0

Bookchallenge 2017: Magične priče Iskupljenog princa

vulkanTačno sam na polovini čitalačkog izazova i mogu vam reći da ako želite da u njemu uspete, morate baš dobro da zapnete, nema šale. Ali nikad se nisam bolje provodila sa knjigama koje mi se nameću kroz zadatke.

Jedan od njih tražio je od mene da pronađem roman u kome će se pojaviti priča u priči. A Iskupljeni princ Vladimira Papića je kao stvoren da ovaj zadatak rešim. Ali, volela bih da ga i vi pročitate, bez obzira na izazove a prvenstveno zato jer će vam prirediti nezaboravan doživljaj.

Zamislite da čitate knjigu koja vas od prvog reda tako obujmi da osećate kako zajedno sa njom zaranjate u vrtlog zbivanja. To se dogodilo meni. Od prve stranice reči su tekle kao vodopad koji se obrušava sa visoke planine, bez prepreka, očaravajuće, melodičnom ijekavicom koju dugo nisam čitala i koja me je podsetila na neke lepe dane kada je sve bilo zajedničko i isto. Dozvolila sam da me ponese priča i spoznala da će mi zauvek ostati u sećanju.

Nije lako objasniti radnju Iskupljenog princa. Ona se sastoji iz isprepletanih priča, različitih vremenskih odseka, sećanja koja su posledica halucinacija, ali svaka priča, naizgled nepovezana, na kraju uspeva da se razmrsi iz velikog čvora i sklopi u slagalicu jedinstvene lepote. Nekoliko likova, na prvi pogled nespojivih, sliće se u jednu neobičnu priču i svaki od njih imaće svoje mesto u životima ostalih.

U pojedinim momentima pitaćete se ko su ovi likovi, u kom svetu i vremenu žive, pomislićete da su to junaci iz knjige u knjizi, nastali u lavirintu misli Frančeska, dečaka koji bi voleo da postane pisac, a koji zbog svoje nežne poetske prirode trpi nasilje i vršnjaka i nastavnika. I on će postati nasilan i zato će svi u njegovim mislima biti nesrećni, gonjeni surovim igrama ljubičaste veštice, skrojene u raznim ženskim obličjima.

Prvi je Esteban, dečak iz sela Markez, odrastao sa farmerima u krčmama u kojima su se igrale igre sa vrelim konobaricama. On će pokušati da prizove svoje strahove i prigrli ih ne bi li ih se oslobodio. Kao što mu i samo ime kaže, ovog “vrhunskog ljubavnika” kroz život će pratiti harizma od koje će žene drhtati i pamtiti ga. Biće odistinski nosilac ljubavi u romanu i ideala da svet može učiniti boljim.

Nasuprot njemu pojaviće se Nero, dečak koji će izrasti u najmračniji lik romana, oličenje samog đavola, a zapravo u biti nesrećno dete poteklo iz zlosrećne porodice osakaćene nasiljem, koje će odrediti i njegov životni put. Gledajući strahote u svojoj kući, postaće pravi naslednik svoga oca, željan da pobedi strah tako što manipuliše ljudima u svoj svojoj obesti i surovosti. I samo ime znači mu “crn”, što je i pravi simbol duboko nesrećne ličnosti koja se plaši da oseti ljubav jer koliko ga i mami, toliko ga i plaši i zato ona uvek stoji u prikrajku kao njegova pretnja.

Jedina osoba koju voli je njegova sestra Speranca, i sama uništena životom u porodici nasilnika i alkoholičara. I ma koliko želeo njenu ljubav, nikada je neće dobiti. Ona će čekati da je drugi oslobode otrovnog daha koji joj je sudbina namenila. Baš kao što joj i ime znači “nada”, maštaće o nekom lepšem životu, daleko od močvarnog grada u kome je doživela samo nesreće.

Nero od ljubičaste veštice dobija sposobnost da svojim besom pokrene vulkan i  njegovu erupciju. Kada to shvati, nošen gnevom, obešću i strahom, mrzeće, uništavaće, mučiće, ubijaće, sakatiće, ali nikada mu neće biti dovoljno.

Od siročadi koju je zarobio napraviće svoju vojsku koja će raditi sve što joj naredi. Samo će jedan od njih biti van njegovog dometa – Noa će uspeti da pobegne i ostvari svoju sreću.

Nero će zatočiti i Rome u vulkanu i koristiti ih kao robove. Najlepši među njima, Sahin, čije ime znači “jastreb”, opravdaće taj naziv hrabrošću i pokazaće odvažnost da svoje potomstvo usmeri na osvetu i oslobođenje od Nerove višedecenijske tiranije. I zaista, sledeća generacija, potomci ovih likova, vodiće lavovsku borbu nasuprot Nerove kćeri Ele, neuporedivo opasnije i surovije od svog oca. Oni će pronaći rešenje i snagu kroz otkrivanje sebe u ovom surovom svetu i preispitivanje šta je ono što je u životu najvažnije.

Da bi čitaoci mogli da se bolje snađu u zapletenim pričama, koje su često fantastične zahvaljujući drogama iz crnog korenja iz podnožja vulkana, služe povremene sekvence u kojima se kroz dijalog ljubičaste veštice sa misterioznim iskupljenim princom vodi razgovor o likovima, njihovim postupcima i sudbinama, ali i neobična diskusija o samoj knjizi na predavanju koje profesor književnosti vodi sa svojim studentima.

Možda će vam roman zaličiti na bajku u kojoj vetar šapuće, mesečeva kći pleše, vrtlozi nose barke put neba, kroz pustinje i prašume, veštice menjaju obličje i upravljaju ljudima, ali u njemu se skrivaju mnoge poruke koje se mogu vezati za savremeni život.

U njemu ćete saznati kako najokrutniji ljudi skrivaju u sebi nemerljivu patnju koja ih je od najranijeg detinjstva najčešće pripremila da nanose bol ne bi li od bola pobegli. Saznaćete da nasilje rađa nasilje i da ono nasilnika nikada ne može da napravi srećnim. Da u životu neprekidno traje borba dobra i zla, nade i beznađa, mraka i svetla, pravde i nepravde. I da ako želimo da se oslobodimo zla, moramo da se udružimo protiv njega i nikad ne prestanemo da verujemo u dobro.

