2

Roman „Slobodna“ ili Martinina igra stvarnosti i snova

martina

Da li ste nekada pomislili kako bi izgledalo kada bi se vaši snovi prelili u javu? Ali ne oni lepršavi, puni sreće i radosti, nego oni tamni, koji izviru iz najdubljih ćoškova podsvesti.

Lola Novaković je dvadesetčetvorogodišnja devojka, kao i mnoge druge Beograđanke samostalna, moderna, okružena ocem i bratom koji je beskrajno vole. Međutim, ona je po jednoj stvari drugačija od svih ostalih – ona sanja san koji se iznova i iznova nastavlja. U njemu vidi jednu izmišljenu zemlju tridesetih godina prošlog veka u kojoj živi Hana, vršnjakinja koja je po svemu slična njoj. Kada san počinje da se prepliće sa stvarnošću, neće se samo Lola zapitati gde je granica između jave i snevanja, između zdravog i sumanutog, realnog i onostranog, zapitaće se i svako ko ovu izuzetnu knjigu uzme u ruke i počne da je čita.

Autorka Martina Milosavljević se u svom romanu uhvatila ukoštac sa veoma zahtevnom temom mistične igre stvarnosti i snova upakovavši je u dinamični psihološki triler, popularni žanr svetske književnosti zbog kojih čitaoci sve one koji se odvaže na ovakve priče šalju na prva mesta top lista pročitanih knjiga. Uhvatila se ukoštac i napisala napeto, dinamično delo koje će neizvesnošću, misterioznošću i uzbudljivim obrtima zasigurno osvojiti srca čitalaca koji neće moći da se odvoje od njega sve dok ne pročitaju i njegovu poslednju stranicu.

Međutim, nije samo žanr koji je Martina izabrala njen adut. Naprotiv, tehnika koju je pri stvaranju upotrebila ukazuje na izvanredno rešenje za prikaz ove neobične priče. U dva vremenski odvojena narativa razvijaju se dve fabule, izgrađuju dva lika, Lole i Hane, ispisuju stranice dva prostora, jednog izmišljenog a opet tako prijemčivog u svojim realističkim opisima Haliflurije i njenih stanovnika koji žive mirno i skromno sve dok im misteriozne smrti ne uzburkaju živote. Nasuprot njima sa stranica oživljava Beograd u današnjici, pun živopisnih slika, boja i daha velikog grada u kome se na tipičan modernistički način provlači nit otuđenosti, izgubljenosti i nemoći čak i među mnoštvom ljudi kao i okretanje sebi i svom unutrašnjem životu zbog bežanja od stvarnosti. Dva dela naizgled nespojiva a zapravo tesno priljubljena i jedan bez drugog gotovo i da ne mogu.

Detalji na koje nas autorka usmerava, koji nas poput krupnih kadrova filma uvode u život junakinja, čine da se i sami osećamo kao da smo deo priče, uvučeni u ispreturanu radnju u kojoj i sami znamo da nam nedostaju informacije da bismo sve shvatili, ali strpljivo čekamo kraj i razrešenje ove neobične igre iluzije i zbilje. I svega ovde ima – tajanstvenih buketa belih ruža, leševa na obali, mirisnih aroma čajeva, najlepših ženskih haljina, pretrpanih beogradskih hostela, vrisaka i gubljenja svesti, neobičnih likova koje samo san može da iskrivi i izobliči, ustajalih soba punih goblena i jezivih lutaka… Kao da su se na jednom mestu sakupili Stiven King, Dejvid Linč, Denis Lehejn, Alfred Hičkok.

Pa ipak, možda je najbolji segment romana upravo onaj koji kao senka prati svaku stranicu – frojdovski sagledana simbolika snova koja se kao čvrsta nit prepliće sa svakim Lolinim danom detinjstva i mladosti, čvrstom rukom autorkinom vođeni postupci bežanja od svojih najdubljih strahova i nesigurnosti, strepnje od gubitka razuma, raspetljavanja čvora kroz bolnu ali efikasnu psihoanalizu i konačnu istinu da se odgovori na sva pitanja kriju u nama samima.

Ovaj roman zbivanja neće vas samo držati u konstantnom uzbuđenju i strepnji da su glavni likovi na stalnoj ivici propasti, niti da ćete najmanje sumnjati na one koji su zapravo najzlokobniji. Uz njega ćete doći i do nekih životnih istina – da je čvrsto povezana i snažna porodica osnova svake sreće; da ljude koji nas najviše zaslužuju obično primetimo poslednje; da ćemo tek kada zavolimo sebe postati nepobedivi za svaku životnu raskrsnicu ali i slobodni da ostvarimo sve što poželimo.

Uz ovakvu radnju, dinamičnost i mudre poruke knjiga koja je pred vama može samo da vas osvoji naprečac. Ništa manje ni ne zaslužuje.

Advertisements
2

Popsugar Reading Challenge 2018: Priča o Džordžu Eliotu ili kako postati muškarac u književnom svetu

dzordz poc

Kako vreme u mom književnom izazovu odmiče, sve više priznajem sebi da mi se ovogodišnji mnogo više dopada nego onaj lane. Prvenstveno jer su zadaci interesantniji, ali i pomalo lakši. Ono što im je zajedničko jeste da su, iako na prvi pogled možda i ne izgleda tako, dobro promišljeni i za cilj imaju učenje o raznim istorijskim epohama, životnim temama, odnosima među ljudima i pravima koja čak i dan-danas ponekad zaboravimo da bi svako trebalo da ima.

Moj poslednji zadatak bila je knjiga koju je napisala žena sa muškim pseudonimom, ili bolje rečeno pseudandronimom. Izbor mi nije bio mali, našli su se tu Žorž Sand, sestre Bronte, Džoana Rouling, ali sam se ja ipak odlučila za Džordža Eliota iza čijeg se imena godinama skrivala engleska književnica Meri En Evans i njen roman Vodenica na Flosi.

Razloga da ove žene pišu pod muškim imenom bilo je više. Društvo je sredinom 19. veka smatralo da je nepristojno da žene pišu, bilo im je zabranjivano da izdaju knjige bez pristanka supruga, ali i radi bolje prođe jer im se pripisivala tek laka ljubavna literatura sa mnogo osećanja, dok muškarcima ozbiljnija sa mnogo akcije i dubljih tema.

538298.gettyimages-2669929.lucyquintanilla mental

Meri En Evans 1865. (izvor: mentalfloss.com)

Život Meri En Evans podjednako je interesantan koliko i njeni romani. Rođena je početkom 19. veka u Engleskoj, od oca vlasnika seoske vodenice. Sa pet godina je poslata u internat i već tada je otkrila veliku strast prema čitanju. Sa školovanjem nije prekidala iako se u to vreme devojkama davalo samo osnovno obrazovanje. Budući da je bila smatrana neuglednom, nije bilo izvesno da će pronaći mladoženju, pa je otac odlučio da joj pruži mogućnost da se bar iškoluje kao muškarci tog doba.

Iako obrazovana u konzervativnom duhu prožetim verskim učenjima, u skladu sa vremenom, sa 20 godina doživljava prekretnicu kada upoznaje ljude koji su imali potpuno drugačije stavove o njenih, liberalne i slobodoumne, pa pod njihovim uticajem počinje da sa nemačkog prevodi dela istorijskih kritičara, posebno predstavnike nemačke filozofske škole koji su Bibliju posmatrali kao svetovni, istorijski dokument a ne najznačajniju knjigu hrišćanstva. Kada se preselila u London u nameri da postane književnica, postala je urednica naprednog časopisa Vestminster rivju, i tako se približava pozitivistima, sledbenicima Ogista Konta pa počinje da se bavi socijalnim pitanjima, koji će biti najčešće teme u njenom književnom radu.

dzordz routinematters.wp

Izvor: routinematters.wordpress.com

Savremenici su je opisivali kao fizički vrlo neuglednu, ali toliko harizmatičnu da su se muškarci listom zaljubljivali u nju i ostajali očarani kao da je najveća lepotica. U to vreme upoznala je Džordža Henrija Luisa, filozofa, pisca, psihologa i književnog kritičara, s kojim je stupila u tajnu vezu zato što je bio oženjen. Iako nije živeo sa svojom ženom i troje dece, Luis nije mogao da dobije razvod jer je pre Meri En već bio u drugoj vanbračnoj zajednici i u njoj dobio još četvoro dece. Međutim, to ih nije sprečilo da žive zajedno, da se javno pokazuju pred svetom, pa čak i jedno drugo smatraju supružnicima. Za to vreme njihova veza smatrana je za skandal velikih razmera i doživela je veliku osudu javnosti zbog poligamije iako su u njoj proveli punih 20 godina, sve do Luisove smrti.

