4

Bookchallenge 2017: Kingove priče posle kojih nema spavanja

pet conceptualfiction.com

U periodu godine koja lagano prelazi u svoj poslednji kvartal, pa samim tim traži i ubrzanje mojih aktivnosti u čitalačkom izazovu, došla sam do zadatka da izaberem bestseler žanra koji ne čitam često. Umesto da, kako me posavetova moj suprug, izaberem neku “teoriju zavere”, koju bi posle on valjda najviše voleo da preuzme od mene, ja se opredelih za horor. Pa onda i naslov ne bi trebalo da čudi, sama sam sebi odabrala put.

Između nekoliko romana Stvena Kinga, “Kralja horora”, imala sam nedoumicu. Plašila sam se da čitam Isijavanje, ali i Keri, pa sam odabrala (kakav danak neiskustvu) Groblje kućnih ljubimaca, sećajući se sa blagom nostalgijom da sam ga svojevremeno gledala kao tinejdžerka, ali sam ga zaboravila, što me je ubedilo da je i knjiga najmanje strašna jer od prethodne dve filmske adaptacije mi se i danas diže kosa na glavi.

I uzmem ja tako da čitam Pet Sematary. Nemojte da vas iznenadi naslov, i ja sam pomislila da tu nešto ne valja, čak posumnjala u sopstveno poznavanje engleskog, ali za ovakav naslov postoji poseban razlog.

StephenKingPetSematary wiki

Prvo izdanje romana “Groblje kućnih ljubimaca” iz 1983. (izvor: wikipedia.org)

Elem, na samom početku knjige dočekao me je predgovor samog Stivena Kinga, koji je opisao kako je knjiga nastala i šta ga je inspirisalo da je napiše. Priča da je i sam u jednom trenutku živeo na isti način kao likovi u knjizi, pa da je cela porodica maltene pandan njegovoj, plus fikcija, naravno da me je zainteresovala, ali izjava da je u jednom trenutku odustao od izdavanja već završene knjige jer je smatrao da je najgnusnija koju je ikada napisao me je pomalo zabrinula. Ali, pošto dalje kaže kako ga je supruga na kraju ipak nagovorila da je izda, pomislila sam da ipak nije toliko užasna kada jedna ženica može da je svari. Pa onda valjda mogu i ja. Oh, Bože, kada ću prestati da mislim da su sve žene poput mene…?

Da ne dužim, roman govori o porodici Luisa Krida, doktora iz Čikaga, koji se doseljava u gradić Ladlou u američkoj državi Mejn, da bi radio u ambulanti kampusa fakulteta. Sa suprugom Rejčel, ćerkom Eli, dvogodišnjim sinom Gejdžom i ljubimcem, mačkom Čerčom, useljava se u staru prelepu kuću i odmah upoznaje sa prvim susedima, vremešnim starosedeocima Džadom Krendalom i njegovom suprugom Normom. Idiličnu prirodu i prijatne ljude narušava jedino činjenica da između prvih komšija prolazi magistralni mejnski put po kome  jure veliki kamioni.

Radi prisnijeg dočeka u novi kraj stari komšija vodi celu porodicu u obilazak. Posebno ih intrigira put koji se nalazi na završetku njihovog imanja a koji dalje, kroz gustu šumu vodi do Groblja kućnih ljubimaca, na kome deca ovog malog mesta sahranjuju svoje životinje, najčešće pregažene na prometnom auto-putu. Natpis groblja je namerno pogrešno napisan, da bi se pokazala neukost lokalnog stanovništva, pa je tako ostao i naslov romana.

Formirano u pravilnim koncentričnim krugovima, neobično urednih za dečije ruke i glavu, pogled na njega promeniće im živote, a Luisovoj ženi Rejčel vratiti stravične uspomene iz detinjstva.

pet gbhbl.com glumci

Film “Groblje kućnih ljubimaca” iz 1989. (izvor: gbhbl.com)

Uzalud će mladog doktora pred smrt upozoriti student smrskane glave glasom kao iz mrtvih, uzalud će ga opominjati snovi, sudbina će ga nezaustavljivo gurnuti u vrtlog iz koga mu nema izlaska.

Kada Luis spasi Krendalovu ženu od srčanog udara, stari komšija će poželeti da mu se oduži. Vrlo brzo će mu se za to pružiti prilika. Neka neobična zla i moćna sila koja vreba nad Kridovima dovešće do toga da mačak Čerč, za koga je patoloiški vezana Luisova ćerka Eli, bude pregažen. Tako će se komšija odužiti i naći rešenje – odvešće Luisa na novo, groblje iza onog koji su već obišli, koje je nekada davno pripadalo Indijancima Mikmacima, na kome ako životinju sahraniš prema propisima, ona će se vratiti među žive, drugačija, sa prikrivenim zlom u sebi, ali živa. Ne želeći da povredi ćerku, Luis pristaje da izazove smrt i povrati mačka, krvoločnijeg, sa zadahom groba koji ne jenjava, ali živog, pa i sama devojčica, ne znajući da objasni zašto, počinje da ga gura od sebe.

pet-sematary dogeareddogtagged.com

Mikmačko groblje iz filma “Groblje kućnih ljubimaca” (izvor: dogeareddogtagged.com)

I sve bi se završilo na tome da sledeća žrtva kamiona na auto-putu nije dvogodišnji sin Kridovih – Gejdž. Uzalud će stari Krendal pričati priču šta se vratilo kada je jedan otac pre mnogo godina pokušao da vrati sina, i pored stroge zabrane da se na mikmačkom groblju ne mogu sahranjivati ljudi. Roditeljska ljubav u Luisu će prevagnuti sve zabrane.

Od ovog trenutka počinje najstravičniji i najgnusniji deo romana, lepo reče čovek u predgovoru, a ja vam ga nikako neću ispričati, pustiću vas da ga sami pročitate. Jer, verujte da ne možete ni da zamislite šta se sve dalje dešavalo, šta se vratilo u obliku dvogodišnjeg dečačića i da li je nadigravanje sa smrću ostalo otvoreno do kraja romana.

Za one koji vole da istražuju posle čitanja, ova knjiga je prava poslastica. Jeste da se i dalje traumirate, ali je i vrlo interesantno, tim pre što su činjenice veoma zanimljive: kuća u kojoj se radnja dešava zaista postoji, kao i Groblje kućnih ljubimaca, kao i činjenica da je na njemu Kingova ćerka zaista sahranila svog mačka kada ga je pregazio kamion na auto-putu pored njihove kuće.

pet kuca stivena kinga thelocationhouse

Kuća Stivena Kinga u Ladlou (thelocationhause.com)

Šta je nagnalo Kinga da napiše roman u kome će preći sve granice, pogotovo koristeći svoju porodicu kao inspiraciju, nije poznato. A možda i jeste. Zavisnost od alkohola i raznih droga u deceniji kada je napisao svoja najstravičnija dela, možda nude deo odgovora na ovo pitanje. Za jedan od romana je sam priznao da se uopše ne seća kako ga je napisao!

I ne samo to, čini se da je u ovoj knjizi King sabrao sve svoje strahove i životne traume. To posebno dobija na značaju kada otkrijete da je pisac kao dete prisustvovao sceni kada je njegovog malog druga pregazio voz i kako on od tog pa do današnjeg dana odbija o tome da govori, kao da se nikada nije ni dogodilo. Ali je zato scena smrti deteta pod točkovima kamiona u Groblju kućnih ljubimaca ispisana tako detaljno i strahovito da vam se od nje diže kosa na glavi, ali i potiskivanje samog oca, koji o tome ne želi da priča niti da se vrati u realnost.

