7

Bookchallenge 2017: Nedelja strašnih priča

18009501_10212998166614941_1304308825_n

Prošle nedelje kao da su samo neke jezive priče natrčavale na mene. Doduše, prva sam povukla crtu napisavši bajku za dete u sebi Senka kavkaske princeze,  koja nikako nije imala klasičan bajkovit kraj. Možda sam ja to sa godinama postala surovija, ali dete u meni svakako je dobilo nezaboravnu lekciju. Št se ne bi moglo reći za mog supruga, kome se, čitajući ovu moju poučnu priču, dete u njemu strašno istraumiralo. Da bih ga smirila, obećala sam mu jednu sa pravim bajkovitim krajem. Znači, još jedna bajka sledi.

Onda sam konačno pročitala celu priču u nastavcima „Vidova šuma“, jedne od mojih najomiljenijih blogerki koja sebe potpisuje kao Krvavi leptir. I kao da sam namerno htela, sela sam da je čitam pred ponoć, rekli bi neki u pravo vreme za jezivo štivo i završila je otvorenih ustiju, naježena i najblaže rečeno oduševljena, ali sa čvrstim obećanjem sebi da nikada neću posetiti misteriozne šume planine Kozare, ma koliko da je ovo bila samo mašta.

Ali sve je ovo bio samo uvod za ono o čemu zapravo želim da vam pišem. Prošle nedelje do mene su dospele knjige Lazara Janića, tačnije tri romana koja predstavljaju trilogiju pod nazivom „Oni su ovde, sa nama“.

Sticajem okolnosti, mada obično ne volim da se informišem o utiscima onih koji su pre mene pročitali neku knjigu da ne bi uticali na mene, naišla sam na mnogo pohvala, ali i jedan savet da bi svaku od ovih knjiga trebalo čitati noću, u gluvo doba kad svi spavaju i kad je potpuni mir. To mi je iz nekog razloga ostalo u sećanju, ali nisam nameravala da se toga slepo pridržavam.

Elem, počeh da čitam prvu knjigu, „Kuću obraslu bršljanom“ i uhvatih sebe da ne mogu da je ispustim iz ruku. Kao i kod svakog dobrog pisca koji hoće da zagolica maštu čitaoca, na početku je prolog u kome se nagoveštava sve ono što će nam zagolicati pažnju i maštu. Ovde je data slika čestara uz malu kuću obraslom bršljanom u blizini koje u mukama umire petnaestogodišnji dečak.

Naravno da mi nije palo na pamet da prekinem sa čitanjem. Uhvatih sebe kako odlažem sve poslove samo da bih nastavljala gladno da gutam redove. I ne pokoleba me početak romana u sadašnjosti, potpuno suprotan od događaja u prologu koji se zbio pre ravno pesedest godina.

Čitala sam i čitala i pokušavala da otkrijem šta se skriva na ovim neobičnim stranicama u događajima glavnog lika Alekse Lakića koji nam u ispreturanoj radnji, sećanjima na različite periode svog života, tesno povezane sa današnjicom, otkriva jezivu tajnu svoje porodice koja seže dva veka unazad. I ne samo nju već i prokletstvo sopstvene sudbine, potekle iz mističnih verovanja mačvanskog i valjevskog kraja, u kojoj je osuđen da zauvek ostane sam, bez devojke koja je ljubav njegovog života, nepravedno kažnjen samoćom i užasnim snovima koji njega i svakog muškog člana familije prate poput tamne senke kao mora.

Reko bi neko da je priča poput kletve „nečiste krvi“ ispričana priča, ali ne bi bio u pravu. U ovom romanu, u kome se fantastika i onostrano mešaju sa urbanom beogradskom pričom, u kome se prepliću mašta, snovi i java, u kojoj je sve moguće, čak i ono za šta znamo da zaista i ne može da se desi, otkrićete jednu od, po mom skromnom mišljenju, najupečatljivijih priča od koje se diže kosa na glavi.

Kada je budete čitali, nemojte da vas zbune zapetljani porodični odnosi Lakića koji se provlače kroz tmurne srpske vekove, skoncentrišite se na njih i bićete nagrađeni još boljim utiskom priče. A što se više roman približava kraju, sve će bivati jasnije. I jezivije. I neočekivano upečatljivije.