Pod Luisovim uticajem, Meri En počinje da objavljuje prve priče u svom časopisu, ali i romane. Tada se odlučuje za muški pseudonim ne samo da bi lakše izgradila karijeru pisca, nego i da bi svoj književni rad odvojila od kritičarskog i uredničkog, ali ponajviše da bi izbegla osudu javnosti koja ju je satanizovala zbog vanbračne veze. Zahvaljujući ovom mudrom potezu uspela je da postane jedna od najznačajnijih evropskih spisateljica viktorijanske epohe.

Taman kad su se, nakon Lukasove smrti, strasti oko nemoralnih odnosa stišale, Meri En je ponovo uzbrkala javnost udavši se za 20 godina mlađeg bankara Džona Krosa, koji je, mučen depresijom, prve noći njihovog medenog meseca u Veneciji pokušao da se ubije skočivši sa balkona apartmana u kanal. Preživeo je i par se vratio u London. Međutim, samo šest meseci kasnije Meri En je umrla od infekcije grla koja je pogoršala dugogodišnju infekciju bubrega. Tako je do kraja ostala dosledna svojoj kontroverzi proživevši u braku manje od godinu dana. Nije mogla da bude sahranjena u Vestminsteru jer se crkva zbog njenog neverništva tome protivila, pa joj je poslednje počivalište groblje Hajgejt, pored velike ljubavi Džordža Henrija Luisa.

dzordzHighgate_Cemetery_-_East_-_George_E wikiliot_01

Grob Meri En Evans na groblju Hajgejt (izvor: wikipedia.org)

Roman Vodenica na Flosi ostao je kao delo koje najbolje oslikava njeno stvaralaštvo, u kome je kao i u ostalim romanima kao inspiraciju uzimala događaje iz ličnog života, ali i uverenje da je od sveta koji je okružuje moguće stvoriti bolje i humanije društvo. I ovaj govori o engleskoj seoskoj sredini i obiluje realističkim opisima i psihološkim nijansiranjem likova, po kojima je bila poznata. Beskonačno čitanje književnih dela tokom školovanja, pogotovo dela iz antičke književnosti i grčkih tragedija, izvršili su jak uticaj na njene romane, posebno u momentima kada se glavne ličnosti suočavaju sa pojmom tragične krivice, ali i kroz oštru osudu društvenih prilika svog vremena.

Vodenica na Flosi opisuje vreme u kome je Meri En živela, sa sve događajima i sudbinama kojih je Engleska tada bila prepuna, životima kojima je sudbina potpuno promenjena nakon iznenadnog zapadanja u bankrot i socijalnu bedu, ali i osude društva i konzervativne sredine koja je moral shvatala strogo i rigidno.

Upravo su zbog toga čitaoci vikotorijanskog perioda voleli njene romane, prožete opisima seoske sredine, a ključ uspeha Džorž Eliot iliti Meri En Evans krio se u tome što je mnoge detalje prenosila iz svog života i svojih sećanja iz detinjstva. Od pesnika Vordsvorta preuzela je stav da i obični ljudi iz seoske sredine mogu biti interesantne teme, a ne samo bogate porodice iz velikih gradova, raskošnih salona i balova.

dzordz Tom_and_Maggie wiki

Tom i Megi Taliver (izvor: wikipedia.org)

Radnja romana započinje opisom Dorlkotske vodenice na izmišljenoj reci Flos i takođe izmaštanog sela Sveti Og. Tu živi devetogodišnja devojčica Megi Taliver sa roditeljima, ocem, vlasnikom vodenice, pomalo pritupastim majkom i nekoliko godina starijim bratom Tomom. Njihov bezbrižan život prekida se onog trenutka kada otac iz čiste tvrdoglavosti pokrene događaje zbog kojih će bakrotirati i zauvek izmeniti sudbine članova svoje porodice. Tu nastaje i razdor između brata i sestre, Tomove strogosti, zadrtosti, neosetljivosti i skučenosti nasuprot Meginom otvorenom umu, idealizmu i žudnji za novim saznanjima i učenjima. Njen život tako biva upleten u nezaustavljiv vrtlog vezan za tri muškarca – brata, dragog prijatelja Filipa Vejkema od koga je razdvaja porodični sukob i privlačnog Stivena Gesta, harizmatičnog, ali po Megi kobnog mladog plemića prema kome joj ljubav zauvek uništava život.

Autobiografskih detalja u romanu ima mnogo. Počevši od prikaza oca vlasnika vodenice, odnosa roditelja prema Megi, njenih interesovanja i neobuzdane radoznale prirode pa sve do snishodljivosti u odnosu na bogatiji deo familije koji svisoka gleda na one koji su zapali u teškoće. Pa ipak, najupečatljiviji je onaj deo u kome zbog navodnog nepriličnog odnosa sa Stivenom Gestom osramoćena Megi trpi prezir i odbacivanje od strane društva, tako da se ovaj roman smatra delom koje najbolje objašnjava njen život, vezu sa Luisom, ali i način života i stavove društva u kome je živela. Drugim rečima, u Megi Taliver se od detinjstva do devojaštva sabralo najviše osobina Meri En Evans.

Iako nije bila religiozna, književnica je poštovala versku tradiciju i njen uticaj na očuvanje društvenog poretka i morala. Koliko je vera, kojoj je bila izložena u detinjstvu, ostavila traga na nju najbolje se vidi u delu romana kada junakinja u bedi i siromaštvu pronalazi duhovno spasenje koje je skoro pa odvaja od sveta, ali i resko šibanje svoje duše kada se odriče radosti, kida razapeta osećanjima odanosti i želje za srećom i pokajnički krotko trpi svoju zlu sudbinu.

Sa druge strane, njena strastvena priroda, oštar um i svojevoljan karakter stvaraju joj česte neprilike i sukobe sa porodicom i svetom. Upravo se u tome ogleda neprilagođenost jedne nesmirene duše koju društvo pokušava da stegne i sapne u svoje okove.

Zato su u ovom delu najupečatljivije dve teme – odrastanje i ljubav, koja pretvorena u frustraciju nosi sve koji joj se nađu na putu poput nabujale reke. Zbog raskoraka između želja i mogućnosti, društvenih okolnosti i sopstva koje svaki od likova nosi u sebi i kojim pokušava da se protiv tih istih okolnosti bori, dolazi do dalekosežnih posledica i potpunih zaokreta u sudbinama svih koji se drznu da nešto ustaljeno i storogo određeno menjaju. Njihovi životi se tako simbolično održavaju na površini moćne reke Flos dogod ima nade u svetliju budućnost.

dzordz megi i tom na kraju alamy

izvor: alamy.com

Neću napisati kako se roman završava, to ću vam ostaviti da otkrijete sami, ali za mene neočekivano. Mada, kad malo bolje razmislim, možda baš i ne toliko neočekovano. Možda je kraj takav kakav je u stvari bio i jedini izvestan.

U 20. veku književni rad Džordža Eliota, tačnije Meri En Evans, dobio je veoma velike pohvale od kritičara, tako su neki od njenih romana svrstani među 10 najvećih ikada napisanih na engleskom jeziku.

Po romanu je 1937. snimljen film, u kome je lik Megi Taliver tumačila Džeraldina Ficdžerald, a 1997. TV serija u kojoj je Megi glumila Emili Votson, a njenog oca, gospodina Talivera, Bernard Hil. Snimana je na obalama reke Medvej, u blizini kasarne Kraljevske mornarice.

dzordz film 1937 twitter

Film “Vodenica na Flosi” iz 1937. (izvor: twitter.com)

I na kraju, izvodi se zaključak: koliko god kontroverzna bila, Meri En Evans zaslužila je mesto koje joj pripada. Ili bolje rečeno – od sudbine se ne može pobeći, ma koliko neko želeo to da spreči.

dzordz George-Eliot-Quotes-4 thequotes.in

izvor: thequotes.in

 

 

0

Bespućima snova žene Jarca

sneza poc

Pre nekoliko meseci radila sam na jednoj posebnoj knjizi. Ubistvo iz zodijaka Snežane Ševo bilo je nešto što nikada do tada nisam videla. Ne pitajte me po čemu. Po svemu.

Roman-drama, astrološki krimić, triler sa primesama komedije u kojima likovi nemaju imena, samo svoje horoskopske znake čije ih osobine sudbinski određuju. U romanu je ubijen najveći zavodnik, muškarac Škorpion, a pitanje je ko mu je presudio – da li neka od mnoštva žena koje je preveo žedne preko vode, fatalna žena Vaga, ljubomorna Riba, razmažena maloletnica Rak ili nadobudna Lavica ili možda neki od suparnika u obličju Ovna ili Strelca. Slučaj čvrstom iskusnom rukom vodi inspektor Blizanac a da ne bude sve tako crno, uporedo sa njima razvija se nežna ljubav između žene Jarca i njenog najboljeg prijatelja Vodolije, ljubav koju svako u životu čeka da dođe i da nikada ne prestane.