Još jedan detalj može da pomogne da se sklopi cela Kingova slika. Njegova prva priča koju je objavio samostalno, još kao učenik gimnazije, zvala se Bio sam tinejdžer, pljačkaš grobova. Znači, ako sve ovo znate, u ovoj knjizi više ništa neće moći da vas iznenadi. I verovaćete mu na reč kada prizna da je napisao najgnusnije delo u kome je zaista preterao.

Njegove knjige spadaju u najpopularnije horor bestselere svih vremena. U njima je lagana jeza strašnih priča Edgara Alana Poa samo odskočna daska za najjezivije scene koje ljudski um može da smisli, sa stimulativima ili bez njih. Otud su i neki od najpoznatijih horor filmova ekranizacije njegovih romana. Osim već spomenute Keri i Isijavanja, tu je i film To, koje se upravo sada daje u našim bioskopima, ali i Bekstvo iz Šošenka, koji ima nešto drugačiju tematiku. A ono što je još zanimljivo je da se Stiven King počesto, poput Hičkoka, pojavljuje u sporednim ulogama svojih filmova.

pet stiven king kao svetenik 89z103.5.com

Stiven King kao sveštenik u filmu “Groblje kućnih ljubimaca” (izvor: 89z105.3.com)

Za nevericu je zato činjenica da je Stiven King bio nesiguran u svoj rad. Tako je svoj prvi roman Keri odbio da izda plašeći se neuspeha. Pa i kasnije, kada je već bio slavan, napisao je nekoliko knjiga pod pseudonimom Ričard Bačman, a kada je razotkriven, jer mu je stil pisanja već postao prepoznatljiv, iscenirao je bolest i smrt fiktivnog autora. Kasnije je priznao da je iza njega stajao on, a razlog za njegovo stvaranje bilo je da proveri da li je do uspeha i slave došao slučajno.

I na kraju savet koji Stiven King daje onima koji bi želeli da postanu uspešni pisci:

Čitajte i pišite 6 sati dnevno. Ako nemate vremena za to, nemojte očekivati da postanete uspešan pisac. Ja dnevno napišem dve hiljade reči i ne odustajem dok to ne uradim.

Ako ga poslušate, možda ćete i sami početi da stvarate sjajna dela. Samo ne preterujte, ja od njegovog preterivanja još uvek uveče teško zaspim.

pet goodreads.com

izvor: goodreads.com

 

 

Advertisements
0

Bookchallenge 2017: Istina o životu kneza Pavla Karađorđevića ili teško pobeđenima

knez pavle poc

Tragajući za zadacima književnog izazova rado sa njima uklapam knjige koje bih volela da pročitam. Mnogi su zato i izbegli ovu književnu avanturu misleći da će ih usmeravati daleko od onaga što bi privatno čitali, ali nisu bili u pravu. Prednost svega je što se u skoro svakoj knjizi može pronaći ponešto od zadataka koji se nude.

Knjigu Knez Pavle Karađorđević, jedna zakasnela biografija, koja je 1990. izašla u izdanju Litere, oduvek sam želela da pročitam. Kada sam otkrila da za to upravo sada imam razloga jer su je napisala dva autora, Nil Balfur i Seli Mekej (kao što je bio jedan od zadataka), jedva sam dočekala da se na nju bacim.

Možda i ne bih došla do nje tako lako ali imala sam je u svojoj kući, uz još mnoštvo knjiga o porodici Karađorđevića. Pogađate onda za koju je dinastiju bila opredeljena moja porodica vek unazad.

Priča o knezu-namesniku svakome je interesantna, posebno zbog vrtloga događaja u koji ga je uvukla njegova zlosrećna sudbina uguravši ga na pozornicu istorije, davši mu ogromnu ulogu, ali i ogromnu odgovornost i teret od posledica. A pošto smo decenijama u školi bili učeni o izdajnicima i pobednicima, došlo je vreme da se neke istine otkriju, ma kako one bile bolne. Ali i neophodne.

Biografiju kneza Pavla Karađorđevića napisao je prvenstveno Nil Balfur, drugi suprug njegove kćerke Jelisavete, koji je imao tu čast da ga upozna i bude jedan od retkih koji je o kneževom životu pisao jer je Pavle pred svoj kraj uporno odbijao da piše memoare ili učestvuje o bilo kakvom pisaniju o događajima koje je najviše želeo da zaboravi. Ona je u našoj zemlji objavljena deset godina kasnije od izdanja koje se pojavilo u inostranstvu. Otud je još vrednija jer je donela istinu o kojoj se ćutalo, a pisana je od strane nekoga ko je bio tesno povezan sa porodicom i imao uvid u njene priče, uspomene i tajne.

Kao što i svaka biografija počinje, tako je slučaj i sa ovom. Pored prvih generalija o Pavlu kao jedinom detetu kneza Arsena Karađorđevića, rođenog brata kralja Petra I i majke kneginje Aurore Pavlovne Demidov, opisuje se njegovo turobno detinjstvo lišeno roditeljske ljubavi nakon razvoda roditelja i njegov život u kući strica koji je postao kralj Srbije kada je mali knežević imao deset godina.

Knez_Pavle-beba 27martch.org

Knez Pavle kao dete (izvor: 27march.org)

U knjizi koja obiluje odlomcima iz pisama i uz mnogo emocija i pristrasnosti, jer se oseća naklonost pisca prema svome tastu, opisani su samotni dani kneza Pavla u vili kralja Petra, školovanje a potom i studije umetnosti na Oksfordu. I sam Prvi svetski rat ovog mladog čoveka nežnog zdravlja zatekao je nespremnog za vojničke podvige. Otud mu je povrena diplomatija, ali i zauvek nepoverenje srpskog naroda, naviklog na ratničku hrabrost i slavu.

knez pavle mlad 27march.org

Knez Pavle (izvor: 27march.org)

Posebnu poslasticu knjige predstavlja priča o upoznavanju kneza Pavla sa kneginjom Olgom, unukom grčkog kralja Đorđa I, koje se desilo na balu u Londonu, kako i priliči kraljevskim parovima. Najzanimljivije je što su ovde dati odlomci iz dnevnika i nje i njega pa se može pratiti kako se razvijala ljubav i ko je od njih dvoje osećao strepnju i nestrpljenje da li će naći odziv u srcu druge strane.

knez pavle kneginja olga znanje.org

Kneginja Olga (izvor: znanje.org)

Kao što i sama istorija priča, ljubav je krunisana brakom istog dana kada je kršten i najstariji sin kralja Aleksandra, prestolonaslednik Petar II Karađorđević.