Neću vam reći kakav je kraj romana jer to zapravo i nije kraj jer odmah sledi nastavak – „Veštičje ludilo“, čiji naslov već obećava nove zastrašujuće događaje koji sežu duboko u prošlost i objašnjavaju sve što nam je prvom delu ostalo u magli, a potom i poslednji „Sam, ispod šljive“, u kome se odvija obrt koji stiže pravo iz budućnosti.

Ovo je ona vrsta knjige koja na mene ostavlja neobično jak utisak. I ne samo zato što je glavna negativna ličnost ženska osoba koja nosi isto prezime kao moje devojačko. Ima još razloga. Otkriću vam tajnu: ne može meni da se svidi bilo kakva knjiga već najviše ona o kojoj ću razmišljati i kad je završim, vraćati se na početak, prebirati po stranama da opet pređem i razumem sve sa novim saznanjima koje na početku nisam imala. I da, poslušajte onaj savet: čitajte je kad padne noć i bude svuda tišina. Postaćete tada i vi jedan Aleksa Lakić sa kojim ćete preći u novi, neobičan i jezovit svet starih srpskih fantastičnih priča. Ne znam za vas, ali ja odoh da se bacim na drugi deo…

house-2113824_960_720

izvor: pixabay.com

 

2

Bookchallenge 2017: Kako da zavolite irske pisce

Dobrano zagazivši u treći mesec književnog izazova, reko bi čovek da ništa drugo ne radim sem što čitam.A nije baš tako, stiže se sve, a knjiga mi stoji kao deo dana koji služi za odmor i opuštanje.

Budući da je prethodnog petka, 17. marta, obeležen Dan svetog Patrika, zaštitnika Irske, a ja, sticajem okolnosti u svoj spisak upisala čak tri knjige isrkih pisaca, odlučila sam da vas upoznam sa njima i tako vas možda zainteresujem za književnost i kulturu ovog nadasve odvažnog i pravdoljubivog naroda.

Možda ćete se i iznenaditi kad čujete koji su sve pisci bili Irci, ali verujte mi na reč, iako neki od njih to nisu isticali u prvi plan, nosili su svoju nacionalnost sa velikim ponosom.

Džonatan Svift (izvor: wikipedia.org)

Prvi pisac koga ću vam predstaviti je Džonatan Svift a njegova najpoznatija, a i moja najomiljenija iz perioda detnjstva su Guliverova putovanja.

Ono u čemu sam u startu pogrešila bilo je što ovaj roman nije namenjen deci. Iako sam ja svojevremeno, naravno, čitala verziju prilagođenu mojim godinama. Tada mi je delovala kao neka uzbudljiva bajka u kojoj Guliver, odjednom proglašen za džina, izlazi na kraj sa dogodovštinama u Liliputu.

Ali, od bajke tu ima malo elemenata, osim što je nemoguće pronaći zemlju u kojoj žive mali ljudi ili džinovi. A ono što ona zapravo jeste je neka vrsta fantastičnog putopisa koji nas vodi u plovidbu po raznim dalekim ostrvskim zemljama. Moglo bi se čak reći da je i neka vrsta parodije na tada vrlo popularni književni žanr, ali prvenstveno je satira, koja se na prilično oštar način ruga tadašnjem društvu Engleske, pohlepi i licemerstvu, pokvarenosti kraljevske porodice, pogrešnim potezima u spoljnoj politici i međusobnim oštrim međustranačkim sukobima u borbi za vlast. Deluje svevremenski, zar ne?

foto Jelena Dilber

I zaista, kada je početkom 18. veka štampan, roman Guliverova putovanja odjeknuo je kao vrstan crni humor i izazvao mnogo smeha i uspeha. Džonatan Svift je već bio poznat po izvrgavanju ruglu ljudskih mana u svoje doba, kritici odsustva širine u otkrivanju novih naučnih dostignuća i mračnjaštva, ali iznad svega po ironiji u političkim pamfletima u kojima se zalagao za stare i proverene vrednosti.