Uvidećete i da je ovaj roman stvarao neko ko odlično poznaje tananu dečju dušu, njene strepnje i tuge, radosti i nade. I bićete u pravu. Pisac knjige Vladimir Papić dugogodišnji je nastavnik i sa svojim učenicima stvara isto tako čarobne priče kakav je i njegov roman. Zahvaljujući tome se i vidi da samo vrhunski pedagozi mogu znati šta deca zaista misle, o čemu sanjaju i čega se plaše, baš kao i ona u Iskupljenom princu.

I na kraju, sigurno se pitate zašto ništa nisam rekla o naslovu. Šta je ili ko je taj tajanstveni iskupljeni princ? E to ćete morati da otkrijete sami. Videćete, biće to jedna avantura kroz magični lavirint prepun fantastičnih boja, slika i zvukova, a na kraju ćete naći ključ koji će otvoriti vrata na izlazu. A kad dođe završetak, poželećete da je trajalo bar još malo. I pamtićete Iskupljenog princa zauvek.

http://www.novapoetika.com/knjizara/iskupljeni-princ/

vulkan1

 

 

 

4

Bookchallenge 2017: Svi naši i Albaharijevi mrakovi

albahari pocetnaIspunjavajući zadatke čitalačkog izazova ponekad ćete zapeti o neki malo zahtevniji. Iako imam mogućnost da učestvujem u diskusiji i preuzimam ideje u grupi koju su osnovali zaluđenici za čitanje poput mene, rešila sam da tome pribegnem tek ako nemam kud, a da sve ostalo pokušam da pronađem sama.

Zadatak koji zahteva knjigu čija se radnja odigrava u hotelu bio je jedan od komplikovanijih, pogotovo zato što znam bar dve takve, ali pošto sam ih već pročitala, one se ne računaju. Pa ipak, ponekad i neki neobjašnjivi slučaj ume u ruke da mi donese ono što mi je potrebno. Kopajući po knjigama u kući svojih roditelja, pronašla sam jednu koju sam davnih dana dobila za rođendan od druga. Uzela sam da je čitam nemajući pojma u čemu se radi pa da u hodu možda i pronađem nešto što bi mi odgovaralo i, verovali ili ne, u knjizi Mrak Davida Albaharija radnja se zaista odigrava u hotelu!

Čisto da se zna, to i nije toliko bitno za samu fabulu, ali za mene je bilo veoma bitno. A knjiga, sama po sebi, donela mi je takvo interesovanje da je nisam ispuštala iz ruku. Tema vazda aktuelna, zanimljiva i baš zato što piše o nekim stvarima koje su i dan-danas obavijene velom misterije još primamljivija.

Glavni lik je književni prevodilac koji živi mirnim načinom života u kome mu je svaki dan detaljno isplaniran i to na način koji njemu savršeno odgovara. Sve će se promeniti kada jednog dana sredinom osamdesetih, zahvaljujući dobrim prevodima sa engleskog jezika, dobije pozivnicu američke ambasade da prisustvuje njihovom prijemu na kome se osim njega nalazi čitava grupa perspektivnih pisaca, među kojima su i „disidenti“ i politički aktivni književni radnici.

Sledećeg dana na Zemunskom keju susrešće radnika Službe državne bezbednosti Davora Miloša, koji će od njega zatražiti da mu ispriča šta se sve govorilo i radilo na prijemu. Od tog dana glavni lik postaje mali zatvorenik svoga života, kao i mnogi drugi koji su imali tu (ne)sreću da se rode na brdovitom Balkanu.

Uporedo sa naglim izborom čoveka koji je bio bez sukoba sa sistemom i bilo kakvog opredeljenja, događa mu se i ljubav, i to ni manje ni više nego sa ženom prijatelja iz mladosti – Metkom.

U dahu vlažnih zemunskih ulica, vrelih susreta sa ženom koju voli, večerima prožetim osećajem krivice i filozofskim raspravama u oblaku hašiša sa njenim mužem, slikarem Slavkom, svedoci smo osuđenosti glavnog lika da postane učesnik sopstvenog kraja u zemlji koja ne prašta neposlušnost.

albahari o.bunic sinhro rs

David Albahari (foto O.Bunić, sinhro.rs)

Željan bekstva iz teorije zavere u osvit raspada Jugoslavije, nekada moćne države čija je propast delovala nemoguće, u rukama mu se nalaze policijski dosijei svih onih koje je imao prilike da upozna u svom književnim radu. I tako mu se omča oko vrata steže, pogotovo kada pokuša da je skine povukavši rizičan potez objavivši jedan od dosijea u dnevnim novinama.

Od tog dana za njega je bekstvo jedino rešenje. U zemlji koja prestaje da postoji, čija se najbolja deca guše u krvi nacionalizma, ostrašćenosti i razočaranjima, prolaze poslednji dani, kao sveća koja dogoreva noseći potpuni mrak, smrt, bedu i beznađe.

Zato će on, kada ga više ništa ne bude vezivalo, krenuti da pronađe utočište daleko od svoje zemlje, kao begunac od sistema i svega onoga što je mislio da je i on sam. Lutajući po Evropi, uvek pronađen i na par koraka od onih koji ga traže, vraćajući se i tražeći nadu u studentskim protestima 1996/97. našavši samo u noći batinanja na Brankovom mostu mračni obris Davora Miloša među studentima, novi strah i razočaranje, naći će se na kraju u hotelu na obali jezera kanadske divlje veličanstvene prirode u kojem će pisati svoju ispovest i iz koga će se sećati svega onoga zbog čega mu je krenulo po zlu. A to je ono što je meni bilo potrebno.

Da li će ga i u malom hotelu u nedođijama kanadskog severa pronaći one mračne sile koje ga jure, kakav značaj ima jedan ginkov list koji kao da je otkinut iz Zemunskog parka i ostavljen za njega na recepciji i da li će stići da završi svoju knjigu pre nego što ga stignu oni koji su mu uvek za petama i silno traže njegovu kutiju sa zlata vrednim policijskim dosijeima, pročitaćete u ovom špijunskom krimi romanu i trileru u jednom.

Pa ipak, iza ove jurnjeve u senkama kriju se mnoge poruke i teme koje se na prvi pogled ne vide. David Albahari je knjigu Mrak napisao u vreme studentskih protesta, tako da je delo bilo „vruće“ u trenutku kada se pojavilo pred očima čitalaca. Govorilo je sa blagom tugom o propasti jedne zemlje koja je vazda propagirala moć i bratstvo i jedinstvo. Nosilo je skriveni podsmeh upućen teorijama zavere, kojima su naši ljudi oduvek bili skloni. Interesovalo se za represije i čuvene policijske dosijee, o kojima se oduvek šapatom govorilo. Pričalo o bolnom preživljavanju našeg čoveka u hladnim zemljama u kojima nikada neće biti prihvaćen sem od široke lepeze likova sa našeg podneblja. Razotkrivalo kako je svaki pisac koji uđe u političke igre osuđen na sopstvenu katastrofu. Ali i o mraku koji se decenijama nadvija nad ovim parčetom Balkana koji se zove Srbija.