Radnja je vođena u maniru najboljih kriminalističkih romana, a rasplet je sve samo ne očekivan. Prosto da se zaprepastite otkud da je baš ovo ubica i kako je autorki uopšte palo na pamet da nađe ovakvo rešenje. A nije ni čudno, roman je stvaran punih dvanaest godina, dorađivan, ulepšavan, prepravljan i razvijan kao što se razvija nešto najdraže od jednog lista do čitavog raskupusanog rukopisa koji čeka da bude spakovan među korice knjige koje mirišu na novo i na dah čitalaca koji jedva čekaju da je uzmu u ruke.

Ova knjiga nije bila prva koju je napisala Snežana Ševo. Jalov dan je bio njen prvenac, ali Ubistvo iz zodijaka delovalo je kao nešto što se tka celog života, nešto kroz čije stranice provejava cela sudbina autorke, njeni snovi, strahovi, nadanja i želje. Ne mislite da nagađam, ja to znam.

Snežana je jedna od retkih autora sa kojima sam tokom rada na knjizi razgovarala duže i kvalitetnije nego sa nekim svojim bliskim prijateljima. I ništa mi to nije bilo čudno, sa njom je to došlo nekako sasvim prirodno. Iako se nikada nismo videle.

Prvi razgovor koji smo povele bio je, prirodno, vezan za knjigu. Šta uraditi, kako je srediti, da li ovako ili onako. Budući da je reč pisca poslednja, bila sam spremna da joj ugađam, ali i da dam neke predloge. Svojeglavo je ostajala pri svom, a potom bi razgovor nastavljala u drugačijem duhu, malo o njenom životu, pa malo o mom, pa u krug.

Snežana je, kao strastveni astrolog, želela da zna i moj znak i mojih bližnjih. Oduševljeno je dočekivala kombinacije i relacije koje su joj potvrđivale sve što je do tada naučila, i da nije slučajno da mi je majka Vaga, niti da su joj oba deteta vatreni znaci.

Razgovori su se nastavljali danima. Počele bismo malo o knjizi, obično bi tražila neke sitne prepravke na određenim stranama, ponekad i priznavala da je odmah trebalo da me posluša, a onda bi razgovor krenuo kao reka koja teče neomeđena preprekama već se razliva pod modrim nebom nepreglednom ravnicom. Baš tako je zvučao i njen otegnuti i uvek pomalo umorni bački govor dok bi pričala o sebi i svom životu.

– Jelena, jel‘ znaš da sam ja u romanu žena Jarac?

– Da, pretpostavila sam da si ti – odvratila sam joj. – Najviše me je podsetila na tvoj život. I ti imaš mačka i veliku lepu baštu?

– Jeste, imam. Samo nikako da nađem nekog poput muškarca Vodolije, a želim, želim mnogo, znaš…

– Biće, Snežo, biće,mora da bude, kad se najmanje nadaš – tešila bih je ja.

– Eh, ne znam, volela bih da imam porodicu, muža, decu, već sumnjam, ali veruj mi, još uvek se nadam.

Snežana i ja smo tako počele da se čujemo maltene svakog dana. I opet bi razgovor počinjao izmenama sitnica na stranicama koje je ona tražila i nastavljao u potpuno drugom duhu.

– Jelena, jel‘ znaš ti da u mojoj Bačkoj Palanci ima ljudi koji misle da ja izmišljam da pišem romane?

– Kako izmišljaš? Pa ti si već izdala jedan roman – pitala sam je zbunjeno.

– Da, kažu da lažem. Znaš, jednom sam bila u jednom butiku i prodavačicama donela po knjigu na poklon. Dok sam u kabini probala haljinu, ušla je jedna žena i videla moj roman. Ne znajući da ja mogu da je čujem, rekla im je: „Ovo ona napisala?! U to ne verujem… Neko drugi možda jeste, ali ona to nikad ne bi umela, samo je svoje ime stavila.“ Uzalud su je prodavačice ubeđivale da je to moja knjiga i da znaju da jeste, ona se podsmevala još više. Zato sada neću ništa o sebi da pišem, neka u ovom romanu ne bude moja biografija, samo odlomak iz knjige. Obećaj mi, Jelena, da će biti tako!

– Naravno, obećavam. Ali, zašto, Snežo? Zašto da ne pišeš o sebi, napisala si već dve knjige, ti si pisac. Užasno je što ljudi tako sa omalovažavanjem govore, ali ta žena je svojom zlobom više o sebi rekla nego o tebi. Ti si osoba na mestu i nema razoga da se skrivaš

– Neka, tako mi je lakše – govorila bi umorno.

Kako se približavalo vreme da knjigu završimo i pošaljemo na prelom i štampu, Snežana je grčevito tražila sve sitnije greške.

– Snežo – rekla sam joj tada – nemoj pogrešno da me razumeš, ali moraćeš na kraju da pustiš knjigu od sebe. Ne možeš stalno nalaziti neke greščice, pusti je, odlična je i nema potrebe više da je doteruješ.

– Da, u pravu si, ali nekako mi je čudno da „ode“, već dvanaest godina je tu, uz mene, kad je predam, kao da više neće biti moja. Možda je ni sad ne bih dala da mi prijatelj koji je novinar nije uzeo rukopis i sredio ga, ja nisam mogla, toliko papira, stalno sam nešto dodavala i uređivala, da bude još lepša i bolja.

– Ti si perfekcionista, Snežo, ali znam da i drugi pisci misle da uvek može još nešto da se doda i izmeni. Pusti je, mora da ode u svet, a ti bolje razmišljaj o promociji koju ćemo da pravimo kad izađe i koliko ćeš biti uzbuđena i srećna kad ovu knjigu, koju si toliko dugo stvarala, uzmeš gotovu u svoje ruke.

– Ma kakva promocija?! Ja to ne mogu…

– Zašto, Snežo?

– Ja sebe ne vidim na promociji. Gde ću ja to…

– Ali zašto, pa mi svakome ko ima tremu pomognemo da se oseća lepo. To će biti tvoje veče, pričaćeš o romanu, koliko si ga pisala, otkud ti ideja da likove spajaš sa astrologijom, kako si zamišljala kraj. Tvoj roman je jedinstven po mnogo čemu, znaš…

– Jelena, hajde mi još pričaj kako će izgledati moja promocija, mnogo volim da te slušam kad o tome pričaš…

– Biće divno, Snežo. Sedećeš sa nama na bini i mi ćemo ti postavljati pitanja, a ti ćeš da odgovaraš. Malo ćemo i odlomke da čitamo. I svi će doći zbog tebe, da te vide i kupe tvoju knjigu, a ti ćeš se potpisivati. I tapšaće ti na kraju i osećaćeš se divno kad sve prođe.

– Ali ja to neću moći, Ne, nikako neću moći…

– Ali, zašto? Ti to zbog onih koji pričaju gluposti? Snežo, digni glavu, ti zaslužuješ svako poštovanje i ako ni zbog čega drugog, uradi to zbog sebe, da shvatiš koliko vrediš i da je najvažnije da ti sama osetiš svoj uspeh. Digni glavu u inat svima, pokaži im da ne mogu da te povrede i da oni zapravo nikada neće uspeti da te dostignu – raspaljeno sam održala govor.

– Pa, da, Jelena moja, ti si pravi borbeni Ovan. Razumem te, ali odoh sad malo da se odmorim. A knjiga neka ide, gotova je, predaj je.

Bio je to naš poslednji razgovor. Kad se završio, imala sam utisak da će me poslušati. Snežana, tvrdoglava žena Jarac.

 

Epilog

 

Snežana Ševo nikada nije dočekala svoj roman. Preminula je nekoliko dana nakon što je knjiga završena, ali je poslednjih dana bila u takvom stanju da o njoj nije ništa znala. Krila je svoju dugogodišnju borbu sa neizlečivom bolešću koja je lagano pokoravala. Zato je toliko često zvučala umorno tokom naših dugih razgovora.

Vest o njenoj smrti me je strašno pogodila. Možda još i više jer nisam ni znala da joj se prikradala. Osećala sam kao da je otišao neko meni blizak, možda i zato jer smo vodile duge i iskrene razgovore.

Iz svega sam naučila da nikada ne treba procenjivati tuđe postupke jer ne možeš da znaš šta se sve iza njih skriva. Snežana nije bila žena koja je iz dosade vodila duge razgovore – njoj su razgovori sa potpuno novim ljudima bili kao neki drugi život u kome je bar nakratko zaboravljala šta joj se bliži iz večne tame. Snežana nije bila perfekcionista koji izmišlja kako da još malo popravi nešto što ne treba popravljati – ona se grčevito držala svoje knjige jer je ona održavala u životu, kao da je znala da kad je pusti, nestaće i ta poslednja slamka za koju se držala iznad površine živog blata. Snežana nije bila strašljiva od publike i uspeha – ona je znala da sve ono o čemu pisci sanjaju neće dočekati. A volela je da mašta.

