6

Bookchallenge 2017: Mission complete!

knjige poc

izvor: pinterest.com

U poslednjim danima godine ljudi obično svode mnoge račune. Pa i one vezane za čitanje knjiga. Kada sam u januaru naišla na ovaj čitalački izazov, koji je na Fejsbuk grupu Blogeri postavila Sandra Bakić Topalović, oduševljeno sam mu se odazvala.

Verovali ili ne, čitanje je bilo najmanji problem, teže je bilo rešiti neke od zadataka. Ipak, zahvaljujući sajtu Goodreads, otkrila sam da za sve postoji rešenje.

Bilo je i onih koji su smatrali da im čitanje nametnutih knjiga može oduzeti vreme od posla koji ih inače vezuje za knjige, ali sam ja dokaz da i u tom slučaju sve može da se postigne, posebno kada knjige koje čitate prilagođavate zadacima, a ne obrnuto. Zato mi verujte da je svaki Bookchallenge veliki izazov i sjajna zabava. Nisam, doduše, uspela da osvojim i bonus od još 12 dodatnih knjiga, ali to ne znači da i sledeće godine neću oboriti i taj rekord.

Za one koji ne znaju šta je to, za one koji su učestvovali pa bi želeli da uporede moj izbor ili jednostavno samo za ljubitelje dobrih knjiga, evo mojih rešenja za prethodnu godinu.

 

  1. Preporuka bibliotekara/bibliotekarke

Santa Montefjore, Tajne svetionika

  1. Knjiga koju već dugo želiš da pročitaš

Oskar Vajld, Slika Dorijana Greja

knjige-dorijan

foto Jelena Dilber

  1. Knjiga pisama (epistolarni roman)

Šafer i Berouz, Udruženje ljubitelja knjige i pite ljuskuše

knjige luskusa

  1. Audioknjiga

Paolo Koeljo, Zahir

  1. Knjiga čiji autor nije belac

Haruki Murakami, Južno od granice, zapadno od sunca

knjige mura

foto Jelena Dilber

  1. Knjiga čiji naslov sadrži godišnje doba

Henri Miler, Crno proleće

  1. Priča unutar priče

Vladimir Papić, Iskupljeni princ

  1. Knjiga na kojoj je radilo više autora

Nil Balfur/Seli Mekej, Knez Pavle Karađorđević

knez-pavle-poc

foto Jelena Dilber

  1. Špijunski triler

Robert Ladlam, Put za Gandolfo

  1. Knjiga na čijim koricama se nalazi mačka

Ginter Gras, Mačka i miš

  1. Knjiga koja je potpisana pseudonimom

Džordž Orvel, Samo nek aspidistre lete

  1. Bestseler žanra koji ne čitam često

Stiven King, Groblje kućnih ljubimaca

  1. Knjiga koju je napisala osoba sa invaliditetom/o osobi sa invaliditetom

Vilijem Fokner, Buka i bes

  1. Knjiga o putovanju

Žoze Saramago, Putovanje u Portugal

  1. Knjiga sa podnaslovom

Stevana Sremac, Zona Zamfirova, Šta je bilo posle

  1. Knjiga objavljena 2017. godine

Aleksandar Bogosavljević, Crni pas

knjige aca-pas

  1. Knjiga sa mitološkim likovima

Miloš Petković, Perunov hroničar: Rog slovenskih bogova

19357706_10213612342448953_1315935923_n

foto Jelena Dilber

  1. Već pročitana knjiga koju voliš

Svetlana Velmar-Janković, Lagum

  1. Knjiga o hrani

Gunter Hiršfelder, Evropska kultura hrane

knjige hrana-poc

foto Jelena Dilber

  1. Knjiga sa savetom o karijeri

Ričard Bols, Koje je boje tvoj padobran?

  1. Knjiga pisana iz perspektive lika koji nije ljudsko biće

Janić/Šarčević, Sam, ispod šljive

  1. Steampunk roman

Vilijem Gibson, Zapaljeni hrom

  1. Knjiga sa crvenim koricama (book spine)

Čarls Dikens, Dejvid Koperfild

  1. Knjiga čija je radnja smeštena u divljini

Radjard Kipling, Knjiga o džungli

knjiga dyunga

foto Jelena Dilber

  1. Omiljena knjiga iz detinjstva

Džonatan Svift, Guliverova putovanja

knjige-guliver

foto Jelena Dilber

  1. Knjiga čiji je autor iz države koju nisam posetila

Anri Bel Stendal, Parmski kartuzijanski manastir

  1. Knjiga koja sadrži ime junaka u naslovu

Dobrilo Nenadić, Dorotej

  1. Knjiga čija se radnja odvija za vreme rata

Miloš Grujović, Kamen most

  1. Knjiga sa nepouzdanim pripovedačem

Danilo Nikolić, Vlasnici bivše sreće

  1. Ilustrovana knjiga

Svetlana Velmar-Janković, Vračar

  1. Knjiga čiji glavni junak nije moje nacionalnosti

Džems Džojs, Portret umetnika u mladosti

knjige džojs

foto Jelena Dilber

  1. Knjiga o zanimljivoj ženi

Prosper Merime, Karmen

  1. Knjiga koja sadrži dva vremenski odvojena narativa

Goran Petrović, Opsada crkve Svetog Spasa

  1. Knjiga koja ima mesec ili dan u naslovu

Elizabet Kruk, Ponedeljak, ponedeljak

  1. Knjiga čija je radnja smeštena u hotelu

David Albahari, Mrak

knjige albahari-pocetna

foto Jelena Dilber

  1. Knjiga čiji autor je osoba kojoj se diviš (ovde ću prekršiti pravilo samo jednog autora!) 🙂

Slađana Kručičan, Svici u tegli

Zorica Zoja Mladenović, Priče iz moje glave i sveta oko mene

knjige zoja promocija-knjiga

foto Jelena Dilber

  1. Knjiga koja će biti ekranizovana u 2017. godini

Stiven King, To

  1. Knjiga čija se radnja odigrava za vreme praznika koji nije Božić

Kertis Ričards, Noć veštica

  1. Prva knjiga u serijalu

Lazar Janić, Kuća obrasla bršljanom

knjige laza

foto Jelena Dilber

  1. Knjiga kupljena na putovanju

Morgan Makarti, U tvojim snovima

Eto, vidite da nije strašno. Ja jedva čekam nove zadatke, pa pridružite mi se, da zajedno uživamo u narednoj godini!

knjige pocetna

izvor: pinterest.com

 

Advertisements
1

„Kamen most“ Miloša Grujovića – kad se spoje obale talenta i velikih dela

rimski-most-1Znate kakav je osećaj kada se pojavi neka posebna knjiga, pesma, film ili umetnička slika koji vam potpuno oduzmu dah? Pa im se vraćate iznova ne biste li uživali u tom jedinstvenom osećaju koji vas je potpuno prožeo. I ne samo da je osećaj isti kao prvi put, nego se usložnjava i još jače preliva. Kažu da je upravo to ono što umetnost kao svoj zadatak i treba da vrši.