Albahari je svojim delom hteo da razveje mrak. Kada se pojavilo drugo izdanje, deset godina kasnije, želeo je da se osvrnemo i izvučemo pouke iz svega lošeg što nam se dogodilo. Ne znam da li je zadovoljan onim što je postigao, ali znam da je izjavio da će se, kada ode u penziju, vratiti i ulice Kalgarija zameniti suncem i Dunavom kraj Zemunskog keja. Znači da ima nadu.

A mi? Da li je imamo? Da li smo razvejali mrakove ili smo ih još više zgusnuli? Ili smo se toliko navikli na njih da su nam oni postali prirodno okruženje. Ja znam, a vi mislite o tome…

 

„…Tokom svih tih godina odsustva zaboravio sam kako noć naglo pada u Beogradu i guta ga u jednom zalogaju…“

albahari kraj

izvor: pixabay.com

 

 

 

0

Bookchallenge 2107: Skrivene istine zapadno od Murakamijevog sunca

muraU čitalačkom izazovu postoji mnogo interesantnih zadataka. Neki su tu da promovišu kulture, nove žanrove, zaboravljene ili potpuno nove pisce. Poneki su i teški i morate se pomučiti da pronađete ono što vam se traži. Neki su naizgled laki, ali tek kad se upustite u potragu za knjigama, shvatite da to nije tako jednostavno.

Jedan od takvih zadataka bila je knjiga koju nije napisao belac. Verovatno niko od nas ni ne razmišlja o tome, ali kad sam krenula u pretragu, moram da priznam da mi je prvo palo na pamet da potražim nekog crnog pisca. Tada sam shvatila da ih nema mnogo i da je maltene nemoguće naći njihove romane prevedene na naš jezik. Iznenadilo me je i nisam se mnogo udubljivala zašto je to tako, mada naslućujem.

Zato sam se okrenula trećoj rasi koja postoji – mongoloidnoj (jer je „žuta“ pogrešno reći). Tu je situacija bila mnogo bolja. I drago mi je što sam se opredelila baš za nju jer sam konačno otkrila jednog od najpoznatijih savremenih japanskih pisaca – Harukija Murakamija.

23murakami1_span-jumbo

Haruki Murakami (izvor:thenewyorktimes.com)

Mnogo sam slušala o njemu, mnogi su ga i hvalili, ali moja pomalo nesrećna navika da se vezujem za klasična dela svetske literature, kojih ima toliko mnogo da vam je potrebno dva života da ih pročitate, uvek su mi nove pisce gurali u drugi plan. Potpuno nepravedno jer i danas je moguće napisati vrhunski roman, baš kao i pre dva veka. Tako sam se opredelila za njegov roman Južno od granice, zapadno od sunca. I čestitala sebi na odličnom izboru.

Japan pedesetih godina 20. veka se bio potpuno oporavio od rata. Bilo je to vreme novog ekonomskog zamaha i postavljanja svih institucija na noge. Vreme kada se stanovništvo ohrabrivalo da stvara velike i stabilne porodice i udobne domove. Svako ko je umeo i bio sposoban mogao je da stvori život u kom će uživati.

murakmi japanskio izdanje wiki

Japansko izdanje romana “Južno od granice, zapadno od sunca” (izvor: wikipedia.org)

U tom i takvom tenutku živi Hađime, dvanaestogodišnji dečak koji je jedan od retkih koji nema ni brata ni sestru. To što je jedinac obeležiće njegovu sudbinu, usadivši mu večitu tugu nepripadanja i usamljenosti zbog čega će se povući u svet knjiga i muzike.

A onda se pojavljuje dvanaestogodišnjakija Šimamoto, takođe jedinica, devojčica obolela od dečje paralize zbog koje vuče nogu dok hoda. Ona je jedini sunčev zrak koji otvara Hađimovo srce. Iako hroma, vrlo je lepa i puna priča i istih interesovanja kao i usamljeni dečak i za njega nema joj ravne.

U dugim popodnevima koje provode zajedno ispijajući čaj i slušajući ploče njenog oca, kompozicije Franca Lista i tople zvuke džeza čuvenog baritona Neta Kong Kola, stvara se neraskidiva povezanost dva deteta nežnih godina. Iako se među njima ne dešava ništa više sem prijateljstva, dovoljan je samo jedan njen dodir dlana da se Hađimova ljubavnička sudbina zauvek zapečati.

Tako se otkriva prvi deo naslova knjige jer tople melodije koje deca slušaju i uopšte ne razumeju engleski jezik South of the Border („Južno od granice“) zapravo je pesma o Meksiku, a zanimljovo je da uopšte i nema dokaza, tačnije snimka na kome je izvodi Net King Kol. Kad Hađime otkrije njenu jednostavnu temu, biće pomalo razočaran.

Radnja će se pokrenuti kada se njih dvoje razdvoje zbog srednje škole i udalje jedno od drugog, kao što to obično i biva u tim godinama. A mi ćemo nastaviti da pratimo njega, njegovo dečaštvo i mladost, strepnje mladićkog doba, prve devojke, erotske želje i spoznaju da ume da bude egocentrik koji seks i „magnetsku privlačnost“ stavlja na prvo mesto, po cenu da nekoga veoma povredi i upropasti mu život.

I taman kad vam se učini da je Hađime sredio svoj život, oženio Jukiko, osnovao s njom porodicu, zahvaljujući tastu otvorio dva džez bara, postao uspešan i bogat, otkrićemo da mu to nije dovoljno. Uvek nešto nedostaje – ono parče duše koje je sa sobom odnela Šimamoto još u detinjstvu, a koje on više nikada nije uspeo da nađe ni u jednoj devojci ili ženi.

Možete onda zamisliti kako će se razdrmati radnja kada se Šimamoto pojavi jedne kišne večeri u njegovom džez baru i potpuno mu pomeri temelje? I zaista, od tog trenutaka i sam izraz u romanu se menja. Ona unosi poetski dah i senzualnost čak i u stranice knjige, ne samo u Hađimov život.