A ja… ja se svaki put kad na nju pomislim nadam da sam joj u maštanju pružila prijateljsku ruku i da se ona tamo negde, u nekim nebeskim zodijacima raduje svom najdražem delu i zna da se ono čita i da se o njemu govori. I da još uvek ima onih kojima je bila čast što su u njoj upoznali čoveka i pisca.

sneza

Šta vi znate o ljubavi i strasti, o tamnim dubinama duše, o poljuljanom poverenju? Želite sve, dajete sve, ne dobijete ništa. Može li tako, a da ga ne stigne kazna? Sa mnom nije tako mogao! Nisam od onih koje će se povući, a da ga neće kazniti za zlo koje mi je učinio. Pamtim ga po zlu! Olako je prešao preko mog života ne sluteći sile Plutona, olako je prošao pored mene kao pored bilo koje slabe žene. Nije znao za snagu u meni, rušilačku, uništavajuću. Na zlo odgovorim duplo većim zlom, ako ćemo ginuti, umrimo! Mislio je da sam samo jedna od mnogih koje prete osvetom i odmazdom za žrtve. Ne! Ljubav je rat i žrtve ostaju zgažene, ali se dižu paklene i ko u strasti poražene ne ustane i slomi svog čoveka, samo je slaba senka ženskog roda. Ja sam jaka! Rušim sve pred sobom, po cenu sopstvenog života, ja nemam šta da izgubim jer ništa nemam. Uneo je u moj život sreću, doneo pomor i morao je biti kažnjen za zlo. Kaznila sam ga, on nije našao sreću, a možda je koliko sutra mogao pronaći ženu svog života. Zaustavila sam njegov let ka sreći i njegov život. Pravom poražene!“

 

 

0

Nikolin beg u slavu

nikola poc

U dupke punoj pivnici „Oblak u pantalonama“, uz dobru muziku i veselu atmosferu, prethodne nedelje je predstavljena sjajna knjiga mladog pisca Nikole Đokića. Njegov drugi roman, napisan u jednom dahu, iz srca pretočen na tastaturu sakupio je ogroman broj mladih ljudi, što iz njegovog rodnog Užica, što iz drugih krajeva, zemlje, koji su došli da ga pozdrave i daju mu podršku. Da promocija dobije na još većoj važnosti, sakupljala se humanitarna pomoć za Mirka Palčića, momka koji je već više od godinu dana u komi.

nikola1

A Nikola kô Nikola. Uzvrpoljen od treme, ali ipak pun pozitivne energije. Ali, čini mi se da koliko god njemu izgledalo drugačije, slava mu je već postala prirodno stanje jer odavno je izašao iz anonimnosti. Ne samo otkad je pre godinu dana njegov prvi roman Vilin konjic naprosto razgrabljen od strane čitalaca, već i otkad je postao prava zvezda društvenih mreža, a posebno Instagrama, na kome njegove mudrosti čita preko 60 hiljada pratilaca.

nikola

A tog dana, baš onako kako su i očekivali njegovi fanovi, nagradio je sve novim romanom uz koji će svako ko ga pročita uživati, iščekivati, navijati, radovati se i tugovati. I uz njega proživeti ceo jedan mali život, crn i beo, pomešan i rasturen, odsanjan i razbijen stvarnošću, kakav bilo ko od nas može da doživi.

Spasi me od sebe priča u velikoj meri autobiografsku priču koja će se zalepiti za srce svakog čitaoca. Priču o anatomiji jedne ljubavi i njenim najskrivenijim lavirintima misli i osećanja. U njoj će oni ranjiviji prepoznati turobnu oštricu neshvaćenosti, a oni koji pišu bolno saznanje da je bekstvo u pisanje najbolji lek, onda kada papir jedini razume a noć vreme kada misli najiskrenije kaplju i kucaju na vrata duši da oda i one najskrivenije tajne. Oni koji vole prepoznaće u sebi slatka nedostajanja, duboke čežnje, kada onaj koji voli ni od čega stvara i živi, kada ljubav neštedimice daje snagu kojom se može pokrenuti svet, kada i onaj ko ne ume, uspe da ispeva pesmu životu u kojoj uvek zaboravlja neizvesnost sutrašnjice sa skrivenom rušilačkom kobi koja samo za tren svetlost pretvara u najdublju tamu, patnju i gubitak volje za životom.

Međutim, ovaj roman je samo naizgled ljubavna priča. Ako ga pažljivije proučimo, otkrićemo u njemu i neke druge elemente. U njemu ćete naći maltene seciranu duboku krizu porodice i odnosa u ovoj veoma važnoj instituciji za svakog mladog čoveka, koja je oskrnavljena otuđenošću i težnjom da se emocije zatrpaju čak i kada su vapajem tražene, čak i kada je za njih prekasno. Nikola nas opominje koliko je važna ta tanana nit između roditelja i njihove dece, koliko i kako oni utiču na osećanja svog potomstva, šta kada se suočimo sa njihovim izneverenim očekivanjima i željom da u nama pronađu i izvuku ono što sami nisu postigli. U ovom romanu porodica se vrednuje kao stub, pokretač, kao najvažnija podrška, a nasuprot tome daju se porazne slike kakve sve dalekosežne posledice može imati nerazumevanje i neprihvatanje svoje dece kao ličnosti koje misle, vole, osećaju i pate.

U ovoj knjizi pronaći ćete i elemente psihološkog romana. Sentimentalističkim tonom, koji dominira u prvom delu, otkrivaju se tajne da je sreća najviše u nama samima, u izlivanju najtananijih misli i težnji kroz ispovesti u pismima, da se najbolje upoznajemo analiziranjem sopstvene duše, i onda kada ona leti na krilima ljubavi, i kada ponire u dubine tuge, strahova i uznemirujućih snova.

Taj dan na plaži ne mogu zaboraviti. Telefon je zvonio, a ja sam lagao kako se približavam kući. Da sačekaju još malo. Da mogu i bez mene, ako im se ne sviđa. Kraj tog leta trebalo je da bude i kraj mog života. Sport na plaži i pijančenje po gradu. Nisam razmišljao da će išta biti drugačije. Osim što me u tim periodima bolelo dupe za to što će doći kraj. Odredio sam sebi kraj i do njega je put morao biti prost. Nasmejan. Odlučio sam da budem srećan i tu mi se život preokrenuo. Nebitno mi je bilo što ne učim školu i nebitno mi je bilo gde i sa kim treba da budem. Samo da mi je lepo. Pošto nikad pre toga nije bilo. Sve što uradim u životu, posle te odluke, ne može poći po zlu. Može samo bolje, a bolje bi bilo potpuno iznenađenje dosadašnjem životu. I tada, iza nekog ćoška, za pogled mi je zapala devojka koja je samo svojom pojavom bila dovoljna da mislim da sam osoba bez problema. Nemoj da plačeš. To je bilo. I neće više nikad biti. Volim te. Zbog tebe volim život, zbog tebe sam ovde. Želim da to napokon znaš. Teško je sada, ali će proći. Ne idem nigde, kao što sam obećao. Samo da se vratimo na staro. Svestan sam koliko sam mrtav otkako smo došli ovde, ali me sve stislo. Dok nisam imao volje da živim, bilo mi je super. Sad, kad treba da se borim za sve, ponovo je sve preteško. Valjda tako mora. Izvini. Nisi se u ovo zaljubila, niti ovo zavolela, ali ja znam da mi ovo možemo zajedno...“

A potom, kao što nas nosi svojom osećajnošću, u drugom delu knjige obuhvaćeni smo nezadrživom bujicom modernizma, čijim vodama Nikola veoma dobro plovi. U tamnim bojama pesimizma, duhovnog klonuća, očaja, straha, smrti i najdubljim ponorima izgubljenosti čuje se vapaj mladog čoveka u otuđenom surovom svetu.

Okružen sam ljudima, a sâm sam. Ne uživam ni u čemu, svakoga jutra se probudim uz crne misli... Samo bih još jednom želeo da se osetim onako kako sam se osećao pre. Nemam pojma kako je to, niti znam kako je bilo, samo da nije ovako kako je sada. A ovaj trenutni osećaj traje već godinama. Samo da vidim tu raskrsnicu svoga života. Da shvatim kako sam skrenuo u provaliju i kako to da se taj put apsolutno ni po čemu nije razlikovao od onog kojim je trebalo poći. Ali jedno ostaje isto – ljudi odlaze. Ohlađeni. Nezahvalni. Bez preterane potrebe i da objasne zašto

U ovom delu skriva se i najjača kritika društva, površnost, sebičluk, neiskrenost, nepoverenje koje caruje među ljudima a na izvanredan način opisan je i licemeran odnos „vernika“ prema Bogu. Nasuprot tome, stoji pisanje kao pokušaj bekstva u kome je sve moguće, u kome nema prepreka u osećanjima, izgovorenim rečima, razumevanjima i različitim snovima.