Upravo je zato i roman Guliverova putovanja nastao kao delo koje naziva stvari pravim imenom upotrebljavajući maštovitu alegoriju u kojoj se skrivaju mnoge važne poruke tog vremena. Bilo da na početku posle brodoloma stugne u zemlju Liliputanaca, koji ga vezuju i drže zatočenog na domišljate načine, ali mu se kasnije i dodvoravaju ne bi li sa njima sklapao savez protiv neprijatelja. A da duhovitosti ne manjka pobrinuo se sam pisac, kada je Guliverovu reputaciju začas svukao u blato neobičnim postupkom – pomokrivši se na liliputanski parlament da bi ugasio požar koji je u njemu buknuo.

izvor: youtube.com

Drugi deo knjige je sušta suprotnost jer Gulivera put nanosi u zemlju divova.

Ostala dva dela, koja nisam imala prilike da pročitam, deluju još zanimljivije, pogotovo poseta novom ostrvu na kome upoznaje Akademiju Lagodo, čime satiru upravlja na Kraljevsku Akademiju nauka i putoanje u utopijsku zemlju čiji su stanovnici plemeniti konji.

Ako ste mislili da je Svift profitirao od svog oštrog pera, prevarili ste se. Umro je sam, bolestan, razočaran jer ništa od onoga zašta se zalagao nije dočekao da vidi ostvareno. Na njegovoj nadgrobnoj ploči ostalo je zapisano: »Prođi, putniče, i ako možeš, ugledaj se na revnog pobornika slobode!”

Oskar Vajld (izvor: wikipedia.org)

Drugi pisac o kome, sigurna sam, dosta toga znate je Oskar Vajld i njegov jedini roman Slika Dorijana Greja. Naišla sam na nju kao obavljen zadatak knjige koju sam oduvek želela da pročitam. I pored toga što do sad nisam, a nemam pojma što, svojevremeno sam gledala film, ali onaj stari, nađoh još iz davne 1945, koji me solidno prepao. Nemojte se smejati, nisam imala mnogo godina i još nisam poznavala specijalne efekte savremene kinematograije tako da je slika ogrezla u razvrat i opačinu bila moja mala noćna mora.

Scena iz fima “Slika Dorijana Greja” iz 1945. (izvor: filmstrok.com)

Krajem 19. veka, kada je ovaj roman nastao, Oskar Vajld je već bio poznat po svom neobičnom izgledu i načinu oblačenja, dendizmu i želji da najviše govori o umetnosti, živi za nju i stremi savršenstvu lepog. Na svoj način, naravno. Želja za istraživanjem sebe i sopstvenih interesovanja vodila ga je u orgije sa lepim telima, smatrajući tako da se utapa u savršenstvo umetnosti. Pa ipak, ni to ga nije dovoljno zadovoljilo pa se odlučio na potpuni preokret u svom životu, ženidbu i zasnivanje porodice.

U tom periodu nastaje i njegov prvi i jedini roman, u vreme kada je svuda rado viđen i uvažavan, ali ipak nesrećan. Neću vam prepričavati priču koju verovatno znate, a možda biste je i čitali, ali mogu samo da vam kažem da ćete u svakom od tri glavna lika pronaći po jedno parče Vajldove duše. Ali ne samo njegove nego i svakog čoveka koji u životu stremi nečem savršenom iako je svestan da ga nikada neće dosegnuti. On je i lord Henri, koji prema svemu oseća nadmenu prezrivost, i slikar Bazil, koji je opčinjen svim što je lepo i savršeno, i Dorijan, koji u potrazi za uživanjima upada u provaliju sopstvene duše, pa čak i onda kada je spreman da je proda za mladost i večnu lepotu dok slika na sebe prima sve ono čudovišno, užasno i razvratno.

foto Jelena Dilber

Pa onda nije ni čudo što se Vajld, živeći i sam u lavirintima života poput Dorijana Greja, odlučio da se prepusti željama i nagonima, lutajući za osećanjem koje će mu konačno ublažiti večito nezadovoljstvo i taj jedan korak koji nedostaje do savršenstva. I nije on počinio zločine poput svog glavnog lika, ali je spoznao sebe i tu osobinu koja večno opseda svaku dušu: šta je važnije, spoljašnja ili unutrašnja lepota? I priznati sebi istinu jer često iako smo spremni da se odlučimo za unutrašnju lepotu, podvaljujemo sopstvenoj duši u sujetama i narcisoidnosti.

