

last-city-on-earth1

izvor: sfarnell.wordpress.com

Advertisements
0

Čarobni svetovi fantazije Nataše Vajić

natasa vajic

Ako ste se pitali kada će u vaše ruke dospeti prava poslastica epske fantastike sa našeg podneblja, odgovor je – upravo sada. Pred vama je knjiga koju ćete čitati više puta i to zato što ćete želeti da iznova proživite lavirinte mašte, magije, sila nestvarnih bića i vrtloge snova, odrastanja, fantastičnih pustolovina i čarobnih tutnjava izmišljenih svetova.

A priča počinje sasvim jednostavno. Anita je obična tinejdžerka malog bosanskog sela nadomak grada u kome živi sa porodicom, par duhova i jednim glupim mišem. Bori se sa depresijom i očajem vršnjačkog nasilja, ali sve će se promeniti onog dana kada shvati da nije bilo ko, već jedna od najvažnijih osoba demonskog sveta – strelac čija sudbina nije samo da osveti porodičnu tragediju iz prošlosti, nego i da počini najveća dela u borbi dobra i zla.

U ovom književnom prvencu Nataše Vajić otkrićete mnoge životne trenutke i proživljavati potragu za izgubljenom porodicom, bekstvo od teškog života, udruživanje da bi se opstalo, spoznaju sopstvenih snaga i mogućnosti, odrastanje u kome se svako pomalo menja i više nikad ne ostane onakav kakav je bio pre, pa od maltretirane inferiorne ličnosti izrasta u junaka spasioca kome se svi dive. Nasuprot njima smenjuju se likovi koji su rođeni u svetu mašte, izmišljeni narodi koji žive u svojim blistavim kraljevstvima sa do detalja opisanim običajima, krvavim ratovima i burnom istorijom, predvođeni okrutnim vladarima koji magijom žele da pokore svet.

Kad završite roman i promislite o njemu, bićete u dilemi u kom segmentu se krije njegova najveća vrednost.

Možda u upečatljivim opisima mračnih podzemlja evropskih gradova, blistavim osunčanim tropskim ostrvima, raskošnim lausdelskim oazama usred užarene afričke pustinje, razrušenom gradu krševite Hercegovine, senovitim čarobnim bosanskim šumama ili bujnim drevnim prašumama Perućice. Bogate slike otkriće vam raskošno putopisno iskustvo autorke koja na izvanredan način izliva i čini živim veličanstvene lepote naše planete.

Možda zbog živopisnih bajkovitih elemenata, strašnih svetova tame, mračnih proročkih snova, dinamičnih, filmski slikovitih bespoštednih bitaka na život i smrt  po kojima bi mogle da se naprave nove video-igre, daha drevnih mitova i legendi, portala mrtvih nasuprot kojima stoje likovi slični najvećim junacima grčke mitologije, demona, gnomova, nimfi i goblina, čudovišta indijske mitologije, vampira, vila i vilenjaka, kućnih patuljaka, rusalki i ostalih bića slovenske mitologije. Ili zbog toga što ćete naučiti šta je to raskovnik i zašto je zavetno drvo hrasta sveto drvo starih Slovena. Ili videti pismo jaruba jezika i spoznati tajne vudu veštica i šamanki tajanstvene afričke magije. Beskrajni niz novih motiva otkriće vam nemerljiva autorkina znanja i svestranost, kako u obrazovanju, tako i u interesovanjima, koja sa vama neštedimice deli, pa ćete i sami naučiti mnogo toga novog.

Možda u zvonkom savremenom jeziku, živopisnom, slikovitom, u urbanom slengu koji naizgled deluje nespojivo sa  mnoštvom arhaičnih likova, a opet legne baš kako treba i čitaoca vodi kroz priču na krilima mašte, pa ima utisak kao da je i sam uvek na svakom neobičnom mestu dok strepi, navija, brine se i raduje.

Pa ipak, možda se najveća vrednost romana skriva u kontrastima snova i jave, stvarnih i natprirodnih magičnih motiva. I to baš zato što odišu simbolizmom svakog arhetipskog lika inspirisanog mitologijom ili narodnim predanjima, a iza koga zapravo vire univerzalne poruke koje se mogu primeniti na svako društvo i svako vreme.

U maniru moderne kniževnosti epske fantastike novog milenijuma, Nataša Vajić je stvorila urbani roman u kome se ogledaju dahovi najpoznatijih pisaca ovog žanra – Klajva Stejplsa Luisa, Tolkina, a posebno Džoane Rouling kroz kombinaciju fantazije i realnosti, mašte i problema savremenog društva – vršnjačkog nasilja, mukotrpnog odrastanja u surovom svetu, smrti, depresije, ljubavi, gubitaka, predrasuda i diskriminacija, čak i među mitološkim bićima.

Kada sklopite korice ove knjige, videćete koliko je bilo čarobno proživeti živote koji plove kroz magični svet fantazije i poželeti da se priča nastavi. A ko zna, može vam se desiti da se zagledate oko sebe i zapitate da li i oko vas postoje oni koji pripadaju čarobnom svetu demona i šumskih bića jer, kao što reče autorka:

Sada ćete reći – oni ni ne postoje. Sve je to plod ljudske mašte. A ja vas izazivam…

fantasy-3388999_960_720

izvor: pixabay.com

 

0

Vranjanske čežnje Zorice Mišić

bm beli most

izvor: vranje.org

Sa prvom stranicom romana koji je pred vama susrešćete se sa jednim davnim, možda pomalo i zaboravljenim svetom, za koji ste verovatno mislili da je ostao u knjigama prošlog veka. A ipak nije, opet je tu, pred nama, zahvaljujući Belom mostu, drugom romanu Zorice Mišić, kojim je počastila sve ljubitelje književnosti u pravom smislu te reči.

Sam naslov upućuje na staru legendu o tragičnoj ljubavi Turkinje Ajše i pastira Stojana, koja je vezana za kameni most koji već vekovima stoji nad Vranjskom rekom u ovom živopisnom gradiću i oduvek čuva neki poseban dah minulih vremena pustog turskog. I već je jasno da se od davnih dana, strastvene ljubavi i potresnih sudbina ni na ovim stranicama neće moći pobeći.