„…Ljudi se toliko kunu u Boga i govore kako su vernici, ali ga niko do sada nije shvatio. Gledam ih kako se mole pred spavanje da im sutra bude bolje. Prekrste se samo kada prolaze pored crkve, zapale sveću kada je poseban dan u godini. Sete se istog tog Boga u koga se kunu samo kada im treba. Poste tako što jedu posnu hranu. A samo se prljaju tom jeftinom glumom. Nikoga od njih nisam video da pomogne nekome na ulici. Niti da se odrekne komada garderobe. Razlika između našeg toplog kreveta i pocepanog kartona u ulici je gde? U trenutku rođenja, za koje nismo zaslužni, koje se desilo slučajno. I ta nijansa svemira je odlučila nečiju sudbinu. Kada toga postanemo svesni, moći ćemo da kažemo da bilo šta od ovoga ima smisla. Voleo bih da se svaki od tih velikih vernika zadrži u telu ljudi koje smatra prljavim i bezobraznim. Samo da ponese osećaj u svoj bogati i ispunjeni život...

Roman odiše modernizmom i u svojoj neobičnoj strukturi – poput prstena sve počinje i završava se Nađinim rečima, a sve unutar toga je stegnuto okvirom u kome se mešaju perspektive pripovedača i isprepletano dominirajućim kontrastom: vrhovi ljubavi – ponori patnje. Dinamiku i golicavo interesovanje šta će biti dalje daju i Nikolini citati koji naslovima nagoveštavaju svako poglavlje.

Iako knjiga predstavlja borbu između ljubavi i očaja, življenja i odustajanja i sizifovski napor da se u svetu apsurda i otuđenosti pronađu idealne polovine, njim stalno promiče jedna malena nada. Da ćemo, ako oslušnemo, spoznati i udahnuti dubine onih koje volimo. Na taj način izbeći ćemo gorka pitanja koliko zapravo poznajemo one koji su nam bliski. Umesto njih, udahnućemo im život, a sebi doneti sreću koja ne prolazi.

nikola ja

Nije bilo teško govoriti pred toliko mnogo mladih ljudi, njihova pozitivna energija i duh su me naprosto zarazili i poneli sa sobom. Nikola je srećan što ima takve prijatelje i obožavatelje. A za devojke ne brinem. Svaka koja pročita knjigu shvatiće da danas još postoje muškarci koje vredi voleti i dati im svoje srce zauvek. A Nikolino vreme tek dolazi i u njemu još mnogo ovako sjajnih knjiga.

U ovu priču sam ušao glavom bez obzira, pustio se straha i napokon se vezao. A zapravo se nikada nisam osećao slobodnije. Znam da nisi imala pojma da je sutra naš datum, i bio bih budala kada bih ti zamerio. Dovoljno je što si tu, više ti ništa ni ne tražim. Ne mislim da me išta može odvojiti od tebe, možeš me poslati gde god, na koliko god. Vratiću se isti, i pusti izgled, pusti ponašanje, sve se to sa daljinom može promeniti, ali vratiću se tvoj. To nikakva daljina, kilometarska ili vremenska, ne može promeniti. Ne može je promeniti ništa, tačnije. Volim te više od svega i daleko više od onoga što ove reči mogu reći. I obećaću ti svaki dan po jednom, ako treba, da ne idem nigde od tebe. Uradiću sve, samo da se osetiš sigurnom. I plači koliko hoćeš, zagrliću te i proći će, samo nemoj nigde da ideš i svakoga trenutka ću biti tu, kako bih ti pokazao da imaš nešto o čemu drugi mogu samo sanjati...

nikola kraj

 

 

 

2

„Njanjava“ Sonje Končar ili kakav nam odraz šalje ogledalo ljudskosti

sonja1

U današnje vreme prepuno drečećih uznemirujućih novinskih naslova, agresije na rubu skoro svake usne, podsmevanja, omalovažavanja, a zapravo vapaja za pažnjom i normalnošću, često se čuju pitanja zašto su nam deca postala čudna i šta se to sa njima dešava.

Otkud njima bahatost, arogancija, surovost i sklonost ka nasilju i ispadima? Na koga li su se ugledali kad im dadosmo sve što imamo, samo još krv da nam istoče. Otkud im psovke? Ta u kući se samo pomalo nešto usput odvali. Ali samo ono osnovno, ništa bog zna kako kreativno. Otkud im podsmeh prema onima koji nemaju? U kući se niko nikome ne podsmeva. Samo se hvalimo kako imamo. Otkud to da maltretiraju drugare po odeljenju? To u kući ne mogu da vide. Doduše, jeste da se omakne ko bi koga rado isprebijao ili išamarao, ali na tome se sve, pobogu, završi. I otkud priča da smo uvek mi krivi? Pa mi imamo samo njih i šta drugo da radimo nego sve njima da činimo? Pa volimo ih i ako su nasilni, bezobrazni, problematični, nemamo kud, to su naša deca, drugu nemamo!

E pa baš u takvom svetu žive ti mali ljudi i svaki dan grade svoje živote i svoju sudbinu. Neko svetlu, neko gorku, ali niko ih ne pita, na rubu očaja ili surovosti, moraju dalje. E baš o takvim malim ljudima koji iz dana u dan postaju sve veći i sve više liče na one velike, nimalo svetle i dobroćudne, piše Sonja Končar u svom prvom romanu Njanjava. I šalje turobnu sliku današnjeg tinejdžerskog sveta u kome je najlakše zapetljati se u otrovno trnje zlobe i straha ako nisi isti, ako nemaš ili ne deliš želje i stremljenja većine.

Međutim, kada se u životu naruši ravnoteža dobra i zla, savremeno društvo ne sme da zanemi. Upravo se u takve virove današnjice upustila autorka, stvarajući, na bazi svog bogatog pravničkog iskustva,  roman sa veoma aktuelnim temama vršnjačkog nasilja, nemira najosetljivijih godina, roditeljstva, uloge prosvetnih radnika u vaspitanju, ali i praštanja, razumevanja i pronalaženja nade da dobro još uvek može da prevagne na terazijama života.

Sanda je trinaestogodišnja devojčica kojoj se život u jednom trenutku potpuno menja. Nakon razvoda roditelja i gubitka dede koga je beskrajno volela, seli se sa majkom u Novi Sad i počinje sasvim novi život. Ali ono što ne zna je da će uz nove drugare dobiti i najnezaboravniju godinu svog života – postaće žrtva vršnjačkog nasilja i biti uvučena u vrtlog iz koga se izlaz teško pronalazi.

Jednostavnim stilom, prijemčivim svakom čitaocu, u ovom romanu otvorene su mnogobrojne teme i dotaknute velike i važne istine. Toliko životne i realistične da bi svako u njemu mogao da pronađe poneko parče svog života.

Ovo je knjiga namenjena svakom roditelju koji se bori sa najtežim poslom današnjice – izvođenjem tinejdžera na pravi put u svetu zavisti, nadmetanja materijalnim vrednostima, psovki i rijaliti programa. U njoj se može naučiti kako se samo pažnjom i razgovorima može dopreti do tananih dečjih duša, ali i usađivanjem pravih vrednosti i sigurnosti u porodičnom okrilju. Ovo je vodič za one koji primećuju skrivenu patnju svoje dece iza koje se krije surova oštrica vršnjačkog nasilja i uputstvo kako da se sa njim suoče i izbore.

Ona je poziv i nastavnicima i profesorima na koji način da se obraćaju učenicima i podučavaju ih kako da se podržavaju, bodre i ugledaju jedni na druge, da ih uče fer ponašanju, uvažavanju i pravilima koja ih čine odraslima.

Knjiga će možda biti najbliskija baš tinejdžerima jer ulazi u suštinu njihovih beskrajnih preispitivanja i dilema zašto je svet toliko komplikovan i zašto su toliko neshvaćeni iako se trude da se prilagode.