Kamen most je knjiga o kojoj pre nego što sam na njoj počela da radim nisam znala ništa. Zapravo samo to da je pisana narodnim ivanjičkim govorom i da sve što odudara od standardnog književnog jezika ne treba da diram. O piscu i samom delu ama baš ništa.

Prve scene s kraja Drugog svetskog rata u Ivanjici i atentatu na jednog partizanskog glavešinu  koji iz ilegale vrši odmetnuti oficir kraljeve vojske, dočekala sam blago zainteresovano. Već neko vreme nisam čitala o sukobu partizana i četnika na našim prostorima, kao da je ta tema konačno isrpena i zapitala sam se ima li šta o tome novo da se kaže. Ali način pisanja, dinamičnost i slikovitost scene povukle su me napred. Doduše, u mom poslu i nema nazad, ma koliko meni nešto ne bilo interesantno.

A stranice su se ređale. I ja sam hvatala sebe kako se lagano utapam u milozvučan govor ivanjičkog kraja, umirujem uz arhaične redove i hučanje vetrova sa Mučnja i Golije i šum Moravice podno kamenog mosta, koji kao da sam i sama čula u opisima punim boja, onog starinskog sa patinom vremena i ostarelih tajni.

Ređali su se događaji, čas odvažni, čas potresni, čas meka ljubav, čas surova smrt. Pravi život, valjda. A među njima redovi puni reči spletenih i izabranih kao iz nekih prašnjavih i zamađijanih škrinja, pa su i one tako majstorski utkane jedne uz druge napravile same svoju čaroliju. Bilo kad se otkrivaju najtajniji drhtaji duše, bilo kad se slušaju damari grada koji raste oko starog kamenog mosta, uz tihu Moravcu.

Čitala sam te redove i iza njih zamišljala onoga ko ih je pisao. Pred oči mi je izlazio zreo čovek, sedokose glave pretovarene iskustvom i stvaralačkim zanosom, poklonik andrićevskih životnih istina, neosetljivih na one koje biju i kidaju. I pitala se kakav je osećaj kada se sa toliko bogatim mislima sedne u želji da ih pretoči na papir i od svega ispadne roman koji se ne zaboravlja.

Uljuljkivana u čaroliju srpskog sela i života slađeg što je teži i mučniji, stigla sam do kraja. I osetila da me je roman dotakao do samog dna srca. A onda sam pročitala poslednju stranu, biografiju autora. Miloš Grujičić ima 25 godina i ovo mu je prvi roman. Vratila sam se opet na ove redove, pa opet. Iskreno zaprepašćena godinama i iskustvom pisca. A onda sam roman pročitala ponovo. Ovaj put iz sasvim novog ugla, i ispostavilo se da je još vredniji nego pri prvom čitanju, baš zato što iz njegovih stranica odiše sirov talenat grubo brušen instinktom i čistom logikom.

Ubrzo sam dobila priliku da Milošu sama kažem svoje utiske. Moja euforija ga je pomalo i zbunila i verovali ili ne, ovaj skromni mladić nije imao pojma koliko je njegovo pisanje jedinstveno, niti kako je velika sreća otkriti ga među njegovim papirima i tipkama pisaće mašine. Zaražena njegovim raskošnim talentom, i sama sam u sebi lako pronašla reči za recenziju romana koji mi se ugnezdio blizu srca:

Ovo je knjiga koja će vas uvesti u dobro poznatu temu koju mi, Srbi kao prokletstvo nosimo kroz vekove, ali ispričanu na poseban način koji ćete teško zaboraviti.

Marka Radovanovića, poručnika kraljeve vojske u ilegali, kroz život vode samo tri misli: kako da preživi kraj rata, osveti se partizanskom „bogu i batini“ Andriji Pajoviću što mu je u raščišćavanju reakcije ubio roditelje i ostvari ljubav prema partizanskoj bolničarki Moravičke čete Mileni, koju u srcu nosi još od detinjstva. Na suprotnim stranama, u surovim poratnim uslovima, kada je svaki dan koji se rađa nekome baš onaj poslednji, teče ova priča poput reke Moravice koja neumitno huči ispod ivanjičkog kamenog mosta.

Ono što roman čini posebnim jeste njegov autor. Miloš Grujović ima samo dvadeset pet godina a u svom prvom romanu već ispisuje redove kao istinski ratni hroničar i hvatajući se u koštac sa ovom ozbiljnom temom izlazi iz nje kao pobednik poput pisca snažnog izraza i zrelog pisanja, prekaljenog mudrošću i životnim iskustvom.

Oslikavajući svoje junake živopisno, sa vrlinama, ali i manama, sa pogrešnim procenama, hrabrostima i kukavičlucima, surovostima i duševnostima, kajanjima i traganjem za boljim delom sebe, on stvara kompleksne likove koji su svakom čitaocu bliski i životni. Surovim ratnim stradanjima, ogoljenim do najstrašnijih zločina, kao kontrast uvodi spokojne dane predratne Ivanjice i Markova sećanja na bezbrižne Alesendrovdane u roditeljskom domu, prvu ljubav i mladićke nespokoje. Suprotstavljajući i preplićući  život i smrt, on pokazuje da jedno bez drugog ne mogu. I ispisuje život u svojoj suštini – strahoti i lepoti.

Dok budete čitali ovaj roman sa temom pomalo zaboravljenom u današnje vreme, uživaćete u andrićevski toplim opisima stare Ivanjice, njenih prostodušnih stanovnika, ulica prosečenih i kuća rasutih oko starog kamenog mosta – simbola večnog, nemog svedoka rađanja i umiranja, krvavih zločina i osveta, ljubavi i mržnje, godina napredaka i rušenja, spajanja nespojivog i razdora kao sudbine. Istorije razjedinjenosti kakvu samo Srbi sebi umeju da stvore.