I baš tako, oslikavajući vremenski period od preko četrdeset godina, prikazujući živote tri generacije jedne porodice, sudbine čitavog niza sporednih likova, društvena zbivanja, sukob starog i novog, raslojavanje sela i sporo ali neminovno gašenje onog starog, surovog patrijarhalnog, Zorica Mišić je stvorila roman izuzetne lepote i topline kome ćete se uvek vraćati.

bmzm

Zorica Mišić, autorka romana “Beli most”

Najlepši redovi dela ispisani su sigurnom rukom kojoj su srpski realisti 19. veka, čini se, bili najsnažniji uzori. I to ne samo po realistički istinitom prikazivanju života i društva, čvrstoj fabuli i psihološkoj analizi likova, već i po onoj titravoj lepoti vranjanskog sela i zanosne atmosfere od do detalja opisanih običaja na saborima, prosidbama, svadbama, žetvama, branju i nizanju duvana pa sve do enterijera i eksterijera seoskih kuća, starinskih predmeta i delova garderobe koja nosi dah Orijenta.

    U nedelju, krajem jula 1951. godine, velika svadba. Tišinu sela prolamaju crkvena zvona, a odmah potom i bubnjevi i trube, tako glasno da psi u panici zalajaše, muknuše krave, a topot zaprežnih kola i vika ljudi nadjačaše huk reke iznad mosta. U porti deca skaču uzdignutih ruku vrišteći od sreće zbog uhvaćenih novčića, koje kum škrto razbacuje. Crkva je na vrhu proplanka, usred šume, mala i trošna, ali dovoljna za venčanja i parastose. Svečano obučeni, svatovi s podignutim rukama cupkaju u taktu muzike, podvriskuju i smeju se grohotom na dosetke i aluzije na račun mladenaca. Fotografu je trebalo podosta vremena da naštima foto-aparat na stalak pa da namesti najužu rodbinu oko mladenaca, da ovekoveči tako važan trenutak za dve familije.

Kad se svi spustiše sa staze na glavni put blizu mosta, visok i krupan čovek, stari svat, u zanosu i žmureći, zavrte visoko beli peškir i poče svima poznat korak svatovskog ora. Za tren, kolo je za njim formirano hvatanjem ispod ruke, dve gočobije i tri trubača razviše zvuk od koga svi zaćutaše, a onda se prolomi glas kolovođe s pesmom  Drugar mi se ženi, nane…

Pronaći ćete ovde i glišićevske mozaike zanimljivih epizoda i živopisnih likova, humorističke detalje u prvim spoznajama blagodeti civilizacije u gradu a još više reakcije seoskog stanovništva na novitete u vidu struje, autobusa ili televizije koji neminovno dolaze u selo. Ali i moralne i psihološke probleme pojedinaca koji od teskobnog života nalaze spas u porocima u maniru najboljih pripovedaka Laze Lazarevića.

Kako se ljudi ne sudarav po noć, nosiv li lampe? – ljubopitljivo nastavlja Jovan.

     Goleme lampe s gas okačene su na drveni stubovi niz ulicu, ali poštene devojke ne čekav pomrčinu, idev si dom, a momci u mahalu, aščinicu, na pijanku, ili pijev pred dućan.

     Tato, što još ima u grad što mi u selo nemamo?

     Struju, sinko, i radio, to ti je kutija, kad se uključi na struju, ljudi pričav i pojev kô na svadbe, tuj mož da čuješ i što se dešava u svet. Čuo sam da je jedan gazda doneo gramofon iz Beograd, toj samo muziku pušta s nekakve okrugle ploče od plastiku, a svirači ne vidiš, čudo golemo! U grad ima i pozorište, tamo samo gospoda ide, mlogo košta, a što je toj, ne znam da ti objasnim.

U ovom romanu položaj žene kao da ima posebno mesto. Svaka od njih posečena nametnutim izborima, rastrzana neostvarenim željama, sputana, podređena, zastrašena obavezom majčinstva i narušavanjem zdravlja u nehumanim uslovima života i nestručnim i rizičnim prekidima trudnoće, oslikana je sumornim bojama u kojima se ne naslućuje svetlost i radost.

Ni muškarci nisu mnogo srećniji. Uspelim modernističkim umetničkim postupcima razbijanja građe romana u vidu čestih pomeranja iz sadašnjosti u prošlost i obrnuto, književnica nas uvodi u manje hermetičku tehniku toka svesti. Tako se najbolje oslikavaju razlike među generacijama, gde najstariji još žive u onim starim turskim vremenima, kada se pada u „dert“ zbog pesama koje nose „žal za mladost“ i čežnju za lepotom života oslobođenim svih stega.

Beži mi s oči, ženo, ne mlati gloginjke, ne podsećaj me kad mladi besmo, beše si mu mlados, a sad za što smo, samo za muku i trpenje, ovoj li je život, prekarasmo ga u ništa… Neje toj život, Mitro – pa nastavi da peva – Ne se krši Dude, ne se lomi, gore-dole Dude niz čaršiju, napravi me suvo drvo javorovo zatetura se, noge su mu preteške, s mukom nacilja panj pored bunara i skljoka se na njega. Dok su mu pevali tu pesmu od početka, zagnjurio je glavu u šake i klatio je, na određene reči podizao, oči nije otvarao da sakrije suze.

Stari su i čuvari srpskog nacionalnog nasleđa i legendi. Svojom vizionarskom mudrošću posebno se ističe deda-Sava,  koji promućurno i sa urođenom prirodnom inteligencijom komentariše društvena zbivanja iz prošlosti i sadašnjosti. Na ovaj način se, kroz glas najstarije glave porodice, Zorica Mišić poput Dobrice Ćosića javlja kao društveni kritičar, posredno ili neposredno rušeći mit o Titovoj Jugoslaviji kao zemlji slobode, blagostanja i bratstva i jedinstva. Iza stoji istina o dubokoj podeljenosti, nejednakosti i prikrivenim zločinima prema neistomišljenicima.

Pa ipak, glavna priča oko koje se sve ostale pletu kao mreža paukovih niti ipak je ljubav. I to ona prava, kojom se književnica najviše približila Bori Stankoviću i u nju uspela da utka nemerljivu sreću, potrese burnog ljubavnog zanosa i strasti sve do nasilnog razdvajanja, psiholoških lomova, beskrajnih patnji, proćerdanih sudbina i večne tuge zbog zakopane sreće.

Te noći dugo nije zaspao, prevrtao se, njen lik s osmehom mu nije izbijao iz glave, činilo mu se da je tu negde, osećao je njen miris. Onaj nagli okret glave i lepršanje njene kose, njen glas i smejanje su mu odzvanjali u ušima, znojio se kao nikada.

Na najbolji način ostvaren je onaj čuveni motiv raskoraka između želja i mogućnosti, tako čvrsto povezan sa patrijarhalnim vremenima, u kojima se sve odigravalo u trouglu erosa, morala i novca, u kome je ovaj poslednji uvek odnosio pobedu i uništavao sudbine svih onih kojima je ljubav ostajala nedostižna i nedosanjana.