Zašto smo svi toliko komplikovani, pitala se.  Zašto jedni druge ne čujemo? A i kad se čujemo, ne razumemo se. Na hiljade olako prosutih reči, hiljade propalih pokušaja da objasnimo sebe, da ubedimo druge, da se razumemo. I koliko puta ne uspemo u tome? Živimo, radimo i ponašamo se onako kako mislimo da treba. I onda, odjednom i bez ikakve najave i prethodnog upozorenja, naiđemo na problem. Sve  u životu izgovaramo ili radimo u želji i nameri da budemo shvaćeni, voljeni i srećni… Želimo da budemo deo grupe, da se dopadnemo, prilagodimo.  Ali suviše često ostanemo neshvaćeni. A ne shvatamo ni mi druge. Da li iz revolta ili nedostatka vremena, iz sebičnosti ili ko zna čega još nismo u stanju da prihvatimo i razumemo druge. Stvaramo jedni drugima probleme, unosimo razdor, svađu i prepirku. Pitanje čemu sve to? Da li je vredno? Da li se iko ikada zapitao koliko košta jedna svađa? Ili kolika je cena jednog iskrenog razgovora, shvaćenih reči i olakšanja koja oni nose sa sobom?

Ali bez daljnjeg, žrtve vršnjačkog nasilja će u njoj naći odgovore na sva pitanja. Zašto je teško kad si drugačiji od svog okruženja, otkud netrpeljivost prema jakim karakterima i deci posvećenoj učenju i zašto se uspesi ne praštaju kada se nađe neko bahat koji se hrani strahom i ćutanjem svoje žrtve. I zašto se povlače, ćute i pored bespomoćnosti i straha prikrivaju život pretvoren u noćnu moru.

Seciranjem najsitnijih delića vršnjačkog nasilja Sonja Končar potresno uverljivo otkriva kako se razvija odnos agresivne devojčice prema svojoj žrtvi. Zašto je kinji, podsmeva joj se, omalovažava, fizički zlostavlja, da bi na kraju pokrenula hajku na društvenoj mreži u koju će uvući veći deo škole. I zašto joj daje nadimak Njanjava. 

„Ma daj, bre, Njanjava glupačo, prekini već jednom. Nerviraš me i ti i tvoj sendvič“, reče Milica opet se kreveljeći. „Šta te briga zašto sam to uradila? Može mi se, eto zato. I uživam u tome da te gledam kako plačeš. To sam ti već rekla. Onog momenta kada ti počneš da plačeš, ja se osećam bolje. Prijaju mi te tvoje suze. A ti? Ti ništa drugo ni ne znaš da radiš, samo cmizdriš po ceo dan otkako si došla. Nije ovo cmizdraona, ovo je škola. Idi kod babe svoje pa tamo cmizdri“ 

Pa ipak, u ovom romanu prevagu će odneti slavljenje prijateljstva i dobrote kao zrna koje se nalazi u svačijoj duši. Kao i nade da veliki ljudi još postoje, samo ih treba malo bolje potražiti. Ali ona nosi i jednu veliku istinu – onu da su nova pokoljenja ogledalo nas samih.

Nasilje je svaki oblik ponašanja koje ima za cilj namerno povređivanje ili nanošenje bola, bilo psihičkog ili fizičkog. Nasilno ponašanje ima obično isti ili sličan sadržaj, traje duži vremenski period i nasilnik ima moć nad žrtvom.

Nasilje se pojavljuje u različitim oblicima. Verbalno nasilje je svaki vid ismevanja, nazivanje pogrdnim imenima, ruganje, vređanje, dobacivanje. Nije neophodno naglašavati koliko deca, bez obzira na uzrast, mogu biti inventivna u ovakvim kreativnim oblicima verbalnog izražavanja. Fizičko nasilje podrazumeva udaranje, guranje, otimanje i uništavanje stvari. Ranijih godina je uglavnom bilo karakteristično za dečake, ali se, nažalost, sve češće javlja i kod devojčica. Deca koja su izolovana iz društva, ignorisana od strane drugova, trpe ogovaranje i o njima se izmišljaju razne priče koje obično nemaju lep i istinit sadržaj jesu žrtve socijalnog nasilja. Psihičko nasilje podrazumeva preteće poglede, grimase, neželjene komentare, iznuđivanje novca, ucenjivanje.

 
sonja kraj

 

 

2

Popsugar Reading Challenge 2018: Putevi pravde i tolerancije Harper Li

drozd poc

Svaki put kada obavim još jedan blogerski zadatak književnog izazova, štrikliram ga sa zadovoljstvom. I čak i kad je naizgled bez neke posebne poruke, pokaže se da nisam u pravu. Ovoga puta bio je to izbor knjige koja u naslovu ima neku životinju. Ja sam se opredelila za Ubiti pticu rugalicu Harper Li.

Knjiga koja je samo simbolično u naslovu koristila životinju zapravo je roman o ljubavi, prihvatanju razlika, pravdi potlačenih i nepravedno ugnjetavanih, odrastanju i spoznaji da ma koliko svet oko nas bio surov, možemo ga učiniti boljim ako krenemo od sebe pa svojim primerom utičemo na druge. Ovaj klasik američke književnosti se, prema nekim listama na internetu, svrstava u jedan od 50 svetskih romana koje obavezno treba da pročitate za života. Drago mi je da sam i taj zadatak ispunila.

Radnja ovog izuzetno pitkog, slikovitog i filmski dinamičnog književnog dela odvija se tridesetih godina prošlog veka u izmišljenom gradiću Mejkombu u Alabami, na jugu SAD-a. Uspavan i prašnjav, grad je ipak pun interesantnih likova, tajanstvenih priča i nadolazećih nevolja. Iz ugla pripovedača, odrasle Džin Luiz Finč, poznate pod nadimkom Skaut, koja se prepliće sa uspomenama iz detinjstva, predstavljene su dve paralelene priče – jedna o čudovišnom susedu Arturu Buu Radliju, koga su još kao mladića roditelji zbog lošeg društva zatvorili u kuću na nekoliko decenija i druga o navodnom zločinu crnca Toma Robinsona nad belkinjom koga na sudu odlučno i domišljato brani devojčicin otac, advokat Atikus Finč. A da delo ispadne vrhunsko, obe priče se spajaju u kraj koji se ne zaboravlja.

drozd atikus i tom variety

Gregori Pek kao Atikus Finč i Brok Piters kao Tom Robinson u filmu “Ubiti pticu rugalicu” iz 1962. (izvor: variety.com)

Književni kritičari okarakterisali su roman kroz žanrove južnjačke gotike i vaspitnog, takozvanog bildungsromana. Kao posebna vrste američke književnosti, južnjačka gotika iznedrila je vrhunska dela koja su se bavila načinom života na američkom jugu, prožetim rasnom netrpeljivošću i nasiljem prema crnačkom stanovništvu koje možda nikada nije uspelo da se potpuno adaptira među ostalo stanovništvo, siromaštvom, neobrazovanošću, nazadnošću, kriminalom, potresnim sudbinama ponižavanih i mučenih a prikazivani su i rodna neravnopravnost i nasilje u porodici. Sa druge strane, vaspitna uloga ovog romana je nemerljiva posebno kada se u obzir uzme raspon od tri godine u kojima Skaut, ali i njen brat Džem i drug Dil, naprečac odrastaju shvatajući koliko je strašan svet koji ih okružuje, ali i stvarajući sopstvene stavove i ispravna moralna načela.

Iako je kritika zamerala autorki ugao pripovedanja, smatrajući da devetogodišnja devojčica teško može da shvati sve užase u čijim se središtima našla, romanu se zbog toga nimalo ne umanjuje vrednost. Bilo da se opredelite za izvanredne opise i humorističke momente vezane za mejkombske usedelice, stare dame koje po ceo dan sede na tremu i gaje svoje cveće mudrujući za prolaznicima, satirični prvi dan škole u kojoj je Skaut dobila grdnju jer zna da čita i piše, neposlušnost prema dadilji Kalpurniji ili uštogljenoj tetki Aleksandri, pesničenja sa dečacima koji je provociraju ili kojima bi da skrene pažnju, vrela leta puna nestašluka, koja neodoljivo podsećaju na Marka Tvena, naići ćete na toplinu i vedrinu.

drozd atikus i skaut tvtropes.org

Gregori Pek kao Atikus i Meri Badam kao Skaut u filmu “Ubiti pticu rugalicu” iz 1962. (izvor: tvtropes.org)

Ironiju i humor naći ćete čak i u najtežim momentima, kada Skaut domišljatošću utiče na bandu koja želi da linčuje optuženog crnca Toma, dok sa visokog balkona među crncima prati teskobno suđenje ili kada stoji nad povređenim bratom Džemom. Verovatno zato da bi se život, surov i taman presekao i razblažio nadom i svetlošću da bolji dani kad-tad moraju da dođu. Zapravo, svi ovi stilski postupci su i upotrebljeni da bi se na najbolji način razobličilo stanje u američkom društvu 20 veka.