I ovaj pisac koga vam navodim, završio je sam, prezren, bolestan i siromašan. Samo sa sećanjem na nekadašnje slavne dane. I upravo ga je roman koji ga je proslavio, i uništio. Tragajući za pitanjima i odgovorima, konačno je spoznao svoju seksualnost, ali ni tada nije bio srećan.

Izigran od svog mladog opakog ljubavnika i prokužen od strane njegovog oca, završio je u zatvoru zbog “nakaznog ponašanja” i širenja nemorala. To je bio i početak njegovog kraja. I pokazatelj da traganje za savršenstvom može da bude mač koji sudbinu ume da precepi na pola.

Mladi Džojs (izvor: biblioklept.org)

I poslednja, ali ne i najmanje važna je knjiga Portret umetnika u mladosti Džejmsa Džojsa. Koju sam otkrila sa zadatkom da glavni junak ne pripada mojoj nacionalnosti. Možda sam baš u tom trenutku i pronašla u svojoj svesti činjenicu da je pisac Irac, ali nekako nehotično da ih na mom spisku imam još dvojicu.

Ovaj roman, kao i prethodni, u kome se umetnik otkriva parčetom sopstvene duše, ima alter ego samog pisca. U nekim momentima može se reći da je ovo zapravo autobiografija Džojsa, posebno zbog sličnosti sa događajima iz njegovog živote. Ali još nešto što je zajedničko jeste da je svojim pojavljivanjem izazvao pravi bum u tadašnjoj engleskoj javnosti, okrenutoj događajima na frontovima Prvog svetskog rata.

Dok ga je u nastavcima izdavao u jednom časopisu, Džojs je zapravo hteo da malo bolje preradi svoj prvi roman, a zapravo je označio početak nove epohe u evropskom romanu napisavši modernističku priču o odrastanju Srefana Dedalusa, u osvit novog, 20. veka i mukama da u sopstvenom razvitku oslobodi stega vere mladića zaglavljenog u katoličkoj školi, stega malograđanskih stavova porodice i irskog rodoljublja, kojim je protkan svaki pripadnik ovog naroda.

I pogledajte samo upečatljivu simboliku ovog “romana odrastanja” ili popularno nazvanim u ono vreme  buildungsromana, u kome čak i ime glavnog lika ima neko značenje. Tako prezime Dedalus nije slučajno izabrano već se poistovećuje sa likom iz grčke mitologije koji je nakon što je napravio lavirint za Minotaura, napravio i krila za sebe da bi mogao da pobegne od kralja. Baš kao što i sam junak romana stvara svoja simbolična krila sa kojima želi da pobegne ka svojim željama i životnim avanturama.

Džejms Džojs (izvor: irishcentral.com)

I ko od nas nije imao slične dileme u odrastanju? I želeo da proba baš ono što ne sme. I možda ga poneka zabrana načinila spremnijim na neka nova iskušenja. Baš kao i Stefan u svojim stremljenjima ka najdubljim željama. S tim što se ovde, baš kako i samo ime roamana kaže, prati razvoj jednog umetnika u njegovo najranjivije doba. I baš kao i u životu, pobeđuje radoznala umetnička priroda jer od sudbine se ipak ne može pobeći.

Zahvaljujući tome, Džojs je stvorio delo koje je na listi od sto romana dvadesetog veka na engleskom jeziku zauzelo treće mesto.  A on sam , kao i Stefan, do kraja života je lutao i u svetu tražio svoje mesto pod suncem.

Možda će vam se dopasti neko od ova tri dela, možda će sva tri. A nema ni razloga da vam se ne dopadnu jer predstavljaju remek-dela svetske književnosti. Možda ona i ne govore toliko o irskoj istoriji i legendi, ali svako od njih ima ponešto od finog tkanja odvažne irske duše, uvek spremne da osudi ono što nije dobro u svetu oko nje i pronađe ono što vredi i čini je slobodnom i srećnom.

Irski talisman šamrok (foto Jelena Dilber)