Nikako ne treba zaboraviti ni živopisno vranjansko narečje ukrašeno kolokvijalizmima i turcizmima kojim se možda i najlepše iskazuje tiha sveprožimajuća tuga čak i onih koji nisu mnogo vični govoru i ispoljavanju emocija, već u samo jednoj reči skrivaju sav naboj ili najrečitije ćutanje. Ono koje i ovu knjigu čini da se nikada ne zaboravi.

’Oću majke, al’ srce me boli, vazduk u grudi nemam, ne znam kako ću ovoj da preživim, a jasno mi je da od nas nema ništa, lele što ne crkne nemtur!

bm

Koliko književni izraz Zorice Mišić svojom vrednosšću zaslužuje da ostane upamćen kao svedočanstvo jedne posebnim karakteristikama obojene sredine i vremena koje sporo ali neumitno prolazi dokaz je i recenzija književnog kritičara profesora Dušana Stojkovića, koju uz njegovo ljubazno odbrenje, objavljujem u celosti:

РОМАН КОЈИ ЈЕЗИКОЗБОРИ

          Већ доста дуго се пише о смрти романа, а роман је још увек жив и, чини нам се, никада живљи и разноврснији није био. Ако се понекад пише како више великих романсијера нема, пре ће бити како нисмо у стању да вредносно разлучимо ко заправо од оних писаца који се писањем романа баве то јесте. Романе бисмо могли поделити, сасвим грубо, на оне који су експериментални и на оне који се од традиције не одвајају. Та подела није истовремено и вредносна процена. Добрих романа, и великих, има и када је о једнима и када је о другима реч.

          Зорица Мишић је, после Куће од леда (2011), написала свој други роман. Иако је и први привукао читалачку пажњу, тек други роман неког писца, и не само када је ова романсијерка у питању, показује јесте ли он прави романсијер. Први роман неког писца најчешће је најава; други је истинска објава. Зорица Мишић је Белим мостом доказала како писање романа за њу није обична разбибрига. Бели мост је традиционално срочен роман који, попут сваког романа у традицију ужлебљеног, има причу. Његова прича је животна и занимљива. Она је својеврсни, стваралачки осмишљен, ехо приче коју је почетком двадесетог века мајсторски исприповедао најзначајнији писац које је Врање икада имало – Борисав Станковић. Зорица Мишић није заборавила ни српске приповедаче из друге половине деветнаестог века који су се латили сеоске тематике. За разлику од Станковића, којем је Врање било позорница радње, њен роман се у селу збива. Притом, за разлику од многих наших старијих писаца који су на антонимији село – град инсистирали и, неретко, граду давали предност, она ни једном ни другом не признаје примат. (Први Јованов одлазак у град налик је на онај Ивице Кичмановића у роману У регистратури хрватског романсијера Анте Ковачића.) У селу се изузетно тешко живи, о граду се понекад сања, а када се у њега приспе, снови се распрше као да их никада није ни било. Но, још супротстављенији је сукоб који влада између (посебно привидно) богатих и сиромашних. Једни за друге, градећи гротескне кастинске односе, као да не знају. Жене су сасвим подређене мужевима. Отворено се пише како девојке нису рођене да воле. Ако их то чудо задеси, њихова патња постаје већа. Јад, патња, мука, туга, неналажење праве животне подлоге усуд је свих јунака Белог моста. Онима са којима се најпре сусрећемо љубав је сасвим забрањена (нико их не пита када их у брачне окове гура); онима који се за љубав свим својим снагама боре, она, због несавладивих препрека које јој постављају други и старији, сасвим измакне и претвори се у сећање које, стога што је сасвим трагично, никако не може да буде лепо. Остаје као непрекидни бол који „покрива“ читав живот, показујући непрестано како су сви животи „испретурани“, хаотични, суштински несрећни, и како је потребно само, по  могућству што више затворених очију, протутњати њиме. Што се брже ослободе свих узалудних надања да ће им бити боље, јунаци Белог моста моћи ће, барем да покушају, са својом тугом да изађу на крај. Кровни симбол читавог романа смештен је у његов наслов. Он, антиципаторски, наговештава да никакве среће не може, када се све сабере, бити. (Нису је имали ни Туркиња Ајша ни пастир Стојан.) Ауторка у свом роману с „причом“ на правим местима антиципацијама прибегава и упознаје нас унапред са оним што ће се збити. Тако се указује и као прикривени покретач радње, свезнајући приповедач. Роман, нимало случајно, свадбом (помало гротескном, за Цвету свакако нимало жељеном) отпочиње, да би се смрћу Цветиног сина окончао. Иако на први поглед изгледа како имамо кретање од среће/радости до смрти/жалости, и сама свадба била је сахрана јунакињиних нада, њено смештање у мужевљеву кућу као у некакав тесан мртвачки ковчег. Зорица Мишић није писац који иде на прву лопту. Иза њених привидно сасвим јасних реченица крију се многобројни извори асоцијација и њен роман треба читати као поприлично сложено романсијерско штиво које приповеда о јунацима које најбоље Сава дефинише, размишљајући овако о себи самом: „Умреја, а жив“. Из те, и такве смрти, они се никада сасвим не пробуде. За њих је живљење сушто јадовање. Они више смртују, него што живе. Ако и помисле како се пробудили јесу, заправо само у нови, једнако трагични, сан се премештају. Толико су трагични, животом изударани да им ни сама смрт никакво право буђење не може бити. Колико су погрешно живели, толико ће погрешно и умрети.

          Оно што бисмо могли назвати сеоском прозом, у нашој књижевности готово да је заборављено сасвим. Или, барем, гурнуто сасвим у страну. Зорица Мишић успева да је оживи. На памет нам, поред споменутих приповедача друге половине деветнаестог века (више Милована Глишића и Светолика Ранковића, него Лазе Лазаревића), падају, на пример, Корени Добрице Ћосића.  Ауторка понекад посегне за натурализмом. Роман јој је крцат многобројним реалистичким детаљима (имамо мини-приче о снохаћењу, на пример, или о девојкама које са двадесет две године већ постају бабадевојке; посебно треба издвојити критичке опаске о послератном доушништву, као и многобројна супротстављања партијском једноумљу и лажираној историји). Севну и хуморни пропламсаји (довољно је сетити се како су Цветини родитељи доживели њену глуму; далеки је то ехо приче војводе Драшка у Његошевом Горском вијенцу о његовој посети позоришној представи у Италији).