KNEZ PAVLE I KNEGINJA OLGA vencanje znanje.org

Venčanje kneza Pavla i princeze Olge (izvor: znanje.org)

Nekima će najzanimljiviji biti baš ovi delovi koji govore o privatnom životu kneza Pavla i kneginje Olge, opisani kroz Olgine dnevnike i pisma koje je razmenjivala sa najvišim ličnostima evropskih dvorova. Pored svedočanstava o izuzetnoj Pavlovoj ljubavi prema umetnosti i strastvenom sakupljanju slika i umetničkih predmeta, posetama evropskim dvorovima, skriva se, ali i otvoreno piše, o neizvesnoj budućnosti njihove porodice koja se polako uvećavala i želji da ih kralja Aleksandar napokon prihvati i ponudi im bilo kakav smeštaj u Beogradu.

knez pavle kraljevski dvorac suvobor na bledu

Kraljevski dvorac Suvobor na Bledu (fotografija iz knjige “Dinastija Karađorđevića”)

Taman kad je sve došlo na svoje i kad su knez Pavle i njegov brat od strica, kralj Aleksandar postali prisni, došao je atentat u Marselju.

knez pavle kralj aleksandar

Kralj Aleksandar I Karađorđević (fotografija iz knjige “Dinastija Karađorđevića”)

Prema testamentu, Pavle je prestao da bude šef svih muzeja u zemlji i postao je ono što je, kako se u biografiji stalno pominje, najmanje voleo – knez namesnik, sa Perovićem i Stankovićem uz njega, do punoletstva svog bratanca, budućeg kralja Petra II i to u vreme koje je postajalo sve turbulentnije u Evropi, u osvit Drugog svetskog rata.

knez pavle namesnici princesselizabeth. org

Regent Pavle sa namesnicima (izvor: princesselizabeth.org)

Od ovog trenutka počinje za neke najvažniji deo knjige. U pet poglavlja kroz zvanična dokumenta, svedočanstva savremenika, dnevnike i službena i privatna pisma prikazano je sedam godina namesništva kneza Pavla u godinama zamršene unutrašnje, ali još zamršenije i teskobne spoljne politike zemlje koja, po svemu sudeći, nikako nije mogla da izbegne sopstvenu propast.

knez pavle Kneginja_Olga wiki

Kneginja Olga (izvor: wikipedia.org)

Od ovog trenutka istorija i priča se razilaze, bar ona koju su nakon Drugog svetskog rata pisali pobednici. Zato je, čini se, ova knjiga i objavljena, da iz jednog drugog ugla, možda i najvažnijeg, opiše događaje koji su nezaustavljivo mleli i uništavali svet.

Ovde se prikazuje Pavlova taktična unutrašnja politika, težnja da se država kakvu je prihvatio sačuva za prestolonaslednika po svaku cenu, i pored previranja tri naroda, sasvim različitih, sa različitim ciljevima, tri vere i tri različita životna shvatanja.

knez pavle sa d.cvetkovicem i premijerom stojadinovicem gradjanin.rs

Knez Pavle sa Milanom Stojadinovićem i Dragišom Cvetkovićem (izvor: gradjanin.rs)

Ovde su prikazane diplomatske muke usmerene na težnju da se Jugoslavija sačuva od rata, i to u godinama kada su se oko nje sve više okupljale neprijateljske sile Osovine, a sve manje postojale nade da će joj ijedna prijateljska zemlja Evrope ponuditi pomoć ako do rata ipak dođe.

Novija istorija, tačnije ona koju nisu pisali pobednici, sakupila je dovoljno saznanja i dokaza da je Jugoslavija unapred bila žrtvovana, i to od strane mnogih sila koje su bile na njenoj strani. Naime, mnogima je odgovaralo da se Hitler ustremi baš na nju kao najvažniji centara Balkana. Pitate se zašto? Jednostavno je, da bi na taj način kupili vreme, čekali na slabljenje nemačke vojske i navijali za otvaranje frontova što dalje od sebe. Jednostavno, zar ne? U politici nema emocija, pogotovo kad svetski rat pritisne.

knez pavle kralj_petar_knez_pavle_novosti

Knez Pavle i mladi kralj Petar II Karađorđević (izvor: novosti.rs)

U takvim životnim i istorijskim virovima obreo se knez Pavle. Optužen u kasnijim godinama da je bio pronacistički orijentisan, da je naredio pristupanje Trojnom paktu i uništio ratničku slavu svoje zemlje izdajničkom politikom, u biografiji je priča ispričana na potpuno drugačiji način. Kroz dokumente i pisma stiče se utisak da drugačijeg izlaza nije ni bilo. I šta god da je uradio, a verovao je da radi najbolje, na kraju bi se završilo isto. Reklo bi se da mu je sudbina nametnula život u vrlo pogrešno vreme na vrlo pogrešnom mestu.

knez-pavle-i-hitler nedeljnik,com

Knez Pavle i Adolf Hitler 1941. (izvor: nedeljnik.com)

Ljubiteljima istorije zanimljiv će biti i deo o vojnom puču, o dokumentima koji govore kako je Velika Britanija stajala iza njega i kako je u javnosti prikazana uloga mladog kralja Petra II u preuzimanju vlasti nakon čuvenih demonstracija 27. marta 1941.

knez pavle 27mart nspm.rs

Demonstracije 27. marta 1941. (izvor: nspm.com)

Drugima će opet biti interesantan deo priče potkrepljen Pavlovim pismima i dnevnicima kneginje Olge o izgnanstvu u britanskim kolonijama u Africi, u kome je knez sa porodicom bio politički zatvorenik u lošim uslovima za život, odbačen i osuđen od svih. Otkrićete ovde ko je sve jedva dočekao da ih ocrni i zašto kraljica Marija nikako nije trpela kneginju Olgu.

knez pavle kraljica marija

Kraljica Marija Karađorđević (fotografija iz knjige “Dinastija Karađorđevića)

I kako je, i pored osude na nirnberškom procesu od strane komunista pobednika, ipak uspeo da proživi mirno svoj život do smrti, bez obzira na to što je bio potkopavan bolestima, klevetama, životnim tragedijama i bolnom razočaranju u sudbinu čije je kormilo vodio najbolje što je mogao, a ono mu ipak stalno klizilo iz ruku.

knez-pavle-i-kneginja-olga-sa-cerkom-jelisavetom-i-sinovima-aleksandrom-i-nikolo-1349652197-216713

Knez Pavle sa porodicom (izvor: majasapicsrb.wordpress.com)

Posle svega, 2011. godine knez Pavle je rehabilitovan pred sudom Srbije, a 2012. ekshumirani su njegovi ostaci, kao i kneginje Olge i njihovog drugog sina Nikole i sahranjeni u crkvi na Oplencu, sa svim Karađorđevićima.

LITURGIJA

Sahrana posmrtnih ostataka kneza Pavla, kneginje Olge i princa Nikole 2012. (izvor: nspm.com)

Ova knjiga će se možda više dopasti onima koji nisu potomci pobednika. Možda će je i pročitati iz radoznalosti. Ali mene je osvojila. I terala me da istražujem dalje, zainteresovala za događaje, možda i njavažnije u istoriji prošlog veka. I naučila me da odnose među narodima gledam na sasvim drugačiji način. I da sada sve razumem mnogo bolje.

A vi? Pročitajte pa prosudite. I učvrstite svoje stavove. Ja svoje oduvek znam.

knez pavle vencanje blic.rs

Kraljevske porodice na venčanju kneza Pavla i princeze Olge (izvor: blic.rs)

 

3

Bookchallenge 2017: Al’ se nekad svašta jelo baš

hrana poc

Odgovarajući na zadatke čitalačkog izazova, povremeno naiđem na neke knjige koje inače nikada ne bih pročitala. U saznanju da još više istražujem neke oblasti koje mi ne deluju interesantno na prvi pogled, imam osećaj da dostižem najveću vrednost ove „igrice“.

Ovoga puta sa zadovoljstvom mogu da kažem da sam ispunila zadatak i pročitala knjigu o hrani. Tako mi je, zahvaljujući ljubaznim bibliotekarkama Biblioteke „Milutin Bojić“, pod ruku došla Evropska kultura hrane sa podnaslovom Povest ishrane od kamenog doba do danas, koju je napisao Gunter Hiršfelder. I opet ponavljam, verovatno je u drugim okolnostima nikada ne bih pročitala. A bila bi šteta.