Nemojte misliti da je odmah došlo do nečeg što se naslućuje da će se desiti. Hađime odoleva napadima svog srca i tela i bori se sa sopstvenom čašću. Šimamoto je lepa, misteriozna, očaravajuća. Baš to što ništa ne govori o svom životu, jer je sve obavijeno velom „možda“ i „verovatno“  i pojavljuje se samo ponekad čini je još privlačnijom.

Tada otkrivamo i drugi deo naslova i šta zapravo znači pojam „zapadno od sunca“. Njega objašnjava Šimamoto kao pojam bolesti „histerija siberijana“:

– To je bolest koja pogađa seljake u Sibiru. Zamisli sad: ti si seljak i živiš sasvim sam u sibirskoj stepi. I svaki bogovetni dan obrađuješ polja. Nema nigde ničeg, dokle god ti se pogled pruža. Na severu – severni horizont, na istoku – istočni horizont, na jugu – južni, na zapadu – zapadni. I to je sve. Kad sunce ujutru izađe na istoku, ti ideš u polje i radiš; kad ti dođe tačno iznad glave predahneš da ručaš, a kad utone na zapadu, ti ideš kući na spavanje. Zimi si u kući, a na proleće izađeš napolje i radiš u polju. A onda, jednog dana, u tebi nešto pukne i ugasi se. Onda baciš plug na zemlju i bez razmišljanja samo kreneš ka zapadu. Ideš zapadno od sunca. Hodaš danima kao omađijan, bez hrane i vode i na kraju se srušiš na zemlju i umreš…  

Tada se ono parče duše koje nedostaje u Hađimovom srcu odjednom pretvara u rupu koja zjapi. I on shvata zašto nije srećan i pored savršenog života koji vodi. Kao i svako ko živi životom u kome se upravlja po naučenim i nametnutim pravilima, kao sibirski seljak na stepi dok se jednog dana u njemu nešto ne ugasi.

Da li će Hađime savladati melodije iz mladosti koje ga mame poput čarolije, da li će im se prepustiti, da li će pokušati da vrati vreme i tople sate uz melodije sa pucketavih ploča i nadoknadi izgubljeno sa svojom prvom ljubavlju ili ostati veran muž i otac, saznaćete ako pročitate ovaj divni roman.

I ne samo to, pronaći ćete i mnoge mudre misli i sakrivene istine. Naučićete kako sudbina može da plete konce mimo svih vaših očekivanja i postupaka, da li se može povratiti trenutak koji je prošao, kako se prašta i da se može biti čovek i u trenucima kada to izgleda da je to najteže biti.

Zapitaćete se u jednom trenutku da li je Šimamoto stvarna ili je samo priviđenje koje Hađime vidi kroz očajnički vapaj ka svom nekada turobnom ali ipak dragom peridu života, da li su prazna čaša i opušci u pepeljari sa ružičastim otiskom karmina stvarni ili su samo plod njegove mašte. I nemojte da vas to zavara. To je osobina Murakamijevog stvaralaštava – nadrealizam iza koga se skriva odgovor na pitanje da li ekstremna emocionalna stanja mogu da izmene stvarnost.

I kako god da budete zadovoljni završetkom romana i razrešenjem lude ljubavi koja od detinjstva provejava Hađimovim srcem da bi u jednom trenutku zapretila da rušilačkim požarom zahvati sve oko sebe, u ovoj knjizi saznaćete odgovore na sva pitanja koja sebi postavljamo svaki dan, krišom ili glasno. I spoznaćete šta je stvarno važno. I da li se zaista može pobeći od histerije siberijane i lutanja ka zapadu u susret smrti…

murakami potpis wiki

Haruki Murakami, potpis na japanskom (izvor: wikipedia.org)

 

 

 

6

Bookchallenge 2017: Da crni pas ode daleko

aca pasDok se moj čitalački izazov zahuktava i dolazim na sredinu godine, a samim tim i polovinu zadataka koje u njemu treba da ispunim, došla sam do stavke „Knjiga objavljena 2017“. Nije lako odlučiti se za jednu od mnogih koje su u ovoj godini ugledale svetlost dana, ali ja nisam imala dilemu.

Knjiga „Crni pas“ Aleksandra Bogosavljevića došla mi je pod ruku a da prethodno nisam imala ni najmanju predstavu o čemu se u njoj radi. I možda je ponekad tako i najbolje, tek tokom čitanja doživljavate iskrena iznenađenja, još ste više povezani sa glavnim likom, pa zajedno sa njim prolazite sve one vrtloge u koje ga baca autor. A čekalo me je mnogo vrtloga, verujte.

Glavni lik romana Vladimir je jedan sasvim običan mladić i živi kao i svaki prosečni mladi čovek našeg vremena i društva. Drugari, žurke, letovanja, devojke, škola, fakultet, srećna porodica, rekli biste: šta bi o tome uopšte moglo da se piše? Možda i ne bi bilo da ubrzo sve počinje da puca kao staklo kad ga pogodite kamenom a ono napravi milione pukotina poput ogromne paukove mreže. I nema nazad.

Vladimirov život se zauvek menja 17. jula 2010. Odjednom, bez ikakve najave. Bez prethodnih sitnih nagoveštaja da se sve može okrenuti naglavačke. Samo jednim anksioznim napadom na žurci sa koje je mogao da izađe u vrelu noć kao isti onakav kakav je ušao. A nije. Izašao je kao potpuno drugi čovek, osuđen na dugogodišnje osluškivanje sopstvene duše i borbu sa depresijom, fobijama i anksioznim poremećajima.

Iznenadiće vas preokret na samom početku knjige, stegnuće vam se srce ali ćete poželeti da ga pratite u njegovoj borbi sa demonima sopstvene duše i pomognete mu. Iako ne možete, samo ste čitalac, nemi posmatrač.

A put je dug i težak. Sa mnogo uspona i padova i teških časova i dana. Iako ne možete, poželećete nebrojeno puta da se umešate.

Onda kad se naljutite zbog omalovažavanja njegovih problema:

-Ksalol? Nikad čuo! Nemoj, bre, ništa da uzimaš. Proći će te to samo od sebe, veruj mi, to je potpuno normalno. Nisu ti potrebni nikakvi lekovi…

-Neki ljudi nemaju ruke ili noge, nemaju dom ili su ozbiljno bolesni. A ti… Imaš, bre, sve u životu i opet kukaš. Dobre roditelje koji ti plaćaju fakultet, krov nad glavom i sve ostalo… Ti si samo jedna obična sebična lenčuga…

Onda kad ga depresija stegne pa navijate da ustane iz kreveta i želite da možete da uđete među bele hladne stranice i date mu snagu.