          Оно што памтимо када овај роман оставимо, несумњиво је вешто исприповедана прича о малим људима, којима би чак и зечја срећа, која је задесила Толстојеве јунаке (на пример, Наташу Ростов на крају Рата и мира) била довољна, али им и она остаје недостижна. Много више, готово филмско кадрирање радње (било би изузетно занимљиво видети роман на филмском платну; он изузетно много кинематографског у себи садржи). Највише – особен језик. Ако су ови јунаци много тога у животу лишени, језик је њихово основно благо. Одавно нисмо имали писца који је знао овако да језикочара. Аутентичан, дијалекатски језик постао је, и остао, огледало у којем се огледају његови јунаци. Зорица Мишић је била свесна да инсистирање на евентуалном психолошком сенчењу јунака не би уродило плодом јер њихов живот се њему опире. У језику су се они нашли. Њиме су и нас, као своје читаоце, пронашли. 

  bm kraj

 

 

0

Tragovima duše Panukine

panuka

Roman Panuka Dragane Bečejski Cvetković poseban je po mnogo čemu. Jedinstven i po naslovu, i po temi, i po načinu i aspektu pripovedanja, privući će vas svojim pitkim izrazom i neočekivanim i iznenađujućim obrtima.

Priča obuhvata tri žene, tri prijateljice, od kojih je svaka baš onakva kakvu možemo sresti svakodnevno u svom okruženju, a opet svaka je za sebe jedinstvena i neobična. Jedna pati za svojim nesuđenim ljubavnikom, druga za neobuzdanim životom koji joj sudbina otima, treća za hrabrošću koja joj nedostaje da prelomi i napravi najvažniji životni izbor. A onda sledi neočekivani i iznenađujući obrt, posle koga je sve što ste pročitali izvrnuto naglavačke a samo vas sigurna ruka autorke vodi ka izlazu iz lavirinta zamršene fabule i pomešanih misli i osećanja.

Stranice ove knjige pokrenuće u duši svake žene one male skrivene glasove da se podignu i iznova preispitaju. Jer će prepoznati poziv koji svaku od nas ustalasa i kad mislimo da smo sve rešile i sve odlučile. Jer će u ovim redovima svaka prepoznati sebe i ponovo pokrenuti neke uspavane duhove naših zakučastih staza psihe.

Ovo je roman gubitaka, dubokih i tihih tuga, mirenja sa životom i trpljenja kao ženske sudbine. Ali i ljubavi, strasti, žudnje za životom i verom da ljubav uvek sve može da nadjača. Red očaja i red sreće, baš kakav je i sam život.

Jedna od najvećih vrednosti ovog dela upravo je to što se na živ i prijemčiv način lepi za čitaoca smeštajući njegova iskustva rame uz rame sa ličnostima romana, pa on tako zajedno sa njima proživljava sve ono što mu je i samom dobro poznato: tipični palanački mentalitet od koga ni najveći gradovi mogu da pobegnu, rastrzanost između želja i očekivanja okoline, stege nametnute vaspitanjem, moralne probleme koje namećemo sebi sami, snove od čijih se ostvarenja plašimo i glasova sopstvene duše koji nas vuku na mnogo različitih strana.

Pa ipak, ono što ovaj ljubavni i psihološki roman odvaja od ostalih dela naše književne scene jeste neobična tehnika pisanja i pripovedanja. Modernistički rešen problem smenjivanja pripovedačkih perspektiva, nepouzdanost i povremeno iščezavanje pripovedača samo još više ističu preispitivanje, bežanje od stvarnosti i okretanje unutrašnjem životu.

I iako se u nekum delovima može učiniti da će egzistencijalistički motivi očaja, teskobe, pesimizma i smrti prevagnuti, oni se ipak vraćaju u ravnotežu i izgubljeni pojedinac u otuđenom svetu postaje snažna figura koja svoj život ume da gradi, izgradi i stoji iza svakog svog postupka.

U živopisno oslikanim likovima, životnim i do detalja prikazanim u svojim sitnim manama, nesigurnostima, stremljenjima ka običnim i malim stvarima, duša izvrnutih na postavu, retko koji čitalac će imati srca da im uputi bilo kakvu osudu ili prekor. A razlog je jednostavan – sve smo to manje-više mi, uhvaćeni u trenutku i preneseni na hladan i neumoljiv papir.

Ove stranice na prvi pogled mogu delovati kao da su namenjene samo ženama, pogotovo usamljenim, povređenim, razočaranim, ženama željnim ljubavi, koje čekaju čudo pa da pronađu svog muškarca iz snova. Ali one to nikako nisu, u njima se skriva i putokaz za lavirinte ženske duše, tako potreban ponekom jednostavnom muškom srcu.

Dragana Bečejski Cvetković putem ovih redova šalje mnoge poruke. Da treba biti svoj, slušati zvuke svog srca i bežati od njegovih jauka, da je život samo jedan i da niko nikada ne može znati koliko nam još vremena nudi da ostvarimo svoje naume, ali i ono najvažnije, da je obličje naših snova samo u našim rukama i od nas zavisi koliko ćemo se i kako njima nagraditi.

„Ako nešto niste uspeli u životu, znači da to niste dovoljno želeli. Kada nešto dovoljno želite, život nađe način da usliši vaše molbe i da vas iznenadi…“

 

2

Roman „Slobodna“ ili Martinina igra stvarnosti i snova

martina

Da li ste nekada pomislili kako bi izgledalo kada bi se vaši snovi prelili u javu? Ali ne oni lepršavi, puni sreće i radosti, nego oni tamni, koji izviru iz najdubljih ćoškova podsvesti.

Lola Novaković je dvadesetčetvorogodišnja devojka, kao i mnoge druge Beograđanke samostalna, moderna, okružena ocem i bratom koji je beskrajno vole. Međutim, ona je po jednoj stvari drugačija od svih ostalih – ona sanja san koji se iznova i iznova nastavlja. U njemu vidi jednu izmišljenu zemlju tridesetih godina prošlog veka u kojoj živi Hana, vršnjakinja koja je po svemu slična njoj. Kada san počinje da se prepliće sa stvarnošću, neće se samo Lola zapitati gde je granica između jave i snevanja, između zdravog i sumanutog, realnog i onostranog, zapitaće se i svako ko ovu izuzetnu knjigu uzme u ruke i počne da je čita.

Autorka Martina Milosavljević se u svom romanu uhvatila ukoštac sa veoma zahtevnom temom mistične igre stvarnosti i snova upakovavši je u dinamični psihološki triler, popularni žanr svetske književnosti zbog kojih čitaoci sve one koji se odvaže na ovakve priče šalju na prva mesta top lista pročitanih knjiga. Uhvatila se ukoštac i napisala napeto, dinamično delo koje će neizvesnošću, misterioznošću i uzbudljivim obrtima zasigurno osvojiti srca čitalaca koji neće moći da se odvoje od njega sve dok ne pročitaju i njegovu poslednju stranicu.