Roman napisan ivanjičkim narodnim govorom, prepun lokalizama i redaka arhaičnog daha učiniće da se vratite u neke davne dane i pomislite da ste zaista načas sleteli među zapadne predele naše zemlje sapete vrletima Golije, Javora i Mučnja. I osetite damare prave Srbije. Zemlje koja i dalje rađa književne talente kojima tek predstoje velika dela. Miloš Grujović je jedan od njih.

 

Epilog:

Milošev roman ispred Izdavačke kuće Nova poetika konkuriše za Ninovu nagradu. I dalje mi izgleda da nije svestan koliko je njegovo delo veliko. A možda to i nije tako loše. Pisao ga je neopterećen sujetom i uspehom, samo u društvu sa svojom dušom. Valjda je zato toliko i vredno.

 

 Ветар се утиша и ноћ поста тиха кô да је сва од глувих доба скопчана. Ко би се каквом јаду надô из тишине? А опет је недостатак звука реметио сан. Тишина ти не да мира. Да л због тога што чујеш оно што повазда не би имао прилику, звукове попут грчења желуца или куцање вратних жила кроз које куља крв, па у одсуству оних свакодневних тебе обузме немир? Бог свети зна како и колико незгодно Марко сневаше. Беут беше несносан, а грознице када се обично јавља ни на помолу. Петлови су у зору запевали и све се чинило нормално, кô  од пре сивила претходне ноћи. Но није било. Прва крв која се пика је пала. Ко је ударио први? Зар је битно кад дотера дотле да брат брату престаје бити најмилији? Vae victis! Тешко побеђенима! Стоструко теже онима који се у поразу разјединише!

                                                      Mилош Грујовић, „Камен мост“

Knjigu možete naručiti na sajtu IK Nova poetika

 kamen-most_milos-grujovic_cover3D_sajt

 

5

„E baš vam hvala“ ili kako da vam SFRJ postane san snova

marko

Da li se sećate igre ŠBBKBB (Šta bi bilo kad bi bilo) i da li ste je nekada igrali? I koji trenutak u budućnosti ste zamišljali ili poželeli da se vrate dani u kojima biste sve uradili drugačije? I koliko vas je poželelo da prizove ona stara bezbrižna ili, hajde da kažemo, manje brižna vremena?

Rođena sam u SFRJ, bila Titova pionirka koja je polagala pionirsku zakletvu, gledala sletove i maštala da jednog dana i ja budem na mestu jedne od šarenih tačaka koje prave oduševljavajuće figure, letovala na Hrvatskom primorju i znala šta su siječanj i veljača, učila o Triglavu, Drvaru i Jajcu sve dok ne zapamtim svaki redak iako nisam imala pojma šta znači. I bilo mi je lepo. Pogotovo jer smo svi bili isti i ni po čemu se nismo delili, cenio se uspeh i trud, a kudio nerad i nepoštenje.

Kako sam bivala starija, a i vreme je od te stare nestale zemlje odmicalo, saznavala sam da nije sve bilo tako idealno. Najblaže rečeno. I da je sve ono što je bilo dobro nekako došlo na naplatu. I da od fantazije nikada ne može da postane čvrsta realnost.

Ali kako god da je bilo, maštu niko ne može da nam oduzme. Baš je tako i Marko Vidojković pustio mašti na volju kad je napisao svoj poslednji roman E baš vam hvala i u njemu spojio akciju, humor, erotiku, naučnu fantastiku i satiru. Od svega pomalo. I napravio još jedno sjajno delo.

Mirko Šipka je mladi uspešni čovek koji radi u Saveznom sekretarijatu za unutrašnje poslove na odeljenju neobjašnjivih fenomena, nešto poput domaćeg Foksa Moldera. Jedino što nema mnogo posla jer u zemlji u kojoj živi genijalni naučnici toliko idu ispred svog vremena da imaju odgovore na sva pitanja.

Njegova zemlja je SFRJ u današnje vreme, očuvana samo zahvaljujući tome što su u trenutku kada je trebalo da bude pocepana svi članovi Predsedništva poginuli u avionskoj nesreći pa je iza njih ostao samo ogroman Spomenik Novim narodnim herojima.

To je najnaprednija zemlja u Evropi, uređena do perfekcije, sa najsavremenijim automobilima zastava1001, pametnim mobilnim telefonima i laptopovima oboda Cetinje, sopstvenim satelitom za besplatni bežični internet i Juskipap, jugoslovenskim pandanom Skajpa, sa podzemnom mrežom auto-puteva i metroom koji čuvaju životnu sredinu i stanovnicima bez ikakvih briga. Toliko lepo da poželite da se uvučete u korice knjige i u njoj živite ostatak života.

Ovu idilu narušiće neobični i prvi put zaista neobjašnjivi fenomen – pojave mrtvih ustaša i četnika koji će ispadati ko zna odakle pa će i ozbiljno poljuljati bezbednost disciplinovane i, moglo bi se reći, pomalo robotizovane zemlje. Biće to avanture u koje će Mirko zaroniti i otkriti i svet u kome mi danas živimo – svet u kome nije bilo avionske nesreće celokupnog Predsedništva SFRJ i okrenuti nas na naličje u kome su samo strava i užas.

Kroz oštru satiru današnjeg društva koja se prepliće sa utopijskim raznobojnim slikama sveta kakav je, da je bilo sreće, možda i mogao da postoji, uživaćete u ovom čitljivom romanu u kome se događaji tako brzo filmski smenjuju da će vam biti teško da ga ispustite iz ruku. I zapitati zašto nismo bili pametniji. A odgovora nema.

U prepoznatljivom britkom, mangupskom stilu Marka Vidojkovića prepoznaćete i svoje misli i sva ona nekada tako obična, a danas tako dragocena sećanja na detinjstvo u nekom potpuno drugačijem vremenu i svetu od ovog današnjeg. Ali to nije samo roman za one koji se sećaju, već i za one koji bi hteli da znaju kako se nekada živelo, a kako izgleda današnja slika sveta – kao u nekom iskrivljenom ogledalu.