Ovaj nemački kulturalni antropolog i folklorista prikupio je impozantnu količinu informacija, izvršio opsežno istraživanje i dao presek ishrane od ljudskih početaka do današnjih dana. S obzirom na to da je docent Nemačke akademije kulinarstva, nije ni čudo što ga je ova tema toliko zaintrigirala.

hrana serviranje-stola banjalucanke,com

izvor:banjalucanke.com

Ono što mi se posebno dopalo bilo je da je knjiga podeljena u poglavlja prema istorijskim periodima, od praistorije do danas, a u njima ne piše samo to kakva se hrana jela i kako se pripremala nego su dati i istorijski podaci, kultura, pa čak i umetnost tog vremena. Sve upakovano u pravu malu riznicu informacija na jednom mestu, prilagođenu za svakoga kome knjiga dođe pod ruku.

Saznaćete u njoj kako su neandertalci živeli u svojim šatorima od krzna i lišća, kakvu je revoluciju za njih napravila vatra, koju su otkrili prilikom erupcije vulkana i udara groma pa je preneli u svoja skrovišta napravivši prva ognjišta. Kako su kopljima od tisovog drveta lovili irvase, divlje konje, evropske bizone, nosoroge pa čak i mamute koje bi u grupi gonili i čekali da se umore pa ih tako ubijali.

Otkrićete šta su jeli Sumeri u Mesopotamiji i Vavilonu, prvoj metropoli davnih vremena, kako su Egipćani pravili prve paštete od tovljenih gusaka i pečeni hleb od žitarica, koji je na sebi imao jaja i povrće i podsećao na današnju picu, ali i sa kojim su se jelima sahranjivali viđeniji Egipćani u svojim velelepnim grobnicama.

hrana anticka kuhinja dejanmilosavljevic1968.blogspot.com

izvor:dejanmilosavljevic1968.blogspot.com

Uživaćete u otkrivanju priča iz stare Grčke i legendama o prvim vinima, koja su čak i žene umele neumereno da piju. Onda više neće čuditi i neslavan kraj Aleksandra Velikog. Biće tu priča i o prvim gostionicama i hotelima u Olimpiji, o tome kako su se muškarci rado odazivali na pijanke i terevenke, zašto je prestalo da se jede meso psa i najimiljenije bilo od divljeg magarca i svinje.

hrana hijeronimus bos bosco mas

Hijeronimus Boš, “Sedam smrtnih grehova”

Nasuprot njima, pročitaćete kako se u Starom Rimu pravilo vino sa medom, smolom, krečom i gipsom, koje se najradije služilo na čuvenim rimskim gozbama na kojima se ležalo. Naći ćete odgovore zašto se tada pojavljuju obroci u toku dana u kojima je porodica na okupu i priču kako se desna ruka upotrebljavala za jelo zato što je leva bila nečista jer je služila za higijenu izvesnih delova tela, pošto je pronalazak toalet papira morao još da sačeka.

Preći ćete potom u srednji vek i priče kako je viljuška prvi put počela da se upotrebljava na vizantijskom dvoru u Konstantinopolju, šta je muškarcima značilo da jedu za solom, poput onog okruglog kod kralja Artura, ali i zašto se u Franačkoj državi slanina koristila kao lek.

hrana hugo fon trimberg trkac uni-bamberg.de

Hugo fon Trimberg, “Trkač” (bamberg.de)

Hiršfelder je uspeo da pronađe i mnogobrojne spise koji svedoče o davnim vremenima, pa ćete moći da vidite spisak proizvoda koji su se prodavali na jednoj srednovekovnoj pijaci, saznate kako se kažnjavala prodaja pokvarenog ili starog mesa i zašto je masno bilo na ceni. Uz to videćete detaljan opis velike gozbe u 15. veku, organizovanu u čast gradonačelnika i namesnika i saznati zašto se spremalo mnogo više nego što je moglo da se pojede.

Kako je vreme prolazilo i približavalo se nama u današnjici, i pisanih tragova je bilo više. Tako će posebno biti zanimljiva priča o Kolumbovom otkriću Amerike u koju je krenuo samo zato što su Osmanlije osvojile zemlje na Putu svile, a on pokušao da pronađe novi put do Indije, ali i kako je to sve uticalo na apsolutno svaki segment života tadašnje Evrope, a posebno hrane dolaskom krompira, kukuruza, paradajza i duvana.

Otkrićete i kakvu je revoluciju napravio krompir kada su Evropljani otkrili da se od njega može praviti rakija, ali i zašto su prvi uživaoci kafe ovaj napitak doživljavali kao čađav i gorak, ali budući da je bilo pitanje ugleda, trpeli, sve dok se napokon nije pojavio novi pomodni začin – šećer, pa su je sladili i tako boje podnosili.

hrana kafa srbijadanas.com

izvor:srbijadanas.com

Saznaćete zašto su u industrijsko doba Evrope vlasnici fabrika radnicima ukinuli doručak, kao najvažniji porodični obrok, ali i kako su se fabričke radnice osamostaljivale i prvi put počele da odlaze u gostionice, poput muškaraca.

Kako se savremeno doba približavalo, i u knjizi se pojavljuju sve poznatiji i nama bliski pojmovi: fish and chips, konzervirana hrana, prve staklene flaše, prvi šporeti i frižideri, prve reklame, priče kada i gde se pojavio integralni hleb, zašto su se otvorile prve samoposluge i supermarketi, kiosci sa brzom hranom, Mekdonalds, ali i kako je pojava TV aparata uticala na raspored sedenja za trpezarijskim stolom.

hrana frizider bbportal.com

izvor:bbportal.com

Mnogo informacija, ali napisanih zanimljivo, potkreplejnih crtežima, umetničkim slikama poznatih slikara i fotografijama. Tek toliko da se i sami zamislimo nad onim što jedemo i odakle nam je to stiglo.

Pa kad se sklope korice knjige, ostaje nam samo da spoznamo činjenicu da je čovek zaista najveće čudo prirode jer je od pećine i sklepane kolibe stigao do današnjice, a od biljaka i sirovog životinjskog mesa dospeo do najvećih kulinarskih umeća. I da se ponadamo da će taj svoj napredak umeti da sačuva i ne okrene ga protiv sebe.

hrana keywordsuggest.org

izvor:keywordsuggest.com

 

 

0

Bookchallenge 2017: Magične priče Iskupljenog princa

vulkanTačno sam na polovini čitalačkog izazova i mogu vam reći da ako želite da u njemu uspete, morate baš dobro da zapnete, nema šale. Ali nikad se nisam bolje provodila sa knjigama koje mi se nameću kroz zadatke.

Jedan od njih tražio je od mene da pronađem roman u kome će se pojaviti priča u priči. A Iskupljeni princ Vladimira Papića je kao stvoren da ovaj zadatak rešim. Ali, volela bih da ga i vi pročitate, bez obzira na izazove a prvenstveno zato jer će vam prirediti nezaboravan doživljaj.

Zamislite da čitate knjigu koja vas od prvog reda tako obujmi da osećate kako zajedno sa njom zaranjate u vrtlog zbivanja. To se dogodilo meni. Od prve stranice reči su tekle kao vodopad koji se obrušava sa visoke planine, bez prepreka, očaravajuće, melodičnom ijekavicom koju dugo nisam čitala i koja me je podsetila na neke lepe dane kada je sve bilo zajedničko i isto. Dozvolila sam da me ponese priča i spoznala da će mi zauvek ostati u sećanju.

Nije lako objasniti radnju Iskupljenog princa. Ona se sastoji iz isprepletanih priča, različitih vremenskih odseka, sećanja koja su posledica halucinacija, ali svaka priča, naizgled nepovezana, na kraju uspeva da se razmrsi iz velikog čvora i sklopi u slagalicu jedinstvene lepote. Nekoliko likova, na prvi pogled nespojivih, sliće se u jednu neobičnu priču i svaki od njih imaće svoje mesto u životima ostalih.