Posebnu vrednost u delu ima lik oca Atikusa, udovca koji na veoma liberalan način vaspitava svoju decu. On je predstavljen kao čovek od integriteta i savestan zastupnik pravde pa je tako jedan od najvećih uzora u romanu i tip advokata zbog kakvih se i studira pravo i bira poziv odbrane pravde i zakona. Zahvaljujući svom stavu i moralnim principima on izrasta u pravi simbol borbe protiv rasizma a najlepša emocija romana je upravo duboko divljenje koje njegova deca gaje prema njemu.

Bu Radli je možda jedna od najznačajnijih ličnosti romana, koja je pozitivno uticala na to da tri deteta izrastu u kvalitetne ljude. Od užasne osobe, čudovišta koga pokušavaju da izmame napolje iz obesti i dosade, njegov lik ih vremenom ublažava ostavljajući im poklone u rupi šupljeg drveta, a pogotovo bdijući nad njima i njihovim životima pojavljujući se samo kao senka u najvažnijim trenucima. Kada se sve završi i kada najvažnija životna saznanja pokažu svoje pravo lice, izvešće se neobičan zaključak – razumevanje Bua Radlija što iz kuće možda i ne želi da izađe jer je izvan njegova četiri zida svet toliko loš da ga se treba kloniti.

drozd skaut i bu variety.com

Meri Badam kao Skaut i Robert Dival kao Bu Radli u filmu “Ubiti pticu rugalicu” iz 1962. (izvor: variety.com)

Ove ličnosti najviše su, uz optuženog Tima Robinsona, uticali na simboliku ptice pevačice koja se pojavljuje i u naslovu. I Atikus Finč nosi prezime koje na engleskom jeziku znači zeba (finch), a kada u romanu kupi deci vazdušne puške igračke upozorava ih da smeju da gađaju ptice kreštalice ali nipošto ptice rugalice, tačnije američke drozdove, koje su izvanredni imitatori drugih ptica i glasova iz prirode. Skaut i Džem takođe shvataju da je ubijati drozdove veliki greh jer su one retke ptice koje ne ugrožavaju nijedno drugo biće niti čine štetu već samo pevaju i ljudima donose mir i spokojstvo. Na taj način “ptice rugalice” izrastaju u simbol svih onih nevinih, nepotrebno i neopravdano mučenih, ponižavanih i ubijanih i pojavljuju se samo kada se naglašavaju moralne pouke.

drozd simbol wiki

Američki drozd, ptica rugalica (izvor: wikipedia.org)

I nije samo Tom Robinson obuhvaćen njihovom simbolikom, mada je on najbolji primer kako se u nekome može uništiti sve dobronamerno i nevino, već i Bu Radli, koji, iako upropašten, ipak se smatra čovekom vrednim poštovanja. Pa na kraju krajeva i svi ostali jer svaki lik ovde mora da se suoči sa gubitkom sopstvene čisotote kada shvati da ga okružuje surov svet koji je spreman da uništi sve što ne ume ili neće da razume.

I na kraju ponešto i o književnici izuzetnog pripovedačkog dara, na čijim su se ispisanim redovima vaspitavale mnogobrojne generacije u američkim školama. Harper Li je i sama rođena u gradiću Monrovilu u Alabami i od gimnazijskih i studentskih dana je pisala priče o svom zavičaju i njegovim stanovnicima. Budući da je odrasla uz Trumana Kapotija, čuvenog američkog pisca poznatog po romanu Doručak kod Tifanija, on ju je preporučio uredniku izdavačke kuće koji je rado otkupio njene rukopise. Savetovao joj je da se posveti samo pisanju i ona ga je poslušala.

Međutim, roman koji je prvobitno napisala, Idi i postavi stražara, nije se dopao uredniku. Bila je to priča o 26-godišnjoj Džin Luiz Finč koja se vraća u rodni grad da obiđe oca. Savetovao joj je da sećanja iz detinjstva razvije i poveže ih sa događajem u kome je crnac optužen za silovanje belkinje. To je i uradila i romanom Ubiti pticu rugalicu postala više nego slavna. Ne samo zato što je za nju dobila Pulicerovu nagradu, već i zato što je pomerila granice tolerancije i težila razbijanju predrasuda, posebno jer se 1960, kada se roman pojavio među čitaocima, još uvek osećala netrpeljivost prema obojenim pripadnicima američke nacije, bez obzira na sve napore da se ova ogromna zemlja razvija u demokratiji i slobodi.

drozd wiki

Prvo američko izdanje romana “Ubiti pticu rugalicu” iz 1960. godine (izvor: wikipedia.org)

Kada je književno delo ugledalo svetlost dana, izazvalo je pravi bum među publikom i kritikom. Mnogi čitaoci su želeli da znaju koliko autobiografskih elemenata ima u romanu. Autorka je rado izašla u susret njihovoj radoznalosti i priznala da je, osim što je i sama odrasla na američkom jugu, zaista opisivala svoje prve susede, starijeg brata u liku Džema i najboljeg druga Kapotija kao Dila, otac joj bio advokat koji je zaista branio dva crnca zbog ubistva, a na kraju ulice zaista je postojala zamandaljena kuća u koju su roditelji na 24 godina zatvorili neobuzdanog tinejdžera!

Samo dve godine kasnije snimljen je istoimeni film reditelja Roberta Maligana u kojoj je Atikusa Frenča tumačio Gregori Pek, a Bua Radlija Robert Dival. Dobio je tri Oskara i Zlatna globusa, kao i Zlatnu palmu u Kanu.

A nama ostaje da čitamo ovakva dela i negujemo svaku mudru misao koju u njima pronađemo. Ne samo zbog kulture čitanja, već i zbog sopstvenih moralnih i ljudskih kvaliteta jer primitivitivizam i ograničenost kao da su uvek blizu ivice preko koje bi da gurnu svet. Dogod postoje čuvari pameti svet će biti zaštićen. Ovakva dela su njihov najbolji vetar u jedrima.

drozd theaceblackblog.com

Gregori Pek kao Atikus Finč u filmu “Ubiti pticu rugalicu” iz 1962. (izvor: theaceblackblog.com)

 

 

 

 

 

 

0

Popsugar Reading Challenge 2018: „Nešto između“ ili kako književnost razbija tabue

ege

U nadaleko čuvenom književnom izazovu Popsugar Reading Challenge 2018. pojavljuju se razni zadaci. Svaki mi je na svoj način zanimljiv, ali poneki mi je posebno interesantan. Onaj koji zahteva čitanje knjige na temu LBGTQ ili protagonisti u radnji romana za mene je otvorio nove dimenzije, posebno jer sam odabrala potpuno nesvakidašnju temu – priču o jednom hermafroditu ili, kako se to stručnije kaže, interseksualnoj osobi.

Roman Džefrija Egenida Nešto između (Middlesex)  nije samo na mene ostavio snažan utisak, već i na publiku jer je kao bestseler prodat u 4 miliona primeraka i preveden je na 34 jezika sveta, ali i kritiku jer je 2002. dobio Pulicerovu nagradu, a najpoznatiji naučnici predlagali su da se roman uvrsti u „Velike američke romane“ jer na najbolji način opisuje život i stanje duha migranata sredinom dvadesetog veka u velikom industrijskom gradu Detroitu.

ege Middlesex_novel prvo izdanje wiki

Prvo izdanje romana (izvor: wikipedia.org)

Za one koji ne znaju, Džefri Enegide je američki pisac romana i kratkih priča. Još je u srednjoj školi poželeo da postane pisac kada je pročitao Džojsov roman Portret umetnika u mladosti i identifikovao se sa mladim Stefanom Dedalusom najviše zbog toga što je bio književnik, imao drevno grčko ime i nosio ideju da pisac treba da donosi budnost svetu. Zato su mu najomiljeniji bili i Prust i Fokner.

Za Egenidea je jasno da druga književna dela mogu da ga pokrenu, pa je tako bilo i sa romanom Nešto između, nastalom zahvaljujući iščitavanju dnevnika francuske učenice Erkulin Barban iz 19. veka koja je bila hermafrodit. Nezadovoljan reakcijama, ali i nedovoljnim saznanjem o emocijama osobe koja se suočava sa podeljenošću svoga tela, odlučio je da napiše roman kojim će popuniti sve one dela koje su memoari preskočili.

Na knjizi je radio devet godina, tražeći mnogo stručnih medicinskih saveta, proučavajući medicinsku literaturu na Univerzitetu Kolumbija iz oblasti seksologije, a pogotovo o pojmu interseksualnosti i formiranju ranog identiteta. Zanimljivo je da tokom prikupljanja građe nije želeo da se sretne ni razgovara ni sa jednom interseksualnom osobom jer je zapravo želeo da sam iznese sve emocije trudivši se da uđe u lik i pokuša da zamisli i proživi emocije kroz koje prolazi jedan hermafrodit. Međutim, kada je u enciklopedijama u biblioteci otkrio šta nedostatak jednog enzima može da načini organizmu, odlučio je da potpuno promeni koncepciju i od njega stvorio veliku porodičnu sagu u kojoj tri generacije čine malo pomalo da doprinesu interseksualnosti glavnog lika i pripovedača Kala Stefanidesa.