Pođite na put sa Mirkom Šipkom kroz paralelne univerzume, otkrijte kako izgleda njegov život sa „druge strane“, ali i kako je Služba državne bezbednosti futurističke SFRJ rešila ovaj nesvakidašnji slučaj. Reklo bi se ipak u svom starom maniru. A možda nađete i odgovore gde smo usput pogrešili pa živimo sa one tamne strane iskrivljenog ogledala.

 

… Nije mi se ostajalo u ovom društvu. Njihovu propast još pre dvadeset pet godina zapečatile su istorijske okolnosti, za koje su, dobrim delom, i sami bili krivi. Dozvolili su da ih porobe neofašisti i sa uživanjem se međusobno mrzeli i ubijali. Kako su tako digli ruke od svega što smo izgradili, kako su se tako izdašno posrali po bratstvu i jedinstvu, nisam mogao da dokučim…

 

Pametnom dosta.

 

 

 

 

4

„Svici u tegli“ ili kako pretočiti život u roman

sladza

Znate, uvek sam se kao školarka na časovima srpskog jezika i književnosti pitala kako književni kritičari mogu da budu toliko sigurni šta je pisac svojim delom hteo da kaže. Posebno onaj koji je vremenom mnogo udaljen od njih i koga ni pod kakvim okolnostima nikako nisu mogli da upoznaju niti išta da pitaju. Vremenom sam shvatila da je takvo moje razmišljanje vrlo površno. Ta, ljudi su školovani i stručni da odgonetaju zagonetke nečijih dela i povezuju ih sa vremenom i književnim pravcima u kojima se ono stvaralo. Međutim, u poslednje vreme opet mislim kao nekada, ma kako površno bilo, jer književna dela onih autora koje upoznajem razumem i osećam mnogo bolje i trajnije.

Slađanin roman uzela sam da čitam verovatno poslednja od svih njenih drugara. Znala sam da je odličan, ali namerno nisam želela da čitam nijednu kritiku samo zato jer sam želela da doživljaj bude potpuno moj. A verujte da ne bi ni mogao da bude tako poseban da Slađanu nisam upoznala. I da nisam ostala potpuno osvojena načinom na koji je ona, čini se kao iz rukava, izručila životnu priču Dušana Petrovića, usudiću se da zaključim, njenog muškog alter-ega.

Bila sam vrlo ljubopitljiva kad sam knjigu uzela u ruke. Rekoh, daj da vidim kako to ona radi i uhvatih sebe da roman nosim sa sobom gde god krenem, u autobus, krevet, čak i WC. Jedne noći sam se toliko smejala da sam probudila muža koji mi reče da uopšte nisam normalna. Ali kad sam mu sutradan čitala delove zbog kojih sam dizala larmu usred spavaće sobe, smejao se i sam.

Neko će možda reći da sam subjektivna, ali oni koji su roman pročitali znaće da nisam. Dobro, možda ovaj tekst i jeste najviše moj doživljaj, ali uz Slađu takvu kakva je ne mogu ni da zamislim suvoparni osvrt. Čini mi se da bi takav njeno delo oskrnavio.

Dušan Petrović odmah je postao moj blizak prijatelj. Iako nije baš reprezentativan, pun mana i tipično muškog načina razmišljanja, osvojio me je naprečac. Možda baš zato jer je toliko jarko oslikan i životan da imate utisak da ćete ga i sami skupiti ispred nekog dragstora.

I zaista, čovek srednjih godina koji uz rakijicu, pivo i cigaretu provodi dane presipajući iz šupljeg u prazno sa istomišljenicima, ne čineći ništa da svoj život sredi i unapredi nešto je što je čini savremenog čoveka našeg društva.

Krenula sam sa njim u njegovu životnu priču, da se sekiram zbog njegovih padova, radujem zbog hrabrih preokreta, nerviram zbog grešaka i nesigurnih poteza, tugujem zbog starih navika i apatija. Obuzeće i vas slična osećanja kad otkrijete Dušanove dileme, zaljubljenost koja se širi njegovim srcem poput požara, spoznaje kako se pravi prijetelji pronalaze gde ih najmanje očekuješ, suočavanja sa najbolnijim istinama a posebno kada iz njegove perspektive budete shvatali kako žene muškarcima mogu da izgledaju komplikovano. Red smeha, red zbilje – kakav je i život bez maske. Kakva je i Slađa.

I sve to ne bi ni bilo toliko interesantno ni jedinstveno da iza Dušanovih sjajno prikazanih lavirinata misli i osećanja ne stoji ona – žena! Jedna od nas koja je toliko ušla u suštinu muških najtananijih titraja duše da bismo iz njenog dela mogli mnogo toga da naučimo i izbegnemo svakodnevna sitna i krupna razmimoilaženja sa partnerima.

Ali nije Slađa samo do neverovatnih granica spoznala i izvrnula na postavu samo muško biće, pokazala je ovde i odlične psihološke replike posebno u mudrostima stare bake Danice, koja se, slučajno ili namerno, u romanu pojavljuje uvek kao nagoveštaj nekog važnog preokreta u Dušanovom životu. Tako sjajno uklopljeno da sam u pojedinim momentima sumnjala da li je ona stvarna ili samo plod savesti junaka.

To me vodi do kompozicije dela – naizgled nehajne, ali zapravo vrlo čvrste i dobro organizovane, sa događajima koji se nižu nimalo slučajno i vode ka kraju najrealnijem i najočekivanijem (Moj je problem, naravno, što sam „VIP lektorka koja voli da mašta“ pa se ono za šta sam ja navijala, nažalost, nije ostvarilo 😀 )

U maniru prekaljenog pisca Slađana u romanu smenjuje tugu i smeh, strepnju i humor, a surovost života razblažuje slengom koji unosi živost i sve pojednostavljuje. Pogledajte samo kako se potiru Dušanova pijanstva sa duhovitim opisima u njegovoj mamurnoj glavi „ptica koje se na granama deru“ ili momenat u kome saznaje uznemirujuću dijagnozu a zatrpava je urnebesnim opisom bolničke hrane ili živopisnim likovima iz bolničke sobe.