U pojedinim momentima pitaćete se ko su ovi likovi, u kom svetu i vremenu žive, pomislićete da su to junaci iz knjige u knjizi, nastali u lavirintu misli Frančeska, dečaka koji bi voleo da postane pisac, a koji zbog svoje nežne poetske prirode trpi nasilje i vršnjaka i nastavnika. I on će postati nasilan i zato će svi u njegovim mislima biti nesrećni, gonjeni surovim igrama ljubičaste veštice, skrojene u raznim ženskim obličjima.

Prvi je Esteban, dečak iz sela Markez, odrastao sa farmerima u krčmama u kojima su se igrale igre sa vrelim konobaricama. On će pokušati da prizove svoje strahove i prigrli ih ne bi li ih se oslobodio. Kao što mu i samo ime kaže, ovog “vrhunskog ljubavnika” kroz život će pratiti harizma od koje će žene drhtati i pamtiti ga. Biće odistinski nosilac ljubavi u romanu i ideala da svet može učiniti boljim.

Nasuprot njemu pojaviće se Nero, dečak koji će izrasti u najmračniji lik romana, oličenje samog đavola, a zapravo u biti nesrećno dete poteklo iz zlosrećne porodice osakaćene nasiljem, koje će odrediti i njegov životni put. Gledajući strahote u svojoj kući, postaće pravi naslednik svoga oca, željan da pobedi strah tako što manipuliše ljudima u svoj svojoj obesti i surovosti. I samo ime znači mu “crn”, što je i pravi simbol duboko nesrećne ličnosti koja se plaši da oseti ljubav jer koliko ga i mami, toliko ga i plaši i zato ona uvek stoji u prikrajku kao njegova pretnja.

Jedina osoba koju voli je njegova sestra Speranca, i sama uništena životom u porodici nasilnika i alkoholičara. I ma koliko želeo njenu ljubav, nikada je neće dobiti. Ona će čekati da je drugi oslobode otrovnog daha koji joj je sudbina namenila. Baš kao što joj i ime znači “nada”, maštaće o nekom lepšem životu, daleko od močvarnog grada u kome je doživela samo nesreće.

Nero od ljubičaste veštice dobija sposobnost da svojim besom pokrene vulkan i  njegovu erupciju. Kada to shvati, nošen gnevom, obešću i strahom, mrzeće, uništavaće, mučiće, ubijaće, sakatiće, ali nikada mu neće biti dovoljno.

Od siročadi koju je zarobio napraviće svoju vojsku koja će raditi sve što joj naredi. Samo će jedan od njih biti van njegovog dometa – Noa će uspeti da pobegne i ostvari svoju sreću.

Nero će zatočiti i Rome u vulkanu i koristiti ih kao robove. Najlepši među njima, Sahin, čije ime znači “jastreb”, opravdaće taj naziv hrabrošću i pokazaće odvažnost da svoje potomstvo usmeri na osvetu i oslobođenje od Nerove višedecenijske tiranije. I zaista, sledeća generacija, potomci ovih likova, vodiće lavovsku borbu nasuprot Nerove kćeri Ele, neuporedivo opasnije i surovije od svog oca. Oni će pronaći rešenje i snagu kroz otkrivanje sebe u ovom surovom svetu i preispitivanje šta je ono što je u životu najvažnije.

Da bi čitaoci mogli da se bolje snađu u zapletenim pričama, koje su često fantastične zahvaljujući drogama iz crnog korenja iz podnožja vulkana, služe povremene sekvence u kojima se kroz dijalog ljubičaste veštice sa misterioznim iskupljenim princom vodi razgovor o likovima, njihovim postupcima i sudbinama, ali i neobična diskusija o samoj knjizi na predavanju koje profesor književnosti vodi sa svojim studentima.

Možda će vam roman zaličiti na bajku u kojoj vetar šapuće, mesečeva kći pleše, vrtlozi nose barke put neba, kroz pustinje i prašume, veštice menjaju obličje i upravljaju ljudima, ali u njemu se skrivaju mnoge poruke koje se mogu vezati za savremeni život.

U njemu ćete saznati kako najokrutniji ljudi skrivaju u sebi nemerljivu patnju koja ih je od najranijeg detinjstva najčešće pripremila da nanose bol ne bi li od bola pobegli. Saznaćete da nasilje rađa nasilje i da ono nasilnika nikada ne može da napravi srećnim. Da u životu neprekidno traje borba dobra i zla, nade i beznađa, mraka i svetla, pravde i nepravde. I da ako želimo da se oslobodimo zla, moramo da se udružimo protiv njega i nikad ne prestanemo da verujemo u dobro.

Uvidećete i da je ovaj roman stvarao neko ko odlično poznaje tananu dečju dušu, njene strepnje i tuge, radosti i nade. I bićete u pravu. Pisac knjige Vladimir Papić dugogodišnji je nastavnik i sa svojim učenicima stvara isto tako čarobne priče kakav je i njegov roman. Zahvaljujući tome se i vidi da samo vrhunski pedagozi mogu znati šta deca zaista misle, o čemu sanjaju i čega se plaše, baš kao i ona u Iskupljenom princu.

I na kraju, sigurno se pitate zašto ništa nisam rekla o naslovu. Šta je ili ko je taj tajanstveni iskupljeni princ? E to ćete morati da otkrijete sami. Videćete, biće to jedna avantura kroz magični lavirint prepun fantastičnih boja, slika i zvukova, a na kraju ćete naći ključ koji će otvoriti vrata na izlazu. A kad dođe završetak, poželećete da je trajalo bar još malo. I pamtićete Iskupljenog princa zauvek.

http://www.novapoetika.com/knjizara/iskupljeni-princ/

vulkan1

 

 

 

4

Bookchallenge 2017: Svi naši i Albaharijevi mrakovi

albahari pocetnaIspunjavajući zadatke čitalačkog izazova ponekad ćete zapeti o neki malo zahtevniji. Iako imam mogućnost da učestvujem u diskusiji i preuzimam ideje u grupi koju su osnovali zaluđenici za čitanje poput mene, rešila sam da tome pribegnem tek ako nemam kud, a da sve ostalo pokušam da pronađem sama.

Zadatak koji zahteva knjigu čija se radnja odigrava u hotelu bio je jedan od komplikovanijih, pogotovo zato što znam bar dve takve, ali pošto sam ih već pročitala, one se ne računaju. Pa ipak, ponekad i neki neobjašnjivi slučaj ume u ruke da mi donese ono što mi je potrebno. Kopajući po knjigama u kući svojih roditelja, pronašla sam jednu koju sam davnih dana dobila za rođendan od druga. Uzela sam da je čitam nemajući pojma u čemu se radi pa da u hodu možda i pronađem nešto što bi mi odgovaralo i, verovali ili ne, u knjizi Mrak Davida Albaharija radnja se zaista odigrava u hotelu!

Čisto da se zna, to i nije toliko bitno za samu fabulu, ali za mene je bilo veoma bitno. A knjiga, sama po sebi, donela mi je takvo interesovanje da je nisam ispuštala iz ruku. Tema vazda aktuelna, zanimljiva i baš zato što piše o nekim stvarima koje su i dan-danas obavijene velom misterije još primamljivija.

Glavni lik je književni prevodilac koji živi mirnim načinom života u kome mu je svaki dan detaljno isplaniran i to na način koji njemu savršeno odgovara. Sve će se promeniti kada jednog dana sredinom osamdesetih, zahvaljujući dobrim prevodima sa engleskog jezika, dobije pozivnicu američke ambasade da prisustvuje njihovom prijemu na kome se osim njega nalazi čitava grupa perspektivnih pisaca, među kojima su i „disidenti“ i politički aktivni književni radnici.