…Neko bi išao na planinu, neko na more kako bi pobegao od svega, a ja sam odlučio da ostanem u svojoj sobi na koju sam gledao kao na grobnicu. Iskreno sam bio ubeđen da ću verovatno u njoj provesti ceo život…

Onda kada vas boli kad vidite kakvo smo društvo i ako ni psihijatri u državnim bolnicama nemaju način da priđu i pomognu mladom čoveku koji im dolazi zbog problema za koji su se školovali, ko će?

…Na prijemnom timu sam im rekao: Vi ste mi poslednja nada, a dva meseca kasnije nije se skoro ništa promenilo. Bio sam ubeđen da ću  po izlasku iz bolnice biti preporođen, ali sam pogrešio…

Onda kad vas obuzme tiha tuga što sve više mladih, pametnih i obrazovanih ljudi dolazi u takve ustanove i što se između sebe više štite i razumeju nego oni koji su plaćeni da im pomažu.

…Jedino ko mi je pomagao bile su moje kolege adolescenti. Da nije bilo njih, verovatno nikada ne bih pobedio socijalnu anksioznost. Pomogli su mi da dobijem na samopouzdanju. Bile su to jedine osobe koje su razumele u potpunosti kako se osećam jer su i sami prolazili kroz većinu stvari kao i ja…

Onda kad i sami osećate svu težinu patnji celog sveta koju je on odlučio da nosi na svojim leđima.

Bio sam sâm svoj zarobljenik. Zarobljenik svoga uma. Želeo sam da pobegnem, ali kao da nisam imao noge.

Onda kad vas pritisne tuga kad se seća svog nekada srećnog života

…Gledao bih slike na kojima smo se igrali u snegu sredinom 90-ih. Kako smo pravili Sneška ili se valjali po snegu mašući rukama, praveći oblik anđela. Bile su to zaista lepe slike, samo mi je smetalo kako me je keva oblačila i što sam uvek imao debilne frizure, ali to verovatno svako misli kad gleda svoje fotografije. Bile su tu i slike iz zoološkog vrta, sa letovanja u Prčnju, raznih rođendana, izložbi i maskenbala u vrtiću, sa polaska u prvi razred itd. I sve su one imale jednu zajedničku stvar: na svakoj sam bio nasmejan. I pored usranog vremena u kome smo živeli, bio sam srećno dete i na tome mogu samo da zahvalim svojim roditeljima. Ali dok sam gledao te fotografije, nisam mogao a da se ne zapitam: Hoću li ikada ponovo biti srećan?

Onda kad se radujete što i sami osećate da napreduje.

…Teške epizodne krize sa preizraženom empatijom uspeo sam da prebrodim uz pomoć psihijatra. Jednostavno mi je dala do znanja da umesto što svu svoju energiju trošim na nemogućnost da pomognem ljudima koji su hiljadama kilometara udaljeni od mene, svoju volju i snagu usmerim u rešavanje problema kojima sam okružen. Da prvo pomognem sebi, pa svojim najbližima, prijateljima, svom naselju, opštini i da mi se sfera mojih dejstvovanja polako širi što više. I dan-danas smatram to jednim od najboljih saveta koji sam dobio…

Onda kad vas bude sramota što ste možda i sami nekog svog, bliskog uzimali olako, a niste znali da li mu je duša u lavirintima patnje.

Čitajući ovaj roman, mnogo sam se čemu nadala.

Dok sam pratila pratila okvir priče – Vladimirov susret sa devojkom koju voli i kojoj priča svoju ispovest – navijala sam da njeno srce odgovori na njegove želje i da kraj bude odstinski hepiend.

Navijala sam da njegove brige i drhtaji duše zauvek nestanu i on ponovo postane onaj stari.

Navijala sam da priča nije autobiografska i da se pisac samo poigrava umom svog glavnog lika, da su kandže mraka koji se spušta na tlo samo plod njegov mašte, a tužan crni pas samo simbolika koju on nikada nije spoznao u svojoj duši.

Neću vam reći koja su mi se sve nadanja ispunila, ali ono koje sam najviše želela – nije. Aleksandar Bogosavljević je u najvećoj meri Vladimiru udahnuo dušu. Sa svim svojim patnjama i tugama. I napisao tešku, tužnu, ali i autobiografiju toliko snažnu da je za mene postala najbolji roman objavljen u ovoj godini.

Kad fiktivni lik postane stvaran, približi vam se još više. Valjda zato što vam se toliko otvorio da ga smatrate za najboljeg prijatelja, onog koji vam poverava najskrivenije tajne i kome želite da date deo svoje snage ne bi li postao ponovo jak, srećan i bezbrižan.

Pa da još više promenite svet. Da doviknete primitivcima da nije sramota imati dušu nežniju od drugih, da nije dovoljno praviti se da problema nema pa će on nestati, da bi danas svako imao šta da kaže na kauču psihijatra i da je opšta kultura negovati svoje fizičko ali i duševno zdravlje.

I ne možete da se ne divite Aleksandru. Iako, verujem, njemu nikada ne bi palo na pamet da bi iko mogao da mu se divi. Ali ako neko svakog dana vodi borbu sa samim sobom i u tome odnosi pobede, možda ne ogromne, ali ipak pobede, onda je on osoba za divljenje. Ako neko smogne toliko snage da celu svoju dušu izvrne na postavu i razlije je po belim stranicama koje ga hladno gledaju iznad tastature, a on im udahne život i ispriča filmsku  priču – za divljenje je, zar ne?

Imala sam tu sreću da upoznam Aleksandra i pružim mu ruku što je ovim romanom imao toliko hrabrosti da isprazni svoju dušu ali i dâ podršku svima koji imaju probleme sa kojima se on suočio one davne vrele letnje večeri i mnogo dana i godina nakon toga. I pokaže im da se i sa tim čovek može izboriti. Mislim da je time odneo najveću pobedu svog života. I ne znam da li bi se i on složio sa mnom, ali meni se čini da ni crnog psa više nema. Tako da se i moje nadanje da ga je oterao, verujem, ipak ostvarilo…

 

 

 

 

2

Bookchallenge 2017: Divne priče iz Zojine glave

promocija knjiga

Knjiga po knjiga, napreduje moj čitalački izazov. I hvala mu, da ga nije bilo, mnoge knjige ne bih ni pogledala a kamoli pročitala.