I ono najvažnije – zaokruženost. Te ptice koje mu na početku romana ometaju mamurno jutro i koje će čak u jednom trenutku i progovoriti i dobiti imena nagoveštavaju potpuno novi stepenik u Dušanovom životu na koji će teškom mukom zakoračiti i izaći iz okvira svoje čamotinje u nešto najlepše i nejnezaboravnije, u ljubav koja će mu pokrenuti sve životne sokove i učiniti opet mladim i hrabrim da proba što nikada nije smeo. Na kraju dela ptica više nema, nestale su sa posečenim drvećem iz cele ulice. Kao simbol poglavlja koje se u njegovom životu zatvara. Da bi uplovio u neke mirne i nepomućene vode, poklonjene kao šansa da pronađe sebe i sve ono što mu je potrebno.

Kad budete uzeli ovaj roman u ruke, nećete moći da ga ostavite. Ne samo zato što je pisan pitkim i jednostavnim jezikom koji se lepi za vas i čini da se osećate kao da ste i sami deo društva junaka, nego i zato što ćete u njemu upoznati taj tajanstveni svet muške duše. Da, duše jer, verovali ili ne, i oni je imaju, samo što se teško usuđuju da je pokažu. Ovde ćete ih upoznati pa možda i razumeti i prestati da lomite glavu zašto je neko od njih nekada uradio nešto što vam se nije ili jeste dopalo. Posle čitanja „Svitaca“ sve je prosto kao pasulj. Pa i ti svici, imaju ih muškarci, verujte, samo se prave i čekaju da zasvetlucaju tek kada im naiđe ona prava, pa požele da ih sačuvaju u svojoj maloj tegli – srcu.

Pozitivni komentari kojima su, kako sam čula, muškarci obasipali Slađanu, pokazali su da sam u pravu što ovako mislim. Meni je dala odgovore na sva pitanja koje sam godinama pokušavala da pronađem, a daće i vama. I pokazati kakav je stvaran život, sa svojim licem i naličjem, bajka u kojoj je srećan kraj moguć ali samo ako mnogo radimo da bismo do njega stigli i ako smo spremni na kompromise sa sopstvenom dušom.

 

…Nemojte odustajati od ljubavi samo zbog toga što može da zaboli. Kako bismo znali da smo živi ako ništa ne boli? Sve su to lepe amplitude u životu. Radost pa tuga, zatim ravnodušnost, ali onda opet strast. Red ovoga pa red onoga… Svemu tome dodate dušu i to vam je recept za dobar život. Ubacite vozilo u brzinu. Samo toliko. Ne plašite se…

  

 

 

 

2

Bookchallenge 2017: Knjiga o džungli – skrivene poruke iz sveta životinja


knjigaDođoh ja do završetka ovogodišneg književnog izazova. O nekim knjigama koje su na mene ostavile najjači utisak sam pisala, a o još nekima koje želim da vam preporučim tek ću pisati. Ali da je bilo udarničko čitanje, bilo je, ali i da je bilo uzbudljivo i zanimljivo, još više. Toplo preporučujem svima, čak i onima kojima je inače posao da čitaju, čak i oni uvek mogu nekako da se uklope u zadatke, baš kao i ja.

Možda će vam biti neobično što sam ovu knjigu izabrala za preporuku. Reći ćete da sam počela da čitam knjige za decu i da stvarno nemate pojma šta bih u vezi sa njom još novo mogla da kažem. I pogrešićete. Jer Knjiga o džungli je najmanje knjiga za decu a mnogo više poruka u kakvom svetu živimo i koliko toga možemo da naučimo od zakona prirode po kome žive životinje.

Kada sam došla do jednog od poslednjih zadataka, da izaberem knjigu koja će se odvijati u divljini, ponovo sam se vratila u moju omiljenu biblioteku iz detinjstva Plavu pticu. Knjiga o džungli bila je nekako logično rešenje, mada sam, pregledajući stare knjige, pomalo zaboravljene u mojoj sobi u kojoj sam kod roditelja provela mnoge divne dane, pronašla još nekoliko njih koje bi mogle da odgovaraju. Ipak izbor je pao baš na ovu i bila sam spremna da konačno do kraja istražim Moglijeve avanture.

Jungle_Book_2016_103 wikia

Ekranizacija “Knjige o džungli” iz 2016. (izvor: disneywikia.com)

Ono što će vas možda iznenaditi jeste da je svima dobro znani mali čupavac Mogli samo okosnica ove zbirke priča iz divljine. U njoj su sve jedna za drugom ispričane male bajke u kojima različite vrste životinja govore, razmišljaju i uvek u okvirima pravila svog životinjskog sveta donose najmudrije odluke.

Radjard Kipling, pisac ovih neobično zanimljivih priča, smestio je radnju u Indiju, u kojoj je i sam rođen i kojoj se rado vraćao uvek kada bi živeo na nekom drugom kraju sveta. Neka istraživanja su pokazala da je priče, objavivši ih u časopisu 1893. a dve godine kasnije sabrane i u knjizi, posvetio svojoj šestogodišnjoj ćerki Džozefini koja je umrla od upale pluća. Možda su one zato i prilagođene deci, ali i odrasli u njima imaju štošta da nauče.

mowgli13 94

Ekranizacija “Knjige o džungli” iz 1994. (izvor: telegraph.co.uk)

Neki su ih doživljavali kao svojevrsnu alegoriju u kojoj se kroz svet životinja prikazuje svet ljudi sa svim svojim manama i vrlinama, a neki da je u pitanju čak i kritika politike i društva tog vremena, što se posebno odnosi na satirične pesme koje prate svaku priču. Kako bilo, Kipling je iz neverovatno maštovitih ideja napisao izvanrednu zbirku priča u raskošno oslikanoj džungli u kojoj su životinje prikazane tako verno u svojim borbama, zvucima i navikama da nam se čini kao da je i pisac deo njihovog sveta. I ne samo to, svaka od njih nas uči ponešto o mudrosti i moralnim normama, neka svojim negativnim osobinama i činjenjima, neka pozitivnim postupcima ili mirnim oštroumnim pričama.

Svi znate priču o Mogliju, dečaku koga posle nesreće roditelja pronalaze i podižu vukovi uz pomoć pantera Bagire, koji je i sam rođen među ljudima ali je uspeo da pobegne iz kaveza, i medveda Balua. Znate i za tigra Šir-Kana, kome se Mogli izmakao kao plen još kao dečačić i koji će ga proganjati dok ga on mudrošću ne pobedi i zauvek ga se oslobodi.