Sledećeg dana na Zemunskom keju susrešće radnika Službe državne bezbednosti Davora Miloša, koji će od njega zatražiti da mu ispriča šta se sve govorilo i radilo na prijemu. Od tog dana glavni lik postaje mali zatvorenik svoga života, kao i mnogi drugi koji su imali tu (ne)sreću da se rode na brdovitom Balkanu.

Uporedo sa naglim izborom čoveka koji je bio bez sukoba sa sistemom i bilo kakvog opredeljenja, događa mu se i ljubav, i to ni manje ni više nego sa ženom prijatelja iz mladosti – Metkom.

U dahu vlažnih zemunskih ulica, vrelih susreta sa ženom koju voli, večerima prožetim osećajem krivice i filozofskim raspravama u oblaku hašiša sa njenim mužem, slikarem Slavkom, svedoci smo osuđenosti glavnog lika da postane učesnik sopstvenog kraja u zemlji koja ne prašta neposlušnost.

albahari o.bunic sinhro rs

David Albahari (foto O.Bunić, sinhro.rs)

Željan bekstva iz teorije zavere u osvit raspada Jugoslavije, nekada moćne države čija je propast delovala nemoguće, u rukama mu se nalaze policijski dosijei svih onih koje je imao prilike da upozna u svom književnim radu. I tako mu se omča oko vrata steže, pogotovo kada pokuša da je skine povukavši rizičan potez objavivši jedan od dosijea u dnevnim novinama.

Od tog dana za njega je bekstvo jedino rešenje. U zemlji koja prestaje da postoji, čija se najbolja deca guše u krvi nacionalizma, ostrašćenosti i razočaranjima, prolaze poslednji dani, kao sveća koja dogoreva noseći potpuni mrak, smrt, bedu i beznađe.

Zato će on, kada ga više ništa ne bude vezivalo, krenuti da pronađe utočište daleko od svoje zemlje, kao begunac od sistema i svega onoga što je mislio da je i on sam. Lutajući po Evropi, uvek pronađen i na par koraka od onih koji ga traže, vraćajući se i tražeći nadu u studentskim protestima 1996/97. našavši samo u noći batinanja na Brankovom mostu mračni obris Davora Miloša među studentima, novi strah i razočaranje, naći će se na kraju u hotelu na obali jezera kanadske divlje veličanstvene prirode u kojem će pisati svoju ispovest i iz koga će se sećati svega onoga zbog čega mu je krenulo po zlu. A to je ono što je meni bilo potrebno.

Da li će ga i u malom hotelu u nedođijama kanadskog severa pronaći one mračne sile koje ga jure, kakav značaj ima jedan ginkov list koji kao da je otkinut iz Zemunskog parka i ostavljen za njega na recepciji i da li će stići da završi svoju knjigu pre nego što ga stignu oni koji su mu uvek za petama i silno traže njegovu kutiju sa zlata vrednim policijskim dosijeima, pročitaćete u ovom špijunskom krimi romanu i trileru u jednom.

Pa ipak, iza ove jurnjeve u senkama kriju se mnoge poruke i teme koje se na prvi pogled ne vide. David Albahari je knjigu Mrak napisao u vreme studentskih protesta, tako da je delo bilo „vruće“ u trenutku kada se pojavilo pred očima čitalaca. Govorilo je sa blagom tugom o propasti jedne zemlje koja je vazda propagirala moć i bratstvo i jedinstvo. Nosilo je skriveni podsmeh upućen teorijama zavere, kojima su naši ljudi oduvek bili skloni. Interesovalo se za represije i čuvene policijske dosijee, o kojima se oduvek šapatom govorilo. Pričalo o bolnom preživljavanju našeg čoveka u hladnim zemljama u kojima nikada neće biti prihvaćen sem od široke lepeze likova sa našeg podneblja. Razotkrivalo kako je svaki pisac koji uđe u političke igre osuđen na sopstvenu katastrofu. Ali i o mraku koji se decenijama nadvija nad ovim parčetom Balkana koji se zove Srbija.

Albahari je svojim delom hteo da razveje mrak. Kada se pojavilo drugo izdanje, deset godina kasnije, želeo je da se osvrnemo i izvučemo pouke iz svega lošeg što nam se dogodilo. Ne znam da li je zadovoljan onim što je postigao, ali znam da je izjavio da će se, kada ode u penziju, vratiti i ulice Kalgarija zameniti suncem i Dunavom kraj Zemunskog keja. Znači da ima nadu.

A mi? Da li je imamo? Da li smo razvejali mrakove ili smo ih još više zgusnuli? Ili smo se toliko navikli na njih da su nam oni postali prirodno okruženje. Ja znam, a vi mislite o tome…

 

„…Tokom svih tih godina odsustva zaboravio sam kako noć naglo pada u Beogradu i guta ga u jednom zalogaju…“

albahari kraj

izvor: pixabay.com

 

 

 

0

Bookchallenge 2107: Skrivene istine zapadno od Murakamijevog sunca

muraU čitalačkom izazovu postoji mnogo interesantnih zadataka. Neki su tu da promovišu kulture, nove žanrove, zaboravljene ili potpuno nove pisce. Poneki su i teški i morate se pomučiti da pronađete ono što vam se traži. Neki su naizgled laki, ali tek kad se upustite u potragu za knjigama, shvatite da to nije tako jednostavno.

Jedan od takvih zadataka bila je knjiga koju nije napisao belac. Verovatno niko od nas ni ne razmišlja o tome, ali kad sam krenula u pretragu, moram da priznam da mi je prvo palo na pamet da potražim nekog crnog pisca. Tada sam shvatila da ih nema mnogo i da je maltene nemoguće naći njihove romane prevedene na naš jezik. Iznenadilo me je i nisam se mnogo udubljivala zašto je to tako, mada naslućujem.

Zato sam se okrenula trećoj rasi koja postoji – mongoloidnoj (jer je „žuta“ pogrešno reći). Tu je situacija bila mnogo bolja. I drago mi je što sam se opredelila baš za nju jer sam konačno otkrila jednog od najpoznatijih savremenih japanskih pisaca – Harukija Murakamija.

23murakami1_span-jumbo

Haruki Murakami (izvor:thenewyorktimes.com)

Mnogo sam slušala o njemu, mnogi su ga i hvalili, ali moja pomalo nesrećna navika da se vezujem za klasična dela svetske literature, kojih ima toliko mnogo da vam je potrebno dva života da ih pročitate, uvek su mi nove pisce gurali u drugi plan. Potpuno nepravedno jer i danas je moguće napisati vrhunski roman, baš kao i pre dva veka. Tako sam se opredelila za njegov roman Južno od granice, zapadno od sunca. I čestitala sebi na odličnom izboru.

Japan pedesetih godina 20. veka se bio potpuno oporavio od rata. Bilo je to vreme novog ekonomskog zamaha i postavljanja svih institucija na noge. Vreme kada se stanovništvo ohrabrivalo da stvara velike i stabilne porodice i udobne domove. Svako ko je umeo i bio sposoban mogao je da stvori život u kom će uživati.

murakmi japanskio izdanje wiki

Japansko izdanje romana “Južno od granice, zapadno od sunca” (izvor: wikipedia.org)

U tom i takvom tenutku živi Hađime, dvanaestogodišnji dečak koji je jedan od retkih koji nema ni brata ni sestru. To što je jedinac obeležiće njegovu sudbinu, usadivši mu večitu tugu nepripadanja i usamljenosti zbog čega će se povući u svet knjiga i muzike.