Redom po zadacima dođoh do onog koji mi traži knjigu autora kome se divim. Baš nekako u vreme kad je izazov započeo, pod ruku mi je došla knjiga priča Zorice Zoje Mladenović „Priče iz moje glave i sveta oko mene“. I kupila me je skroz.

Ova zbirka je za mene značila mnogo više od ispunjenog zadatka. Ona je prva na kojoj sam uradila lekturu i korekturu, prva koja mi je otvorila neka važna vrata u životu i na kraju prva zbog koje sam imala svoj prvi javni nastup. A sve zahvaljujući toj divnom čarobnom predmetu povezanih papira unutar korica.

Ako još dodam da je ova knjiga i prvenac drage Zoje, onda je priča zaista zaokružena. I zaista ima poseban značaj.

Neću da vam pričam kakvu sam tremu imala pred promociju knjige koja se održala 3. juna u Centru urbane kulture u Beogradu. Niti to da sam pola zaboravila šta sam planirala da kažem čim su me zabljesnuli reflektori.  Ali hoću da je poseban osećaj držati mikrofon u ruci i imati nepodeljenu pažnju gledalaca i slušalaca. Adrenalin samo šiba kroz krv, a na vama je da ga obuzdate i načinite svojim prijateljem.

promocija

Toliko o meni, a sada ću vam reći zašto sam izabrala baš ovu knjigu priča da bude na spisku mog čitalačkog izazova. I da saopštim sve ono što je u večeri promocije trebalo da kažem, a ja sam sve pozaboravljala. Jer što reče direktor izdavačke kuće za koju radim: „Ja sam čovek koji je jak na pisanju a ne u govorenju“

Ono što sam se setila da kažem, a sada ću ponoviti jeste da sam rukopis Zojine knjige počela da radim, a onda sam zaboravila da sam lektor. Priče su se nizale jedna za drugom, kratke, direktne, bez dlake na jeziku i mamile da ih čitam u jednom dahu. Uhvatila sam sebe da ih slažem na svoje srce jednu po jednu, čas sa smehom, čas sa tugom, čas sa iznenađenjem, al’ najviše sa oduševljenjem.

I sve sam više klimala glavom i divila joj se kako ume da iz života izabere ono najupečatljivije, izdvoji ga i prenese na hladan beli papir i od njega napravi toplinu i šarenilo. I nasmeje. I natera da je čitate dalje i dalje. I da je čitate iznova i iznova ne bi li ste pronašli još ponešto što vam je u prvi mah promaklo.

Divila sam joj se na kako je živ način opisala licemerje, narcisoidnost, oholost, tvrdičluk, snobizam, ali i nadu ljubav i želju za srećom. Sve ono što čini mane i vrline društva u kome živimo i, hteli-ne hteli, moramo da prihvatimo da su se uvukli i u naše srce i u našu dušu.

U ovim pričama svako će pronaći sebe: dok sedite u punom autobusu i smišljate šta ćete tog dana da kuvate, dok ste ophrvani ljubavnim nemirima, večitim roditeljskim dilemama kako da izađete na kraj sa sopstvenom decom, pa čak i kad ste u strahu da vas neki lopov ne mlatne po glavi i opljačka vas.

Zoja pronalazi duhovitost i tamo gde je naizgled nema – u malim zamkama koje prate svaki brak preteći da od njega naprave monotonu i zaparloženu kolotečinu. Pa kad se gleda kroz tu prizmu, nekako je lakše da se premoste sve razlike i problemi i nastavi dalje, lepše i kvalitetnije.

Naći ćete u njenim pričama i vic, i aforizam, satiru i kritiku današnjeg društva, sveta i mentaliteta, ali ne osuđujuću i preku već dobroćudnu, koja opravdava i kao da kaže: „To smo mi, od sebe ne možemo pobeći“. Ali kao da šalje i poziv da razmislimo i pokušamo da ublažimo svoje mane.

Priznaću vam da su mi od Zojinih priča najdraže one koje imaju neočekivan kraj. One u kojima mislite da čitate jedno, a na kraju se ispostavi da je u pitanju nešto sasvim treće. Pa se opet vratite na početak i smejete se i divite se kako joj je nešto tako uopšte palo na pamet i da li je svesna da nije svaki pisac sposoban da izvede takve bravure. Baš takva je moja najdraža priča Želja, koju sam odabrala da pročitam u večeri promocije.

promocija4

I na kraju, ostalo je da objasnim zašto je ova knjiga uvrštena u zadatak autora kome se divim. Svako ko poznaje Zoricu Zoju Mladenović neće imati dilemu zašto sam izabrala baš nju, ali ko je ne zna, pokušaću da vam je dočaram. Zamislite jednu večito nasmejanu, veselu, pozitivnu ženu. Sa osmehom u očima a ne samo na usnama. Koja gleda svet oko sebe i u njemu crta bojama i ono što je crno-belo. Koja će doneti sunce i tamo gde je mrak. Koja će reći i ono što drugi ne smeju nego skrivaju iza ćutanja. Koja će se otisnuti i u ono čega se plaši zato što ima toliko snage da može da pokrene i svet, ali i sebe, a to je, priznaćete, najteže. Odabrala sam je zato što je zajedno sa mnom sedela na osvetljenoj bini i imala tremu kao i ja. Zato što me je držala svojom vrelom rukom i grejala moju hladnu kao led. Pa smo se nekako našle na pola zdrave topline i zajedno krenule u njeno divno veče. Opušteno, spontano, prirodno, prijateljsko i veselo. I uspelo.

A priče ostaju uvezanih papira unutar korica i čekaju da i vama pruže Zojinu toplinu. I ko što se setih da kažem publici na kraju te večeri:

„Čitajte ih, ne znam šta čekate…“

promocija3

http://www.novapoetika.com/knjizara/price-iz-moje-glave-i-sveta-oko-mene/

0

Bookchallenge 2017: Orvelove aspidistre ili kako uspešno kritikovati društvo sopstvene zemlje

orvelDođe vreme da u čitalačkom izazovu pronađem knjigu pisca koji je pisao pod pseudonimom. Priznajem da mi je prvo pao na pamet Mark Tven, ali pošto u biblioteci nije bilo ničega što ja već nisam pročitala, a za odrasle je, krenem da tragam dalje.