The_Jungle_Book_Concept_Art_SE-10

izvor: conceptart.com

Ali možda ne znate da su u pojedinim momentima ljudi povređivali Moglija možda i više nego životinje. Pročitajte kako ga je dočekalo selo kada je morao da napusti džunglu, kako nisu umeli da ga razumeju i pomognu mu da se vrati tamo gde bi trebalo da pripada. I kao što se ljudi obično plaše onoga što ne razumeju, tako su ga seljani iz indijskog zaseoka  proglasili za nečastivog i proterali, a sa njim i sve one koji su hteli da mu pomognu. Prava relistična priča o savremenom svetu i društvu.

junglebook1-xlarge tel

Ekranizacija “Knjige o džungli” iz 2016. (izvor: telegraph.co.uk)

Za koji će se način života Mogli na kraju opredeliti otkrijte sami, ali otkrijte i mnoštvo drugih priča o slonovima, mungosima, konjima, krokodilima, šakalima, ali i mladim Eskimima, koji stopljeni sa prirodom i sami žive po njenim iskonskim pravilima. Svaka životinja je ličnost za sebe koja misli, oseća i traži načine da opstane u surovom svetu. Baš kao i ljudi.

Pa ipak,otkriću vam jednu priču koja je na mene ostavila najjači utisak. U pitanju je Bela foka, koja govori o mladunčetu Kotiku, koji se rodio sa potpuno belim krznom na Pribilofovim ostrvima kraj Aljaske. On živi sa svojim sunarodnicima fokama na ostrvu koje jednom godišnje pohode ljudi da bi ih odveli na klanje i tada im deru kožu. Iz perspektive male foke, koja je ostala živa samo zato što su je se sujeverni lovci plašili, priča o ubijanju postaje zaista strašna. Zbog toga Kotik, koga se lovci plaše zbog njegove različitosti, odlučuje da pronađe novo ostrvo na koje će sve foke skloniti od ljudi i ubijanja. Prateći kako su prema njemu nepoverljivi i ljudi, ali i ostale foke koje mu se podsmevaju da nikada nije radio ni učestvovao u borbi već samo putovao po morima, otkrićemo koliko je gorčine i ironije Kipling utkao u svoje redove. Pogađate, Kotik će pronaći svoj put a samo će oni koji mu veruju naći sreću i dugovečnost zajedno sa njim. Baš kao što to čine i ljudi.

Ako budete odlučili da zaplovite među ove redove na kojima su se učile generacije, ali i odrasli obnavljali neke davno zaboravljene životne lekcije, otkrićete da su ponekad surovi zakoni prirode i džungle pravedniji od ljudskih, navodno inteligentnih. Da u prirodi i među životinjama ima svega sem ljudske haotičnosti i da je onaj ko odrasta sa životinjama srećniji nego među ljudima.

Treba li nam knjiga o džungli da to shvatimo ili nam je svaki dan u ovakvom svetu dovoljan? Možda i ne, ali ponekad je dovoljno vratiti se na najsirovije obrasce života pa otkriti istinu i o sebi i o svemu što nas okružuje.

the-jungle-book-2016_032026404_302 pic

izvor: wallpics.com

 

4

Miroslava Đušić Nedeljković – neprikosnovena kraljica zapleta

vintage-2053137_960_720

Ponekad mislim da se dobrim romanima naprosto namesti da budu objavljeni u neko doba godine kada će najbolje “leći” čitaocima. Pa ako vas jesen čini depresivnima i tmurnima i ne znate kako da se sa tim izborite, novi roman Miroslave Đušić Nedeljković Da sam otišla na tu sahranu sve bi bilo drugačije, prava je stvar za vas.

Odmah da vam skrenem pažnju, nemojte da vas zavara naslov. Često se desi da stvari nisu baš onakve kako se na prvi pogled čine. E to je i ovde slučaj. Zato ako za jesenje dane tražite vrhunsko štivo u kome ćete naći elemente kriminalističkog, ljubavnog, porodičnog i društvenog romana prožetog toplim humorom, onda je ova knjiga ono što vam je potrebno.

Mileva Anastasijević je neudata profesorka srpskog jezika i književnosti pred penzijom. Ova stara devojka upletena je u paučinu sopstvene prošlosti, starih neraščišćenih računa iz mladosti i jednu tajnu koju nosi kroz život kao najdublji ožiljak na duši pa živi od danas do sutra, bez radosti i nade. A onda će joj jedno ubistvo u stanu ispod njenog potpuno prodrmati temelje u duši. I ne samo njene, već i ostalih stanara i pokrenuće nezaustavljivi niz događaja i sudbina, poput pocepanog šava koji se nemilice para.

Možda nećete moći da se odlučite šta je to što ovoj knjizi daje poseban pečat.

Možda dinamična i do samog kraja neizvesna priča o misterioznom zločinu s početka, koji u romanu dobija sve složeniji oblik. Ili strogi ali u isto vreme i duhoviti inspektor Kolombo, nazvan tako od strane Mileve po detektivu iz krimi serije njene mladosti, koji rešava ovaj slučaj.

Možda će vam se najviše dopasti porodične misterije dve familije, neraskidivo vezane kroz decenije i dve generacije, čak i više nego što to na prvi pogled izgleda. Ili način na koji su se čuvale tajne po starim prašnjavim tefterima i dnevnicima ispisivanim gospodskim krasnopisom u kojima se skrivala sva surovost u želji da se skroji sudbina svojih bližnjih po meri starih Hadžiantića i Anastasijevića.

Ili možda nežna ljubavna priča Milevina koja će vam otkriti da li se može voleti mladalački poletno i u zrelim godinama i da li se može izbrisati vreme, tuga, nepravda i sve ostalo što je ono sa sobom donelo zarad sreće i  lepšeg života.

Možda će vas najviše privući dah starog Dorćola i Čubure i Beograd u svojim posleratnim godinama. Ili opisi kako se tada živelo i mislilo, mentalitet jednog društva nespremnog na promene i novine, pa čak i po cenu skrnavljenja duša, nesrećnog, učmalog života i lažnog morala, samo da ne pukne bruka pred svetom. A sa druge strane, i opisi druge, savremene generacije spremne da se suoči sa svojim strastima, sklonostima, nadanjima i željama i da se bori da do njih i dođe.

A možda ipak neverovatan zaplet, po kome je Miroslava prepoznatljiva, zbog koga ovaj roman nećete lako ispustiti iz ruku jer ćete zbog njega zaboraviti na vreme pa hteti da pročitate samo još jednu pa još jednu stranicu dok ono što se naslućuje tek golica maštu i interesovanje.