A onda se pojavljuje dvanaestogodišnjakija Šimamoto, takođe jedinica, devojčica obolela od dečje paralize zbog koje vuče nogu dok hoda. Ona je jedini sunčev zrak koji otvara Hađimovo srce. Iako hroma, vrlo je lepa i puna priča i istih interesovanja kao i usamljeni dečak i za njega nema joj ravne.

U dugim popodnevima koje provode zajedno ispijajući čaj i slušajući ploče njenog oca, kompozicije Franca Lista i tople zvuke džeza čuvenog baritona Neta Kong Kola, stvara se neraskidiva povezanost dva deteta nežnih godina. Iako se među njima ne dešava ništa više sem prijateljstva, dovoljan je samo jedan njen dodir dlana da se Hađimova ljubavnička sudbina zauvek zapečati.

Tako se otkriva prvi deo naslova knjige jer tople melodije koje deca slušaju i uopšte ne razumeju engleski jezik South of the Border („Južno od granice“) zapravo je pesma o Meksiku, a zanimljovo je da uopšte i nema dokaza, tačnije snimka na kome je izvodi Net King Kol. Kad Hađime otkrije njenu jednostavnu temu, biće pomalo razočaran.

Radnja će se pokrenuti kada se njih dvoje razdvoje zbog srednje škole i udalje jedno od drugog, kao što to obično i biva u tim godinama. A mi ćemo nastaviti da pratimo njega, njegovo dečaštvo i mladost, strepnje mladićkog doba, prve devojke, erotske želje i spoznaju da ume da bude egocentrik koji seks i „magnetsku privlačnost“ stavlja na prvo mesto, po cenu da nekoga veoma povredi i upropasti mu život.

I taman kad vam se učini da je Hađime sredio svoj život, oženio Jukiko, osnovao s njom porodicu, zahvaljujući tastu otvorio dva džez bara, postao uspešan i bogat, otkrićemo da mu to nije dovoljno. Uvek nešto nedostaje – ono parče duše koje je sa sobom odnela Šimamoto još u detinjstvu, a koje on više nikada nije uspeo da nađe ni u jednoj devojci ili ženi.

Možete onda zamisliti kako će se razdrmati radnja kada se Šimamoto pojavi jedne kišne večeri u njegovom džez baru i potpuno mu pomeri temelje? I zaista, od tog trenutaka i sam izraz u romanu se menja. Ona unosi poetski dah i senzualnost čak i u stranice knjige, ne samo u Hađimov život.

Nemojte misliti da je odmah došlo do nečeg što se naslućuje da će se desiti. Hađime odoleva napadima svog srca i tela i bori se sa sopstvenom čašću. Šimamoto je lepa, misteriozna, očaravajuća. Baš to što ništa ne govori o svom životu, jer je sve obavijeno velom „možda“ i „verovatno“  i pojavljuje se samo ponekad čini je još privlačnijom.

Tada otkrivamo i drugi deo naslova i šta zapravo znači pojam „zapadno od sunca“. Njega objašnjava Šimamoto kao pojam bolesti „histerija siberijana“:

– To je bolest koja pogađa seljake u Sibiru. Zamisli sad: ti si seljak i živiš sasvim sam u sibirskoj stepi. I svaki bogovetni dan obrađuješ polja. Nema nigde ničeg, dokle god ti se pogled pruža. Na severu – severni horizont, na istoku – istočni horizont, na jugu – južni, na zapadu – zapadni. I to je sve. Kad sunce ujutru izađe na istoku, ti ideš u polje i radiš; kad ti dođe tačno iznad glave predahneš da ručaš, a kad utone na zapadu, ti ideš kući na spavanje. Zimi si u kući, a na proleće izađeš napolje i radiš u polju. A onda, jednog dana, u tebi nešto pukne i ugasi se. Onda baciš plug na zemlju i bez razmišljanja samo kreneš ka zapadu. Ideš zapadno od sunca. Hodaš danima kao omađijan, bez hrane i vode i na kraju se srušiš na zemlju i umreš…  

Tada se ono parče duše koje nedostaje u Hađimovom srcu odjednom pretvara u rupu koja zjapi. I on shvata zašto nije srećan i pored savršenog života koji vodi. Kao i svako ko živi životom u kome se upravlja po naučenim i nametnutim pravilima, kao sibirski seljak na stepi dok se jednog dana u njemu nešto ne ugasi.

Da li će Hađime savladati melodije iz mladosti koje ga mame poput čarolije, da li će im se prepustiti, da li će pokušati da vrati vreme i tople sate uz melodije sa pucketavih ploča i nadoknadi izgubljeno sa svojom prvom ljubavlju ili ostati veran muž i otac, saznaćete ako pročitate ovaj divni roman.

I ne samo to, pronaći ćete i mnoge mudre misli i sakrivene istine. Naučićete kako sudbina može da plete konce mimo svih vaših očekivanja i postupaka, da li se može povratiti trenutak koji je prošao, kako se prašta i da se može biti čovek i u trenucima kada to izgleda da je to najteže biti.

Zapitaćete se u jednom trenutku da li je Šimamoto stvarna ili je samo priviđenje koje Hađime vidi kroz očajnički vapaj ka svom nekada turobnom ali ipak dragom peridu života, da li su prazna čaša i opušci u pepeljari sa ružičastim otiskom karmina stvarni ili su samo plod njegove mašte. I nemojte da vas to zavara. To je osobina Murakamijevog stvaralaštava – nadrealizam iza koga se skriva odgovor na pitanje da li ekstremna emocionalna stanja mogu da izmene stvarnost.

I kako god da budete zadovoljni završetkom romana i razrešenjem lude ljubavi koja od detinjstva provejava Hađimovim srcem da bi u jednom trenutku zapretila da rušilačkim požarom zahvati sve oko sebe, u ovoj knjizi saznaćete odgovore na sva pitanja koja sebi postavljamo svaki dan, krišom ili glasno. I spoznaćete šta je stvarno važno. I da li se zaista može pobeći od histerije siberijane i lutanja ka zapadu u susret smrti…

murakami potpis wiki

Haruki Murakami, potpis na japanskom (izvor: wikipedia.org)

 

 

 

6

Bookchallenge 2017: Da crni pas ode daleko

aca pasDok se moj čitalački izazov zahuktava i dolazim na sredinu godine, a samim tim i polovinu zadataka koje u njemu treba da ispunim, došla sam do stavke „Knjiga objavljena 2017“. Nije lako odlučiti se za jednu od mnogih koje su u ovoj godini ugledale svetlost dana, ali ja nisam imala dilemu.

Knjiga „Crni pas“ Aleksandra Bogosavljevića došla mi je pod ruku a da prethodno nisam imala ni najmanju predstavu o čemu se u njoj radi. I možda je ponekad tako i najbolje, tek tokom čitanja doživljavate iskrena iznenađenja, još ste više povezani sa glavnim likom, pa zajedno sa njim prolazite sve one vrtloge u koje ga baca autor. A čekalo me je mnogo vrtloga, verujte.

Glavni lik romana Vladimir je jedan sasvim običan mladić i živi kao i svaki prosečni mladi čovek našeg vremena i društva. Drugari, žurke, letovanja, devojke, škola, fakultet, srećna porodica, rekli biste: šta bi o tome uopšte moglo da se piše? Možda i ne bi bilo da ubrzo sve počinje da puca kao staklo kad ga pogodite kamenom a ono napravi milione pukotina poput ogromne paukove mreže. I nema nazad.