Na Guglu ukucam spisak pseudonima i izađu mi mnogi za koje nisam ni znala da nisu pisali pod svojim imenom, kao npr. Tenesi Vilijams, Džek London ili Čarls Bukovski. Ipak, tik do pevača Radiše Trajkovića zvanog Đani, zapadne mi za oko Džordž Orvel. I zalepim se za njega.

aspidistra orvel faroutmagazine.co.uk

Džordž Orvel (faroutmagazine.co.uk)

Erik Artur Bler, kako mu je zapravo pravo ime, poznat mi je po romanu Životinjska farma, koji sam u Bigzovom džepnom izdanju dobila za 12. rođendan od druga iz odeljenja, a pročitala ga u svojim studentskim danima. Setivši se ove alegorijske satire na temu staljinističke vlasti u nekadašnjem Sovjetskom Savezu, ali i znanja o tome da Orvel najviše kritikuje društvo u kome živi, znala sam da sa njim nikako ne može da bude dosadno.

U biblioteci sam namerno preskočila 1984 i poželela nešto drugo. Bingo! Na polici čekala me je knjiga Samo nek aspidistre lete.

Odmah da kažem da sam naslov ovog dela iz davne 1936. godine jedva zapamtila. Pogotovo zato jer nisam imala pojma šta je to aspidistra. Silueta bujne biljke na koricama navodila me je na zaključak, ali ja ne budem lenja, i opet, normalno, konsultujem Gugl.

aspidistra prvo izdanje wiki

Prvo izdanje roman (wikipedia.org)

Tamo lepo pročitam da je to biljka, ali ne bilo kakva već izuzetno izdržljiva i spremna da se prilagođava veoma lošim uslovima za život. Pišu kako je posebno bila popularna u periodu viktorijanskog doba u Engleskoj kada su se kuće osvetljavale gasnim i lampama na ugalj. Od svih biljaka koje su teško podnosile ova teška isparenja, ona je jedina izdržala, a vremenom je postala maltene obeležje niže srednje klase jer je svaka takva porodica držala bar po jednu u okvirima svojim oronulih prozora. Tako da je odmah jasno bilo da je aspidistra u romanu simbol.

I zaista, šta god da se dešava, ona je uvek tu, iz prikrajka mirno stoji i kao da posmatra situaciju.

aspidistra film alchetron.com

Ričard Grant kao Gordon Komson u filmu “Merry War” iz 1997. (alchstrom.com)

A situacija je prilično mučna. Naime, glavni lik romana Gordon Komson zapleten je u tridesete godine prošlog veka i  sve je samo ne ono što bismo očekivali od jednog mladog čoveka. Iako u kasnim dvadesetim, već se oseća kao da su ga „pojeli moljci“. Iako iz dobre porodice, obrazovan i perspektivan, naizgled mu ništa ne ide od ruke. Dok radi u maloj knjižari gospodina Mek Kenija sa polovnim knjigama, odlučuje da se odrekne novca „radi principa“, ali, kao i u vezi sa svim što mu se u životu događa, ne može do kraja da bude zadovoljan.

S jedne strane spreman je da živi u sirotinjskoj sobi za iznajmljivanje u pansionu gospođe Vizbah, bez ambicija i da gladuje kao svi veliki pesnici koji praznog stomaka najbolje pišu. Pa ipak, on niti je perspektivan pisac, niti ga novac i ambicije  baš toliko ne interesuju, pogotovo onda kada razjedan kompleksima, i pored principa, priznaje sebi da ga strašno pogađa kada u društvu nije uvažavan ili kad smatra zbog siromaštva nije zanimljiv devojkama.

Pa ipak, iako je ovo društveno-kritički roman u kome se na najbolji način opisuje sva beda Londona pred Drugi svetski rat i način na koji  životare mase, u njemu stalno promiče prava, istinska ljubav. Iako tvrdoglav, neobičan i sam sebi težak, postoje oni koji ga iskreno vole. Sestra Julija, usedelica, spremna je da se žrtvuje za svog brata, najbolji prijatelj Ravelston tu je da mu se nađe kad je najteže, a devojka Rozmeri je simbol velike ljubavi koja će Gordonu biti slamka spasa i put ka normalnom srećnom životu.

aspidistra tv orwell.ru

Alfred Linč kao Gordon Komson i Eni Stajlbras kao Rozmeri Voterlou u filmu “Keep the Aspidistra Flying” iz 1965. (tvorwell.ru)

Orvel je u svakom romanu davao ponešto od svog stvarnog života. I ovde je tako. Vrativši se u London iz Pariza, on upravo živi životom Gordona Komsona, u siromašnim sobama velikog grada, u učmalim bibliotekama i knjižarama, gde ga bogati prijatelj, urednik časopisa, objavljuje i kad drugi neće.

Čitajući ovu knjigu nervirala sam se zajedno sa sporednim likovima romana, svađala se sa Gordonom Komsonom, iznenađivala se njegovim čudnim potezima i pokušavala da razumem te neobične antikapitalističke principe u kojima onome ko se bori ostaje samo čast i više ništa. Možda ne bih bila dobar materijal za proletera, očigledno da ima onih kojima je i vrlo malo bilo dovoljno da ostvare svoje ciljeve.

Ako se budete opredelili za ovaj roman, znaćete tačno koji je trenutak kulminacije. U njemu će opet taj famozni novac odigrati važnu ulogu u životu i padu Gordona Komsona. Zbog njega će on dotaći samo dno.

A onda ćete se u jednom trenutku zapitati kako bi uopšte mogla da se završi ova knjiga. I možda ćete se iznenaditi raspletom. Ali i shvatiti da je on toliko jednostavan i prirodan da zapravo nikako drugačije njegova sudbina i ne bi mogla da se zamisli.

MSDMEWA EC007

Ričard Grant kao Gordon i helena Bonam Karter kao Rozmari u filmu “Merry War” iz 1997. (listal.com)

Sam kraj je od strane mnogih različito shvaćen. Ja vam, naravno, neću reći kakav je, ali hoću samo to da postoje podeljena mišljenja da li je to ostvarenje Gordonovog sna ili zamka. Ja sam u grupi onih koji žele da veruju da mu je rasplet sudbine doneo olakšanje i novi pogled na život.

I kao i na početku, kada ga iz prozora bedne sobe pansiona gospođe Vizbah gleda aspidistra, i roman se završava Gordonovom željom da je i sam sebi nabavi. Valjda iz želje da konačno objavi njenu pobedu i prihvati da je ono što stvarno jeste. Ili možda i prizna da je i sam poput aspidistre, imun na bedu i jad i na kraju ipak spreman da se prilagodi.