Međutim, nije samo žanr koji je Martina izabrala njen adut. Naprotiv, tehnika koju je pri stvaranju upotrebila ukazuje na izvanredno rešenje za prikaz ove neobične priče. U dva vremenski odvojena narativa razvijaju se dve fabule, izgrađuju dva lika, Lole i Hane, ispisuju stranice dva prostora, jednog izmišljenog a opet tako prijemčivog u svojim realističkim opisima Haliflurije i njenih stanovnika koji žive mirno i skromno sve dok im misteriozne smrti ne uzburkaju živote. Nasuprot njima sa stranica oživljava Beograd u današnjici, pun živopisnih slika, boja i daha velikog grada u kome se na tipičan modernistički način provlači nit otuđenosti, izgubljenosti i nemoći čak i među mnoštvom ljudi kao i okretanje sebi i svom unutrašnjem životu zbog bežanja od stvarnosti. Dva dela naizgled nespojiva a zapravo tesno priljubljena i jedan bez drugog gotovo i da ne mogu.

Detalji na koje nas autorka usmerava, koji nas poput krupnih kadrova filma uvode u život junakinja, čine da se i sami osećamo kao da smo deo priče, uvučeni u ispreturanu radnju u kojoj i sami znamo da nam nedostaju informacije da bismo sve shvatili, ali strpljivo čekamo kraj i razrešenje ove neobične igre iluzije i zbilje. I svega ovde ima – tajanstvenih buketa belih ruža, leševa na obali, mirisnih aroma čajeva, najlepših ženskih haljina, pretrpanih beogradskih hostela, vrisaka i gubljenja svesti, neobičnih likova koje samo san može da iskrivi i izobliči, ustajalih soba punih goblena i jezivih lutaka… Kao da su se na jednom mestu sakupili Stiven King, Dejvid Linč, Denis Lehejn, Alfred Hičkok.

Pa ipak, možda je najbolji segment romana upravo onaj koji kao senka prati svaku stranicu – frojdovski sagledana simbolika snova koja se kao čvrsta nit prepliće sa svakim Lolinim danom detinjstva i mladosti, čvrstom rukom autorkinom vođeni postupci bežanja od svojih najdubljih strahova i nesigurnosti, strepnje od gubitka razuma, raspetljavanja čvora kroz bolnu ali efikasnu psihoanalizu i konačnu istinu da se odgovori na sva pitanja kriju u nama samima.

Ovaj roman zbivanja neće vas samo držati u konstantnom uzbuđenju i strepnji da su glavni likovi na stalnoj ivici propasti, niti da ćete najmanje sumnjati na one koji su zapravo najzlokobniji. Uz njega ćete doći i do nekih životnih istina – da je čvrsto povezana i snažna porodica osnova svake sreće; da ljude koji nas najviše zaslužuju obično primetimo poslednje; da ćemo tek kada zavolimo sebe postati nepobedivi za svaku životnu raskrsnicu ali i slobodni da ostvarimo sve što poželimo.

Uz ovakvu radnju, dinamičnost i mudre poruke knjiga koja je pred vama može samo da vas osvoji naprečac. Ništa manje ni ne zaslužuje.

2

Popsugar Reading Challenge 2018: Priča o Džordžu Eliotu ili kako postati muškarac u književnom svetu

dzordz poc

Kako vreme u mom književnom izazovu odmiče, sve više priznajem sebi da mi se ovogodišnji mnogo više dopada nego onaj lane. Prvenstveno jer su zadaci interesantniji, ali i pomalo lakši. Ono što im je zajedničko jeste da su, iako na prvi pogled možda i ne izgleda tako, dobro promišljeni i za cilj imaju učenje o raznim istorijskim epohama, životnim temama, odnosima među ljudima i pravima koja čak i dan-danas ponekad zaboravimo da bi svako trebalo da ima.

Moj poslednji zadatak bila je knjiga koju je napisala žena sa muškim pseudonimom, ili bolje rečeno pseudandronimom. Izbor mi nije bio mali, našli su se tu Žorž Sand, sestre Bronte, Džoana Rouling, ali sam se ja ipak odlučila za Džordža Eliota iza čijeg se imena godinama skrivala engleska književnica Meri En Evans i njen roman Vodenica na Flosi.

Razloga da ove žene pišu pod muškim imenom bilo je više. Društvo je sredinom 19. veka smatralo da je nepristojno da žene pišu, bilo im je zabranjivano da izdaju knjige bez pristanka supruga, ali i radi bolje prođe jer im se pripisivala tek laka ljubavna literatura sa mnogo osećanja, dok muškarcima ozbiljnija sa mnogo akcije i dubljih tema.

538298.gettyimages-2669929.lucyquintanilla mental

Meri En Evans 1865. (izvor: mentalfloss.com)

Život Meri En Evans podjednako je interesantan koliko i njeni romani. Rođena je početkom 19. veka u Engleskoj, od oca vlasnika seoske vodenice. Sa pet godina je poslata u internat i već tada je otkrila veliku strast prema čitanju. Sa školovanjem nije prekidala iako se u to vreme devojkama davalo samo osnovno obrazovanje. Budući da je bila smatrana neuglednom, nije bilo izvesno da će pronaći mladoženju, pa je otac odlučio da joj pruži mogućnost da se bar iškoluje kao muškarci tog doba.

Iako obrazovana u konzervativnom duhu prožetim verskim učenjima, u skladu sa vremenom, sa 20 godina doživljava prekretnicu kada upoznaje ljude koji su imali potpuno drugačije stavove o njenih, liberalne i slobodoumne, pa pod njihovim uticajem počinje da sa nemačkog prevodi dela istorijskih kritičara, posebno predstavnike nemačke filozofske škole koji su Bibliju posmatrali kao svetovni, istorijski dokument a ne najznačajniju knjigu hrišćanstva. Kada se preselila u London u nameri da postane književnica, postala je urednica naprednog časopisa Vestminster rivju, i tako se približava pozitivistima, sledbenicima Ogista Konta pa počinje da se bavi socijalnim pitanjima, koji će biti najčešće teme u njenom književnom radu.

dzordz routinematters.wp

Izvor: routinematters.wordpress.com

Savremenici su je opisivali kao fizički vrlo neuglednu, ali toliko harizmatičnu da su se muškarci listom zaljubljivali u nju i ostajali očarani kao da je najveća lepotica. U to vreme upoznala je Džordža Henrija Luisa, filozofa, pisca, psihologa i književnog kritičara, s kojim je stupila u tajnu vezu zato što je bio oženjen. Iako nije živeo sa svojom ženom i troje dece, Luis nije mogao da dobije razvod jer je pre Meri En već bio u drugoj vanbračnoj zajednici i u njoj dobio još četvoro dece. Međutim, to ih nije sprečilo da žive zajedno, da se javno pokazuju pred svetom, pa čak i jedno drugo smatraju supružnicima. Za to vreme njihova veza smatrana je za skandal velikih razmera i doživela je veliku osudu javnosti zbog poligamije iako su u njoj proveli punih 20 godina, sve do Luisove smrti.