Za mnoge čitaoce bila je misterija da li je u pitanju autobiografija i da li je Egenide interseksualna osoba. Međutim, realnost je sasvim drugačija, likovi i događaji su samo inspirisani nekim detaljima piščevog života, prvenstveno prošlošću babe i dede. Egenide je Kalu dodelio fizički izgled, istu godinu rođenja, školu i fakultet koji je pohađao i mesto življenja. Sve ostalo je fikcija.

Priča počinje vrlo neobično, glavni lik Kal Stefanides uvodi nas direktno u ljudsko telo, u DNK lanac koji pokazuje kako nedostatak jednog enzima može da dovede do pravog džumbusa u organizmu. Konkretno njegovom, jer ga je baš taj naizgled majušan propust doveo do toga da se pri rođenju vodi kao žensko.

egeImmigrant-Statue_1 nps.gov

Dolazak migranata na njujorško ostrvo Elis početkom 20. veka (izvor: nps.gov)

Uporedo sa ovom medicinski savršeno potkovanom pričom plete se porodična istorija Stefanidesa, od napuštanja maloazijskog sela Bitinjosa na padinama Olimpa na kome je započela zabranjena ljubav Kalovih babe i dede – incest rođenog brata i sestre i njihovo bežanje iz ratom zahvaćene Smirne u SAD. U industrijskom Detroitu ovaj mladi bračni par, prevarom venčan, zajedno sa rođacima pokušava da nađe svoje mesto u ekonomskom krizom dvadesetih godina oslabljenom američkom društvu. Rađaju se potomci koji nastavljaju sa zabranjenim ljubavima, kao da ih neka čudna genetika vuče svojim čudnim sklonostima, sve do Kaliope, koja će se pretvoriti u Kala i na kome će se konačno sručiti sav jad viševekovnih grehova.

51eabda8eab8ea320a00000c-640-480

Detroit dvadesetih godina prošlog veka (izvor: businessinsider.com)

Egenide je najviše muke imao upravo oko načina pripovedanja jer je želeo da do perfekcije dovede upliv u misli i osećanja jedne devojke tinejdžerke koja odrasta u zrelog muškarca i uhvati najfiniju nit u kojoj počinje i završava se strahotna metamorfoza tela ali pogotovo uma. Zato mu je za stvaranje lika Kaliope bila potrebna pomoć žena. Na taj način dozvolio je da Kaliopino i Kalovo shvatanje sveta budu ravnopravni, ali je posebno interesantan momenat razdvajanja ove dve „ličnosti“ – tada se on prema njoj odnosi kao prema nekoj drugoj osobi. Posebno je upečatljiva i potresna scena kada Kaliopa dolazi u univerzitetsku biblioteku i u enciklopediji čita odrednicu hermafroditizam, na kraju koje stoji „srodni termini, pogledati: monstrum

Možda su to i najinteresantnije stranice romana –  kada Kaliopa počinje da spoznaje svoja čudna stanja jer se sa pubertetom u njoj budi testosteron, hormon koji će je definitivno preobratiti u ono što je u njoj jače i što ona jeste – mladić. Pojavljivaće se, zahvaljujući tome i momci i devojke, koji će je još više zbunjivati u traganju. A kada otkrije šta u stvari jeste, jedan teret će spasti a drugi natovariti na leđa – kako živeti sa novim otkrićem.

Pa ipak, moglo bi se reći da je Egenide pomalo lutao u ovom nimalo lakom zadatku jer Kal od nepouzdanog pripovedača u nekim momentima prelazi u sveznajućeg posebno kad opisuje situacije o kojima nikako ništa nije mogao da zna – od najskivenijih misli svojih predaka do misli koje na samrti prolaze kroz um njegovog oca. Posebno je zanimljivo njegovo osluškivanje fetusa u stomaku, ali opet možda je ovo i namerno urađeno, ne bi li se pokazalo da kad ljudski um može da pređe iz ženskog u muški, onda njegove granice zapravo uopšte ni ne postoje.

Ovaj roman je kvalitetan i po tome jer u sebi sadrži mnoge elemente. U osnovi se može doživeti kao takozvani bildungsroman, obrazovno štivo u kome se duhovni razvoj junaka prikazuje putem učenja i i životnog iskustva od detinjstva do zrelosti i poseduje veliki obrt, zatim porodična saga  jer priča o tri generacije jedne porodice, istorijski jer prikazuje hronološki redosled od  pedeset godina sa sve istorijskim događajima – Grčko-turskim ratom i opsadom Smirne 1922, osnivanjem Islamske nacije i neredima u Detroitu 1967. i društveni jer daje opis geta u Detroitu sedamdesetih godina 20. veka.

U njemu su obrađene veoma važne teme. Osim odrastanja osobe koja se suočava sa sopstvenom dvopolnošću, najupečatljivije su istraživanje sopstvenog porekla i očuvanja starih običaja migranata koji se sve više gube kod svake nove generacije, preobražaji kojima su ljudi skloni da bi postigli svoje ciljeve, a posebno težnja ka američkom snu – ostvarenje idealnog života u zemlji mogućnosti a u kojoj zapravo besni ksenofobija i caruju bes i gorčina potlačenih i poniženih pa se sve pretvara u saznanje da je takav san najobičnija zabluda.

Kontorverza romana skriva se u obrađenoj temi incesta ali kroz opomenu da kršenje pravila donosi patnju zbog grehova, ako ne odmah, onda u nekim budućim generacijama. Upravo su zbog ove teorije mnoge interseksualne osobe oštro kritikovale Egenida jer su smatrale da incest ne može biti krivac za rađanje hermafrodita, ali i zbog načela da u začeću interseksualne osobe može biti nečega sramotnog i patološkog pa su i one sramne, bolesne i opasne za dobrobit društva.

Pa ipak, najvažnija tema kojom se roman bavi je upravo rušenje tabua interseksualnosti i na nju je najviše bila uperena lupa javnosti. Ovde su istaknute mnogobrojne teze, a jedna od najvažnijih je da se Kal u detinjstvu oseća kao devojčica jer je tako odgajan, što je pokazatelj da rodni identitet najviše zavisi od spoljašnjih uticaja. Međutim, onoga trenutka kada spozna svoje sklonosti, seksualne želje i interesovanja, Kaliopa će se potpuno opredeliti za tu jaču stranu svoje ličnosti. To je zapravo i razlog zašto uvek svako prati svoju dušu.

Borghese_Hermaphroditus_Louvre_Ma231

Antička skulptura Uspavani Hermafrodit izložena u muzeju Luvr u Parizu (izvor: wikipedia.org)

Elementi magijskog realizma provešće vas kroz svet isprepletan između zbilje i mašte. Otud mnogobrojna simbolika i u najvažnijim momentima povezanost sa grčkom mitologijom. I ne samo u priči o grčkom božanstvu Hermafroditu koje je nastalo nakon tajne ljubavi između Afrodite i Hermesa, nego je i jedan od najbitnijih trenutaka knjige, začeće oba Kalova roditelja, povezano sa pozorišnom predstavom u kojoj se kao lik pojavljuje Minotaur, pola čovek-pola bik, koji je bio toliko ružan da je sklonjen u lavirint iz koga nije mogao da izađe, a ubio ga je Tezej koristeći klupko konca da se ne bi izgubio. Na isti način je stvoren i lavirint Kalovog identiteta, a jedina nit uz pomoć koga može da izađe je svilena nit njegove bake Dezdemone koja prisećanjem mnogobrojnih anomalija u selu Bitinjosu, selu incesta i zabranjenih ljubavi, daje razrešenje i kraj njegovog puta.

Roman Nešto između vodi nas čudesnim putevima koje sudbina ume da splete, uči nas da se može voleti i kada je neko drugačiji od ostatka sveta a najvažnije da moramo prihvatiti sva svoja „čuda“ jer su ona deo nas samih.

I za kraj, pročitajte kakve savete Džefri Egenide daje svojim studentima na predavanjima iz kreativnog pisanja na Univerzitetu Prinston:

Kad pišete, treba da izgleda kao da pišete najlepše pismo svom najpametnijem prjatelju. Na taj način nikada nećete napisati ništa glupo niti ćete morati da objašnjavate šta ste hteli da napišete. I što je najvažnije, tako ćete najbolje naučiti kako da vam čitalac bude na prvom mestu.

Mislim da od njega mnogo možemo naučiti i o pisanju, i o osećanju, i o poštovanju različitosti. A to je ono najvažnije.

quote-biology-gives-you-a-brain-life-turns-it-into-a-mind-jeffrey-eugenides-34-58-32

izvor: azquotes.com