Pa ipak, verujem da ništa od ovog posebno nije toliko upečatljivo koliko spoj svega navedenog vođen iskusnim Miroslavinim perom. Ko je pročitao njenih prethodnih sedam romana, zna o čemu pričam.

mdjn1

Promocija romana “Da sam otišla na tu sahranu sve bi bilo drugačije” na Literarnom maratonu Nove poetike

U njenom pisanju prepoznaćete uticaje nekih od naših najboljih pisaca savremene književnosti. Otkrićete ovde zvuke kaldrme dorćolskih ulica Svetlane Velmar Janković, okupanih prozracima sunca i prošaranih mirisima Dunava. Ali i porodične tajne, poput Slobodana Selenića, sakrivene daleko od očiju sveta, iza teških starinskih draperija i spuštenih šalona gospodskih salonskih stanova, tajanstvene, nastrane i neslućeno potresne, koje se nose u grob. Baš poput onih koji su se decenijama odigravale u, kako sama autorka kaže u romanu, “celoj zgradi obavijenoj velom tajni”, smeštenoj na kaldrmi izlizanoj vekovima u Ulici Tadeuša Košćuškog broj 52.

Ali ipak, najlepši u romanu, po mom mišljenju, jesu momenti u kojima se prepoznaje sama Miroslava, trenuci u kojima ona progovara kroz svoje likove. Ako je poznajete, otkrićete ih i sami, ali ako je ne znate, naći ćete je u Milevinim željama da je ljubav vodi kroz život, da mladost nikada ne pusti od sebe i u mukama, kao što su i njene, kako da živi devojka zarobljena u telu zrele žene. Naslutićete je i u urođenoj otmenosti Olge Hadžiantić, Kolumbovim duhovitim opaskama ili Gaginim čvrstim stavovima da se u životu treba boriti samo za ono najbolje.

Miroslava ovim delom širi neke važne životne istine: da se tajne ne mogu skrivati večno, da ljubav uvek spaja one koji se za nju bore, iako su razdvojeni vremenom i prostorom, ali najvažnije da samo sopstvenom snagom možemo izvojevati pobedu protiv bilo kakvih ograničenja i sputavanja i biti samo svoji, vođeni svojim srcem i željama.

Zato me poslušajte i pročitajte ovaj roman. Videćete i sami, obojiće vam ovu jesen i zauvek ostati u sećanju.

mdjn

Knjigu možete kupiti u knjižarama Vulkan i Delfi, kao i naručiti preko sajta i online knjižare IK Nova poetika (novapoetika.com)

4

Bookchallenge 2017: Kingove priče posle kojih nema spavanja

pet conceptualfiction.com

U periodu godine koja lagano prelazi u svoj poslednji kvartal, pa samim tim traži i ubrzanje mojih aktivnosti u čitalačkom izazovu, došla sam do zadatka da izaberem bestseler žanra koji ne čitam često. Umesto da, kako me posavetova moj suprug, izaberem neku “teoriju zavere”, koju bi posle on valjda najviše voleo da preuzme od mene, ja se opredelih za horor. Pa onda i naslov ne bi trebalo da čudi, sama sam sebi odabrala put.

Između nekoliko romana Stvena Kinga, “Kralja horora”, imala sam nedoumicu. Plašila sam se da čitam Isijavanje, ali i Keri, pa sam odabrala (kakav danak neiskustvu) Groblje kućnih ljubimaca, sećajući se sa blagom nostalgijom da sam ga svojevremeno gledala kao tinejdžerka, ali sam ga zaboravila, što me je ubedilo da je i knjiga najmanje strašna jer od prethodne dve filmske adaptacije mi se i danas diže kosa na glavi.

I uzmem ja tako da čitam Pet Sematary. Nemojte da vas iznenadi naslov, i ja sam pomislila da tu nešto ne valja, čak posumnjala u sopstveno poznavanje engleskog, ali za ovakav naslov postoji poseban razlog.

StephenKingPetSematary wiki

Prvo izdanje romana “Groblje kućnih ljubimaca” iz 1983. (izvor: wikipedia.org)

Elem, na samom početku knjige dočekao me je predgovor samog Stivena Kinga, koji je opisao kako je knjiga nastala i šta ga je inspirisalo da je napiše. Priča da je i sam u jednom trenutku živeo na isti način kao likovi u knjizi, pa da je cela porodica maltene pandan njegovoj, plus fikcija, naravno da me je zainteresovala, ali izjava da je u jednom trenutku odustao od izdavanja već završene knjige jer je smatrao da je najgnusnija koju je ikada napisao me je pomalo zabrinula. Ali, pošto dalje kaže kako ga je supruga na kraju ipak nagovorila da je izda, pomislila sam da ipak nije toliko užasna kada jedna ženica može da je svari. Pa onda valjda mogu i ja. Oh, Bože, kada ću prestati da mislim da su sve žene poput mene…?

Da ne dužim, roman govori o porodici Luisa Krida, doktora iz Čikaga, koji se doseljava u gradić Ladlou u američkoj državi Mejn, da bi radio u ambulanti kampusa fakulteta. Sa suprugom Rejčel, ćerkom Eli, dvogodišnjim sinom Gejdžom i ljubimcem, mačkom Čerčom, useljava se u staru prelepu kuću i odmah upoznaje sa prvim susedima, vremešnim starosedeocima Džadom Krendalom i njegovom suprugom Normom. Idiličnu prirodu i prijatne ljude narušava jedino činjenica da između prvih komšija prolazi magistralni mejnski put po kome  jure veliki kamioni.

Radi prisnijeg dočeka u novi kraj stari komšija vodi celu porodicu u obilazak. Posebno ih intrigira put koji se nalazi na završetku njihovog imanja a koji dalje, kroz gustu šumu vodi do Groblja kućnih ljubimaca, na kome deca ovog malog mesta sahranjuju svoje životinje, najčešće pregažene na prometnom auto-putu. Natpis groblja je namerno pogrešno napisan, da bi se pokazala neukost lokalnog stanovništva, pa je tako ostao i naslov romana.