Pod Luisovim uticajem, Meri En počinje da objavljuje prve priče u svom časopisu, ali i romane. Tada se odlučuje za muški pseudonim ne samo da bi lakše izgradila karijeru pisca, nego i da bi svoj književni rad odvojila od kritičarskog i uredničkog, ali ponajviše da bi izbegla osudu javnosti koja ju je satanizovala zbog vanbračne veze. Zahvaljujući ovom mudrom potezu uspela je da postane jedna od najznačajnijih evropskih spisateljica viktorijanske epohe.

Taman kad su se, nakon Lukasove smrti, strasti oko nemoralnih odnosa stišale, Meri En je ponovo uzbrkala javnost udavši se za 20 godina mlađeg bankara Džona Krosa, koji je, mučen depresijom, prve noći njihovog medenog meseca u Veneciji pokušao da se ubije skočivši sa balkona apartmana u kanal. Preživeo je i par se vratio u London. Međutim, samo šest meseci kasnije Meri En je umrla od infekcije grla koja je pogoršala dugogodišnju infekciju bubrega. Tako je do kraja ostala dosledna svojoj kontroverzi proživevši u braku manje od godinu dana. Nije mogla da bude sahranjena u Vestminsteru jer se crkva zbog njenog neverništva tome protivila, pa joj je poslednje počivalište groblje Hajgejt, pored velike ljubavi Džordža Henrija Luisa.

dzordzHighgate_Cemetery_-_East_-_George_E wikiliot_01

Grob Meri En Evans na groblju Hajgejt (izvor: wikipedia.org)

Roman Vodenica na Flosi ostao je kao delo koje najbolje oslikava njeno stvaralaštvo, u kome je kao i u ostalim romanima kao inspiraciju uzimala događaje iz ličnog života, ali i uverenje da je od sveta koji je okružuje moguće stvoriti bolje i humanije društvo. I ovaj govori o engleskoj seoskoj sredini i obiluje realističkim opisima i psihološkim nijansiranjem likova, po kojima je bila poznata. Beskonačno čitanje književnih dela tokom školovanja, pogotovo dela iz antičke književnosti i grčkih tragedija, izvršili su jak uticaj na njene romane, posebno u momentima kada se glavne ličnosti suočavaju sa pojmom tragične krivice, ali i kroz oštru osudu društvenih prilika svog vremena.

Vodenica na Flosi opisuje vreme u kome je Meri En živela, sa sve događajima i sudbinama kojih je Engleska tada bila prepuna, životima kojima je sudbina potpuno promenjena nakon iznenadnog zapadanja u bankrot i socijalnu bedu, ali i osude društva i konzervativne sredine koja je moral shvatala strogo i rigidno.

Upravo su zbog toga čitaoci vikotorijanskog perioda voleli njene romane, prožete opisima seoske sredine, a ključ uspeha Džorž Eliot iliti Meri En Evans krio se u tome što je mnoge detalje prenosila iz svog života i svojih sećanja iz detinjstva. Od pesnika Vordsvorta preuzela je stav da i obični ljudi iz seoske sredine mogu biti interesantne teme, a ne samo bogate porodice iz velikih gradova, raskošnih salona i balova.

dzordz Tom_and_Maggie wiki

Tom i Megi Taliver (izvor: wikipedia.org)

Radnja romana započinje opisom Dorlkotske vodenice na izmišljenoj reci Flos i takođe izmaštanog sela Sveti Og. Tu živi devetogodišnja devojčica Megi Taliver sa roditeljima, ocem, vlasnikom vodenice, pomalo pritupastim majkom i nekoliko godina starijim bratom Tomom. Njihov bezbrižan život prekida se onog trenutka kada otac iz čiste tvrdoglavosti pokrene događaje zbog kojih će bakrotirati i zauvek izmeniti sudbine članova svoje porodice. Tu nastaje i razdor između brata i sestre, Tomove strogosti, zadrtosti, neosetljivosti i skučenosti nasuprot Meginom otvorenom umu, idealizmu i žudnji za novim saznanjima i učenjima. Njen život tako biva upleten u nezaustavljiv vrtlog vezan za tri muškarca – brata, dragog prijatelja Filipa Vejkema od koga je razdvaja porodični sukob i privlačnog Stivena Gesta, harizmatičnog, ali po Megi kobnog mladog plemića prema kome joj ljubav zauvek uništava život.

Autobiografskih detalja u romanu ima mnogo. Počevši od prikaza oca vlasnika vodenice, odnosa roditelja prema Megi, njenih interesovanja i neobuzdane radoznale prirode pa sve do snishodljivosti u odnosu na bogatiji deo familije koji svisoka gleda na one koji su zapali u teškoće. Pa ipak, najupečatljiviji je onaj deo u kome zbog navodnog nepriličnog odnosa sa Stivenom Gestom osramoćena Megi trpi prezir i odbacivanje od strane društva, tako da se ovaj roman smatra delom koje najbolje objašnjava njen život, vezu sa Luisom, ali i način života i stavove društva u kome je živela. Drugim rečima, u Megi Taliver se od detinjstva do devojaštva sabralo najviše osobina Meri En Evans.

Iako nije bila religiozna, književnica je poštovala versku tradiciju i njen uticaj na očuvanje društvenog poretka i morala. Koliko je vera, kojoj je bila izložena u detinjstvu, ostavila traga na nju najbolje se vidi u delu romana kada junakinja u bedi i siromaštvu pronalazi duhovno spasenje koje je skoro pa odvaja od sveta, ali i resko šibanje svoje duše kada se odriče radosti, kida razapeta osećanjima odanosti i želje za srećom i pokajnički krotko trpi svoju zlu sudbinu.

Sa druge strane, njena strastvena priroda, oštar um i svojevoljan karakter stvaraju joj česte neprilike i sukobe sa porodicom i svetom. Upravo se u tome ogleda neprilagođenost jedne nesmirene duše koju društvo pokušava da stegne i sapne u svoje okove.