Vladimirov život se zauvek menja 17. jula 2010. Odjednom, bez ikakve najave. Bez prethodnih sitnih nagoveštaja da se sve može okrenuti naglavačke. Samo jednim anksioznim napadom na žurci sa koje je mogao da izađe u vrelu noć kao isti onakav kakav je ušao. A nije. Izašao je kao potpuno drugi čovek, osuđen na dugogodišnje osluškivanje sopstvene duše i borbu sa depresijom, fobijama i anksioznim poremećajima.

Iznenadiće vas preokret na samom početku knjige, stegnuće vam se srce ali ćete poželeti da ga pratite u njegovoj borbi sa demonima sopstvene duše i pomognete mu. Iako ne možete, samo ste čitalac, nemi posmatrač.

A put je dug i težak. Sa mnogo uspona i padova i teških časova i dana. Iako ne možete, poželećete nebrojeno puta da se umešate.

Onda kad se naljutite zbog omalovažavanja njegovih problema:

-Ksalol? Nikad čuo! Nemoj, bre, ništa da uzimaš. Proći će te to samo od sebe, veruj mi, to je potpuno normalno. Nisu ti potrebni nikakvi lekovi…

-Neki ljudi nemaju ruke ili noge, nemaju dom ili su ozbiljno bolesni. A ti… Imaš, bre, sve u životu i opet kukaš. Dobre roditelje koji ti plaćaju fakultet, krov nad glavom i sve ostalo… Ti si samo jedna obična sebična lenčuga…

Onda kad ga depresija stegne pa navijate da ustane iz kreveta i želite da možete da uđete među bele hladne stranice i date mu snagu.

…Neko bi išao na planinu, neko na more kako bi pobegao od svega, a ja sam odlučio da ostanem u svojoj sobi na koju sam gledao kao na grobnicu. Iskreno sam bio ubeđen da ću verovatno u njoj provesti ceo život…

Onda kada vas boli kad vidite kakvo smo društvo i ako ni psihijatri u državnim bolnicama nemaju način da priđu i pomognu mladom čoveku koji im dolazi zbog problema za koji su se školovali, ko će?

…Na prijemnom timu sam im rekao: Vi ste mi poslednja nada, a dva meseca kasnije nije se skoro ništa promenilo. Bio sam ubeđen da ću  po izlasku iz bolnice biti preporođen, ali sam pogrešio…

Onda kad vas obuzme tiha tuga što sve više mladih, pametnih i obrazovanih ljudi dolazi u takve ustanove i što se između sebe više štite i razumeju nego oni koji su plaćeni da im pomažu.

…Jedino ko mi je pomagao bile su moje kolege adolescenti. Da nije bilo njih, verovatno nikada ne bih pobedio socijalnu anksioznost. Pomogli su mi da dobijem na samopouzdanju. Bile su to jedine osobe koje su razumele u potpunosti kako se osećam jer su i sami prolazili kroz većinu stvari kao i ja…

Onda kad i sami osećate svu težinu patnji celog sveta koju je on odlučio da nosi na svojim leđima.

Bio sam sâm svoj zarobljenik. Zarobljenik svoga uma. Želeo sam da pobegnem, ali kao da nisam imao noge.

Onda kad vas pritisne tuga kad se seća svog nekada srećnog života

…Gledao bih slike na kojima smo se igrali u snegu sredinom 90-ih. Kako smo pravili Sneška ili se valjali po snegu mašući rukama, praveći oblik anđela. Bile su to zaista lepe slike, samo mi je smetalo kako me je keva oblačila i što sam uvek imao debilne frizure, ali to verovatno svako misli kad gleda svoje fotografije. Bile su tu i slike iz zoološkog vrta, sa letovanja u Prčnju, raznih rođendana, izložbi i maskenbala u vrtiću, sa polaska u prvi razred itd. I sve su one imale jednu zajedničku stvar: na svakoj sam bio nasmejan. I pored usranog vremena u kome smo živeli, bio sam srećno dete i na tome mogu samo da zahvalim svojim roditeljima. Ali dok sam gledao te fotografije, nisam mogao a da se ne zapitam: Hoću li ikada ponovo biti srećan?

Onda kad se radujete što i sami osećate da napreduje.

…Teške epizodne krize sa preizraženom empatijom uspeo sam da prebrodim uz pomoć psihijatra. Jednostavno mi je dala do znanja da umesto što svu svoju energiju trošim na nemogućnost da pomognem ljudima koji su hiljadama kilometara udaljeni od mene, svoju volju i snagu usmerim u rešavanje problema kojima sam okružen. Da prvo pomognem sebi, pa svojim najbližima, prijateljima, svom naselju, opštini i da mi se sfera mojih dejstvovanja polako širi što više. I dan-danas smatram to jednim od najboljih saveta koji sam dobio…

Onda kad vas bude sramota što ste možda i sami nekog svog, bliskog uzimali olako, a niste znali da li mu je duša u lavirintima patnje.

Čitajući ovaj roman, mnogo sam se čemu nadala.

Dok sam pratila pratila okvir priče – Vladimirov susret sa devojkom koju voli i kojoj priča svoju ispovest – navijala sam da njeno srce odgovori na njegove želje i da kraj bude odstinski hepiend.

Navijala sam da njegove brige i drhtaji duše zauvek nestanu i on ponovo postane onaj stari.

Navijala sam da priča nije autobiografska i da se pisac samo poigrava umom svog glavnog lika, da su kandže mraka koji se spušta na tlo samo plod njegov mašte, a tužan crni pas samo simbolika koju on nikada nije spoznao u svojoj duši.

Neću vam reći koja su mi se sve nadanja ispunila, ali ono koje sam najviše želela – nije. Aleksandar Bogosavljević je u najvećoj meri Vladimiru udahnuo dušu. Sa svim svojim patnjama i tugama. I napisao tešku, tužnu, ali i autobiografiju toliko snažnu da je za mene postala najbolji roman objavljen u ovoj godini.

Kad fiktivni lik postane stvaran, približi vam se još više. Valjda zato što vam se toliko otvorio da ga smatrate za najboljeg prijatelja, onog koji vam poverava najskrivenije tajne i kome želite da date deo svoje snage ne bi li postao ponovo jak, srećan i bezbrižan.

Pa da još više promenite svet. Da doviknete primitivcima da nije sramota imati dušu nežniju od drugih, da nije dovoljno praviti se da problema nema pa će on nestati, da bi danas svako imao šta da kaže na kauču psihijatra i da je opšta kultura negovati svoje fizičko ali i duševno zdravlje.

I ne možete da se ne divite Aleksandru. Iako, verujem, njemu nikada ne bi palo na pamet da bi iko mogao da mu se divi. Ali ako neko svakog dana vodi borbu sa samim sobom i u tome odnosi pobede, možda ne ogromne, ali ipak pobede, onda je on osoba za divljenje. Ako neko smogne toliko snage da celu svoju dušu izvrne na postavu i razlije je po belim stranicama koje ga hladno gledaju iznad tastature, a on im udahne život i ispriča filmsku  priču – za divljenje je, zar ne?

Imala sam tu sreću da upoznam Aleksandra i pružim mu ruku što je ovim romanom imao toliko hrabrosti da isprazni svoju dušu ali i dâ podršku svima koji imaju probleme sa kojima se on suočio one davne vrele letnje večeri i mnogo dana i godina nakon toga. I pokaže im da se i sa tim čovek može izboriti. Mislim da je time odneo najveću pobedu svog života. I ne znam da li bi se i on složio sa mnom, ali meni se čini da ni crnog psa više nema. Tako da se i moje nadanje da ga je oterao, verujem, ipak ostvarilo…