Formirano u pravilnim koncentričnim krugovima, neobično urednih za dečije ruke i glavu, pogled na njega promeniće im živote, a Luisovoj ženi Rejčel vratiti stravične uspomene iz detinjstva.

pet gbhbl.com glumci

Film “Groblje kućnih ljubimaca” iz 1989. (izvor: gbhbl.com)

Uzalud će mladog doktora pred smrt upozoriti student smrskane glave glasom kao iz mrtvih, uzalud će ga opominjati snovi, sudbina će ga nezaustavljivo gurnuti u vrtlog iz koga mu nema izlaska.

Kada Luis spasi Krendalovu ženu od srčanog udara, stari komšija će poželeti da mu se oduži. Vrlo brzo će mu se za to pružiti prilika. Neka neobična zla i moćna sila koja vreba nad Kridovima dovešće do toga da mačak Čerč, za koga je patoloiški vezana Luisova ćerka Eli, bude pregažen. Tako će se komšija odužiti i naći rešenje – odvešće Luisa na novo, groblje iza onog koji su već obišli, koje je nekada davno pripadalo Indijancima Mikmacima, na kome ako životinju sahraniš prema propisima, ona će se vratiti među žive, drugačija, sa prikrivenim zlom u sebi, ali živa. Ne želeći da povredi ćerku, Luis pristaje da izazove smrt i povrati mačka, krvoločnijeg, sa zadahom groba koji ne jenjava, ali živog, pa i sama devojčica, ne znajući da objasni zašto, počinje da ga gura od sebe.

pet-sematary dogeareddogtagged.com

Mikmačko groblje iz filma “Groblje kućnih ljubimaca” (izvor: dogeareddogtagged.com)

I sve bi se završilo na tome da sledeća žrtva kamiona na auto-putu nije dvogodišnji sin Kridovih – Gejdž. Uzalud će stari Krendal pričati priču šta se vratilo kada je jedan otac pre mnogo godina pokušao da vrati sina, i pored stroge zabrane da se na mikmačkom groblju ne mogu sahranjivati ljudi. Roditeljska ljubav u Luisu će prevagnuti sve zabrane.

Od ovog trenutka počinje najstravičniji i najgnusniji deo romana, lepo reče čovek u predgovoru, a ja vam ga nikako neću ispričati, pustiću vas da ga sami pročitate. Jer, verujte da ne možete ni da zamislite šta se sve dalje dešavalo, šta se vratilo u obliku dvogodišnjeg dečačića i da li je nadigravanje sa smrću ostalo otvoreno do kraja romana.

Za one koji vole da istražuju posle čitanja, ova knjiga je prava poslastica. Jeste da se i dalje traumirate, ali je i vrlo interesantno, tim pre što su činjenice veoma zanimljive: kuća u kojoj se radnja dešava zaista postoji, kao i Groblje kućnih ljubimaca, kao i činjenica da je na njemu Kingova ćerka zaista sahranila svog mačka kada ga je pregazio kamion na auto-putu pored njihove kuće.

pet kuca stivena kinga thelocationhouse

Kuća Stivena Kinga u Ladlou (thelocationhause.com)

Šta je nagnalo Kinga da napiše roman u kome će preći sve granice, pogotovo koristeći svoju porodicu kao inspiraciju, nije poznato. A možda i jeste. Zavisnost od alkohola i raznih droga u deceniji kada je napisao svoja najstravičnija dela, možda nude deo odgovora na ovo pitanje. Za jedan od romana je sam priznao da se uopše ne seća kako ga je napisao!

I ne samo to, čini se da je u ovoj knjizi King sabrao sve svoje strahove i životne traume. To posebno dobija na značaju kada otkrijete da je pisac kao dete prisustvovao sceni kada je njegovog malog druga pregazio voz i kako on od tog pa do današnjeg dana odbija o tome da govori, kao da se nikada nije ni dogodilo. Ali je zato scena smrti deteta pod točkovima kamiona u Groblju kućnih ljubimaca ispisana tako detaljno i strahovito da vam se od nje diže kosa na glavi, ali i potiskivanje samog oca, koji o tome ne želi da priča niti da se vrati u realnost.

Još jedan detalj može da pomogne da se sklopi cela Kingova slika. Njegova prva priča koju je objavio samostalno, još kao učenik gimnazije, zvala se Bio sam tinejdžer, pljačkaš grobova. Znači, ako sve ovo znate, u ovoj knjizi više ništa neće moći da vas iznenadi. I verovaćete mu na reč kada prizna da je napisao najgnusnije delo u kome je zaista preterao.

Njegove knjige spadaju u najpopularnije horor bestselere svih vremena. U njima je lagana jeza strašnih priča Edgara Alana Poa samo odskočna daska za najjezivije scene koje ljudski um može da smisli, sa stimulativima ili bez njih. Otud su i neki od najpoznatijih horor filmova ekranizacije njegovih romana. Osim već spomenute Keri i Isijavanja, tu je i film To, koje se upravo sada daje u našim bioskopima, ali i Bekstvo iz Šošenka, koji ima nešto drugačiju tematiku. A ono što je još zanimljivo je da se Stiven King počesto, poput Hičkoka, pojavljuje u sporednim ulogama svojih filmova.

pet stiven king kao svetenik 89z103.5.com

Stiven King kao sveštenik u filmu “Groblje kućnih ljubimaca” (izvor: 89z105.3.com)

Za nevericu je zato činjenica da je Stiven King bio nesiguran u svoj rad. Tako je svoj prvi roman Keri odbio da izda plašeći se neuspeha. Pa i kasnije, kada je već bio slavan, napisao je nekoliko knjiga pod pseudonimom Ričard Bačman, a kada je razotkriven, jer mu je stil pisanja već postao prepoznatljiv, iscenirao je bolest i smrt fiktivnog autora. Kasnije je priznao da je iza njega stajao on, a razlog za njegovo stvaranje bilo je da proveri da li je do uspeha i slave došao slučajno.

I na kraju savet koji Stiven King daje onima koji bi želeli da postanu uspešni pisci:

Čitajte i pišite 6 sati dnevno. Ako nemate vremena za to, nemojte očekivati da postanete uspešan pisac. Ja dnevno napišem dve hiljade reči i ne odustajem dok to ne uradim.

Ako ga poslušate, možda ćete i sami početi da stvarate sjajna dela. Samo ne preterujte, ja od njegovog preterivanja još uvek uveče teško zaspim.

pet goodreads.com

izvor: goodreads.com