Zato su u ovom delu najupečatljivije dve teme – odrastanje i ljubav, koja pretvorena u frustraciju nosi sve koji joj se nađu na putu poput nabujale reke. Zbog raskoraka između želja i mogućnosti, društvenih okolnosti i sopstva koje svaki od likova nosi u sebi i kojim pokušava da se protiv tih istih okolnosti bori, dolazi do dalekosežnih posledica i potpunih zaokreta u sudbinama svih koji se drznu da nešto ustaljeno i storogo određeno menjaju. Njihovi životi se tako simbolično održavaju na površini moćne reke Flos dogod ima nade u svetliju budućnost.

dzordz megi i tom na kraju alamy

izvor: alamy.com

Neću napisati kako se roman završava, to ću vam ostaviti da otkrijete sami, ali za mene neočekivano. Mada, kad malo bolje razmislim, možda baš i ne toliko neočekovano. Možda je kraj takav kakav je u stvari bio i jedini izvestan.

U 20. veku književni rad Džordža Eliota, tačnije Meri En Evans, dobio je veoma velike pohvale od kritičara, tako su neki od njenih romana svrstani među 10 najvećih ikada napisanih na engleskom jeziku.

Po romanu je 1937. snimljen film, u kome je lik Megi Taliver tumačila Džeraldina Ficdžerald, a 1997. TV serija u kojoj je Megi glumila Emili Votson, a njenog oca, gospodina Talivera, Bernard Hil. Snimana je na obalama reke Medvej, u blizini kasarne Kraljevske mornarice.

dzordz film 1937 twitter

Film “Vodenica na Flosi” iz 1937. (izvor: twitter.com)

I na kraju, izvodi se zaključak: koliko god kontroverzna bila, Meri En Evans zaslužila je mesto koje joj pripada. Ili bolje rečeno – od sudbine se ne može pobeći, ma koliko neko želeo to da spreči.

dzordz George-Eliot-Quotes-4 thequotes.in

izvor: thequotes.in

 

 

0

Bespućima snova žene Jarca

sneza poc

Pre nekoliko meseci radila sam na jednoj posebnoj knjizi. Ubistvo iz zodijaka Snežane Ševo bilo je nešto što nikada do tada nisam videla. Ne pitajte me po čemu. Po svemu.

Roman-drama, astrološki krimić, triler sa primesama komedije u kojima likovi nemaju imena, samo svoje horoskopske znake čije ih osobine sudbinski određuju. U romanu je ubijen najveći zavodnik, muškarac Škorpion, a pitanje je ko mu je presudio – da li neka od mnoštva žena koje je preveo žedne preko vode, fatalna žena Vaga, ljubomorna Riba, razmažena maloletnica Rak ili nadobudna Lavica ili možda neki od suparnika u obličju Ovna ili Strelca. Slučaj čvrstom iskusnom rukom vodi inspektor Blizanac a da ne bude sve tako crno, uporedo sa njima razvija se nežna ljubav između žene Jarca i njenog najboljeg prijatelja Vodolije, ljubav koju svako u životu čeka da dođe i da nikada ne prestane.

Radnja je vođena u maniru najboljih kriminalističkih romana, a rasplet je sve samo ne očekivan. Prosto da se zaprepastite otkud da je baš ovo ubica i kako je autorki uopšte palo na pamet da nađe ovakvo rešenje. A nije ni čudno, roman je stvaran punih dvanaest godina, dorađivan, ulepšavan, prepravljan i razvijan kao što se razvija nešto najdraže od jednog lista do čitavog raskupusanog rukopisa koji čeka da bude spakovan među korice knjige koje mirišu na novo i na dah čitalaca koji jedva čekaju da je uzmu u ruke.

Ova knjiga nije bila prva koju je napisala Snežana Ševo. Jalov dan je bio njen prvenac, ali Ubistvo iz zodijaka delovalo je kao nešto što se tka celog života, nešto kroz čije stranice provejava cela sudbina autorke, njeni snovi, strahovi, nadanja i želje. Ne mislite da nagađam, ja to znam.

Snežana je jedna od retkih autora sa kojima sam tokom rada na knjizi razgovarala duže i kvalitetnije nego sa nekim svojim bliskim prijateljima. I ništa mi to nije bilo čudno, sa njom je to došlo nekako sasvim prirodno. Iako se nikada nismo videle.

Prvi razgovor koji smo povele bio je, prirodno, vezan za knjigu. Šta uraditi, kako je srediti, da li ovako ili onako. Budući da je reč pisca poslednja, bila sam spremna da joj ugađam, ali i da dam neke predloge. Svojeglavo je ostajala pri svom, a potom bi razgovor nastavljala u drugačijem duhu, malo o njenom životu, pa malo o mom, pa u krug.

Snežana je, kao strastveni astrolog, želela da zna i moj znak i mojih bližnjih. Oduševljeno je dočekivala kombinacije i relacije koje su joj potvrđivale sve što je do tada naučila, i da nije slučajno da mi je majka Vaga, niti da su joj oba deteta vatreni znaci.

Razgovori su se nastavljali danima. Počele bismo malo o knjizi, obično bi tražila neke sitne prepravke na određenim stranama, ponekad i priznavala da je odmah trebalo da me posluša, a onda bi razgovor krenuo kao reka koja teče neomeđena preprekama već se razliva pod modrim nebom nepreglednom ravnicom. Baš tako je zvučao i njen otegnuti i uvek pomalo umorni bački govor dok bi pričala o sebi i svom životu.

– Jelena, jel‘ znaš da sam ja u romanu žena Jarac?

– Da, pretpostavila sam da si ti – odvratila sam joj. – Najviše me je podsetila na tvoj život. I ti imaš mačka i veliku lepu baštu?

– Jeste, imam. Samo nikako da nađem nekog poput muškarca Vodolije, a želim, želim mnogo, znaš…

– Biće, Snežo, biće,mora da bude, kad se najmanje nadaš – tešila bih je ja.

– Eh, ne znam, volela bih da imam porodicu, muža, decu, već sumnjam, ali veruj mi, još uvek se nadam.

Snežana i ja smo tako počele da se čujemo maltene svakog dana. I opet bi razgovor počinjao izmenama sitnica na stranicama koje je ona tražila i nastavljao u potpuno drugom duhu.

– Jelena, jel‘ znaš ti da u mojoj Bačkoj Palanci ima ljudi koji misle da ja izmišljam da pišem romane?

– Kako izmišljaš? Pa ti si već izdala jedan roman – pitala sam je zbunjeno.

– Da, kažu da lažem. Znaš, jednom sam bila u jednom butiku i prodavačicama donela po knjigu na poklon. Dok sam u kabini probala haljinu, ušla je jedna žena i videla moj roman. Ne znajući da ja mogu da je čujem, rekla im je: „Ovo ona napisala?! U to ne verujem… Neko drugi možda jeste, ali ona to nikad ne bi umela, samo je svoje ime stavila.“ Uzalud su je prodavačice ubeđivale da je to moja knjiga i da znaju da jeste, ona se podsmevala još više. Zato sada neću ništa o sebi da pišem, neka u ovom romanu ne bude moja biografija, samo odlomak iz knjige. Obećaj mi, Jelena, da će biti tako!