Za kraj reći ću vam kao da odgovaram pred učiteljicom: šta sam ja to naučila iz ovog književnog dela? Da u svakom društvu, u svako vreme postoje oni koji imaju i oni koji nemaju, da je pravda često spora ali ponekad i dostižna, da ako nisi rođen srećan, moraš mnogo da se trudiš da bi od svog života napravio izvor svoje sreće.

I ono najvažnije: hteli – ne hteli, novac je stub oko koga se poput bršljana obavija sve što nas okružuje, pa i mi sami. Gordon Komson je simbol čoveka koji je odlučio da objavi rat novcu i odrekne ga se. Pročitajte kako je završio. I pomirite se sa sudbinom. Što kaže izreka: ako ne možeš da ih pobediš, a ti im se pridruži…

(c) Bristol Museum and Art Gallery; Supplied by The Public Catalogue Foundation

Jean Marchand “The Aspidistra” (pinterest.com)

 

 

 

7

Bookchallenge 2017: Nedelja strašnih priča

18009501_10212998166614941_1304308825_n

Prošle nedelje kao da su samo neke jezive priče natrčavale na mene. Doduše, prva sam povukla crtu napisavši bajku za dete u sebi Senka kavkaske princeze,  koja nikako nije imala klasičan bajkovit kraj. Možda sam ja to sa godinama postala surovija, ali dete u meni svakako je dobilo nezaboravnu lekciju. Št se ne bi moglo reći za mog supruga, kome se, čitajući ovu moju poučnu priču, dete u njemu strašno istraumiralo. Da bih ga smirila, obećala sam mu jednu sa pravim bajkovitim krajem. Znači, još jedna bajka sledi.

Onda sam konačno pročitala celu priču u nastavcima „Vidova šuma“, jedne od mojih najomiljenijih blogerki koja sebe potpisuje kao Krvavi leptir. I kao da sam namerno htela, sela sam da je čitam pred ponoć, rekli bi neki u pravo vreme za jezivo štivo i završila je otvorenih ustiju, naježena i najblaže rečeno oduševljena, ali sa čvrstim obećanjem sebi da nikada neću posetiti misteriozne šume planine Kozare, ma koliko da je ovo bila samo mašta.

Ali sve je ovo bio samo uvod za ono o čemu zapravo želim da vam pišem. Prošle nedelje do mene su dospele knjige Lazara Janića, tačnije tri romana koja predstavljaju trilogiju pod nazivom „Oni su ovde, sa nama“.

Sticajem okolnosti, mada obično ne volim da se informišem o utiscima onih koji su pre mene pročitali neku knjigu da ne bi uticali na mene, naišla sam na mnogo pohvala, ali i jedan savet da bi svaku od ovih knjiga trebalo čitati noću, u gluvo doba kad svi spavaju i kad je potpuni mir. To mi je iz nekog razloga ostalo u sećanju, ali nisam nameravala da se toga slepo pridržavam.

Elem, počeh da čitam prvu knjigu, „Kuću obraslu bršljanom“ i uhvatih sebe da ne mogu da je ispustim iz ruku. Kao i kod svakog dobrog pisca koji hoće da zagolica maštu čitaoca, na početku je prolog u kome se nagoveštava sve ono što će nam zagolicati pažnju i maštu. Ovde je data slika čestara uz malu kuću obraslom bršljanom u blizini koje u mukama umire petnaestogodišnji dečak.

Naravno da mi nije palo na pamet da prekinem sa čitanjem. Uhvatih sebe kako odlažem sve poslove samo da bih nastavljala gladno da gutam redove. I ne pokoleba me početak romana u sadašnjosti, potpuno suprotan od događaja u prologu koji se zbio pre ravno pesedest godina.

Čitala sam i čitala i pokušavala da otkrijem šta se skriva na ovim neobičnim stranicama u događajima glavnog lika Alekse Lakića koji nam u ispreturanoj radnji, sećanjima na različite periode svog života, tesno povezane sa današnjicom, otkriva jezivu tajnu svoje porodice koja seže dva veka unazad. I ne samo nju već i prokletstvo sopstvene sudbine, potekle iz mističnih verovanja mačvanskog i valjevskog kraja, u kojoj je osuđen da zauvek ostane sam, bez devojke koja je ljubav njegovog života, nepravedno kažnjen samoćom i užasnim snovima koji njega i svakog muškog člana familije prate poput tamne senke kao mora.

Reko bi neko da je priča poput kletve „nečiste krvi“ ispričana priča, ali ne bi bio u pravu. U ovom romanu, u kome se fantastika i onostrano mešaju sa urbanom beogradskom pričom, u kome se prepliću mašta, snovi i java, u kojoj je sve moguće, čak i ono za šta znamo da zaista i ne može da se desi, otkrićete jednu od, po mom skromnom mišljenju, najupečatljivijih priča od koje se diže kosa na glavi.

Kada je budete čitali, nemojte da vas zbune zapetljani porodični odnosi Lakića koji se provlače kroz tmurne srpske vekove, skoncentrišite se na njih i bićete nagrađeni još boljim utiskom priče. A što se više roman približava kraju, sve će bivati jasnije. I jezivije. I neočekivano upečatljivije.

Neću vam reći kakav je kraj romana jer to zapravo i nije kraj jer odmah sledi nastavak – „Veštičje ludilo“, čiji naslov već obećava nove zastrašujuće događaje koji sežu duboko u prošlost i objašnjavaju sve što nam je prvom delu ostalo u magli, a potom i poslednji „Sam, ispod šljive“, u kome se odvija obrt koji stiže pravo iz budućnosti.

Ovo je ona vrsta knjige koja na mene ostavlja neobično jak utisak. I ne samo zato što je glavna negativna ličnost ženska osoba koja nosi isto prezime kao moje devojačko. Ima još razloga. Otkriću vam tajnu: ne može meni da se svidi bilo kakva knjiga već najviše ona o kojoj ću razmišljati i kad je završim, vraćati se na početak, prebirati po stranama da opet pređem i razumem sve sa novim saznanjima koje na početku nisam imala. I da, poslušajte onaj savet: čitajte je kad padne noć i bude svuda tišina. Postaćete tada i vi jedan Aleksa Lakić sa kojim ćete preći u novi, neobičan i jezovit svet starih srpskih fantastičnih priča. Ne znam za vas, ali ja odoh da se bacim na drugi deo…

house-2113824_960_720

izvor: pixabay.com