– Naravno, obećavam. Ali, zašto, Snežo? Zašto da ne pišeš o sebi, napisala si već dve knjige, ti si pisac. Užasno je što ljudi tako sa omalovažavanjem govore, ali ta žena je svojom zlobom više o sebi rekla nego o tebi. Ti si osoba na mestu i nema razoga da se skrivaš

– Neka, tako mi je lakše – govorila bi umorno.

Kako se približavalo vreme da knjigu završimo i pošaljemo na prelom i štampu, Snežana je grčevito tražila sve sitnije greške.

– Snežo – rekla sam joj tada – nemoj pogrešno da me razumeš, ali moraćeš na kraju da pustiš knjigu od sebe. Ne možeš stalno nalaziti neke greščice, pusti je, odlična je i nema potrebe više da je doteruješ.

– Da, u pravu si, ali nekako mi je čudno da „ode“, već dvanaest godina je tu, uz mene, kad je predam, kao da više neće biti moja. Možda je ni sad ne bih dala da mi prijatelj koji je novinar nije uzeo rukopis i sredio ga, ja nisam mogla, toliko papira, stalno sam nešto dodavala i uređivala, da bude još lepša i bolja.

– Ti si perfekcionista, Snežo, ali znam da i drugi pisci misle da uvek može još nešto da se doda i izmeni. Pusti je, mora da ode u svet, a ti bolje razmišljaj o promociji koju ćemo da pravimo kad izađe i koliko ćeš biti uzbuđena i srećna kad ovu knjigu, koju si toliko dugo stvarala, uzmeš gotovu u svoje ruke.

– Ma kakva promocija?! Ja to ne mogu…

– Zašto, Snežo?

– Ja sebe ne vidim na promociji. Gde ću ja to…

– Ali zašto, pa mi svakome ko ima tremu pomognemo da se oseća lepo. To će biti tvoje veče, pričaćeš o romanu, koliko si ga pisala, otkud ti ideja da likove spajaš sa astrologijom, kako si zamišljala kraj. Tvoj roman je jedinstven po mnogo čemu, znaš…

– Jelena, hajde mi još pričaj kako će izgledati moja promocija, mnogo volim da te slušam kad o tome pričaš…

– Biće divno, Snežo. Sedećeš sa nama na bini i mi ćemo ti postavljati pitanja, a ti ćeš da odgovaraš. Malo ćemo i odlomke da čitamo. I svi će doći zbog tebe, da te vide i kupe tvoju knjigu, a ti ćeš se potpisivati. I tapšaće ti na kraju i osećaćeš se divno kad sve prođe.

– Ali ja to neću moći, Ne, nikako neću moći…

– Ali, zašto? Ti to zbog onih koji pričaju gluposti? Snežo, digni glavu, ti zaslužuješ svako poštovanje i ako ni zbog čega drugog, uradi to zbog sebe, da shvatiš koliko vrediš i da je najvažnije da ti sama osetiš svoj uspeh. Digni glavu u inat svima, pokaži im da ne mogu da te povrede i da oni zapravo nikada neće uspeti da te dostignu – raspaljeno sam održala govor.

– Pa, da, Jelena moja, ti si pravi borbeni Ovan. Razumem te, ali odoh sad malo da se odmorim. A knjiga neka ide, gotova je, predaj je.

Bio je to naš poslednji razgovor. Kad se završio, imala sam utisak da će me poslušati. Snežana, tvrdoglava žena Jarac.

 

Epilog

 

Snežana Ševo nikada nije dočekala svoj roman. Preminula je nekoliko dana nakon što je knjiga završena, ali je poslednjih dana bila u takvom stanju da o njoj nije ništa znala. Krila je svoju dugogodišnju borbu sa neizlečivom bolešću koja je lagano pokoravala. Zato je toliko često zvučala umorno tokom naših dugih razgovora.

Vest o njenoj smrti me je strašno pogodila. Možda još i više jer nisam ni znala da joj se prikradala. Osećala sam kao da je otišao neko meni blizak, možda i zato jer smo vodile duge i iskrene razgovore.

Iz svega sam naučila da nikada ne treba procenjivati tuđe postupke jer ne možeš da znaš šta se sve iza njih skriva. Snežana nije bila žena koja je iz dosade vodila duge razgovore – njoj su razgovori sa potpuno novim ljudima bili kao neki drugi život u kome je bar nakratko zaboravljala šta joj se bliži iz večne tame. Snežana nije bila perfekcionista koji izmišlja kako da još malo popravi nešto što ne treba popravljati – ona se grčevito držala svoje knjige jer je ona održavala u životu, kao da je znala da kad je pusti, nestaće i ta poslednja slamka za koju se držala iznad površine živog blata. Snežana nije bila strašljiva od publike i uspeha – ona je znala da sve ono o čemu pisci sanjaju neće dočekati. A volela je da mašta.

A ja… ja se svaki put kad na nju pomislim nadam da sam joj u maštanju pružila prijateljsku ruku i da se ona tamo negde, u nekim nebeskim zodijacima raduje svom najdražem delu i zna da se ono čita i da se o njemu govori. I da još uvek ima onih kojima je bila čast što su u njoj upoznali čoveka i pisca.

sneza

Šta vi znate o ljubavi i strasti, o tamnim dubinama duše, o poljuljanom poverenju? Želite sve, dajete sve, ne dobijete ništa. Može li tako, a da ga ne stigne kazna? Sa mnom nije tako mogao! Nisam od onih koje će se povući, a da ga neće kazniti za zlo koje mi je učinio. Pamtim ga po zlu! Olako je prešao preko mog života ne sluteći sile Plutona, olako je prošao pored mene kao pored bilo koje slabe žene. Nije znao za snagu u meni, rušilačku, uništavajuću. Na zlo odgovorim duplo većim zlom, ako ćemo ginuti, umrimo! Mislio je da sam samo jedna od mnogih koje prete osvetom i odmazdom za žrtve. Ne! Ljubav je rat i žrtve ostaju zgažene, ali se dižu paklene i ko u strasti poražene ne ustane i slomi svog čoveka, samo je slaba senka ženskog roda. Ja sam jaka! Rušim sve pred sobom, po cenu sopstvenog života, ja nemam šta da izgubim jer ništa nemam. Uneo je u moj život sreću, doneo pomor i morao je biti kažnjen za zlo. Kaznila sam ga, on nije našao sreću, a možda je koliko sutra mogao pronaći ženu svog života. Zaustavila sam njegov let ka sreći i njegov život. Pravom poražene!“