Mera ljubavi i smrti – šapat zjapećih rupa proklete slovenske duše

Pisanje modernog romana je zasigurno veoma veliki posao koji zahteva ogroman trud i istraživački rad, a da to itekako može da iznedri jedno izvanredno delo u kome se sažima odlično poznavanje psihologije, filozofije, religije i začini motivom ljubavne priče, dokaz je književni prvenac Marije Filipović Mera ljubavi i smrti, pripovest o duši jednog mladog čoveka koja u svojoj usamljenosti i otuđenosti prelazi put golgote do svog sjedinjavanja sa večnošću.
Arsenije je apsolvent Matematičkog fakulteta, kome svet brojeva, ali i umetnosti i filozofije pruža sigurnost i spokoj jer za njegov uznemireni senzibilitet svet koji ga okružuje je vetrometina disharmonije i prolaznosti. Oprljene duše još od rane mladosti, kada su mu se roditelji razdvojili i razbili ideal o neprolaznosti, on pokušava da održi iluziju trajanja sudarajući se u temenima ljubavnog trougla sa dve devojke od kojih je svaka bitna spona njegovog života. Međutim, susret sa jednom sasvim nepoznatom mladom ženom koja miriše na požudu i greh stvoriće u njemu kobni talas nagomilan od beskrajno dugo nakupljanih kapi đavoljih šaputanja koji će preliti njegovu zjapećim tamnim rupama izbušenu dušu i postaviti mu sudbinski važno pitanje –  koliko vredi njegov život ako ga je poništio sopstvenim slabostima.
U ovom delu brižljivo građene strukture, prikazano je petnaest meseci jednog mladog života i data anatomija propadanja duše u njenom hrljenju ka svetlosti neba. Na pojedinim stranicama se poput najboljih romana toka svesti smenjuju primisli junaka koje diktira njegova podsvest stvarajući svedočanstvo rastrzanih misli jednog zapaljenog uma, koga ne mogu da zatrpaju ni filozofsko-religiozni podsticajni razgovori koje Arsenije vodi sa svojim ujakom i devojkom, niti Biblija kao izvor spasa i izlaza iz psihičkog beznađa. Verbalni plan se, osim ovih spoljašnjih razgovora, često seli u unutrašnjost Arsenijevog bića iskazujući složenost i protivrečnost njegove biti, borbu svesti i podsvesti, rat u glavi između želje za životom i želje za smrću, koje se kreću poput klatna na satu, i viđenje čoveka i njegove božanske prirode kroz prizmu transcedentalnog antropizma. Kako radnja teče, smenjuje se i ton, u početku usporen, valja se stranicama zajedno sa sporim Arsenijevim načinom života, trepereći poput svetlucave iskre kroz mrak njegove samoće i burnih taktova Betovenovih kompozicija, da bi sa okidačem svesti naglo pohrlio, a na kraju knjige ubrzao i samo vreme ne bi li posvedočio o tom neumitnom prolaženju, propadljivosti i smrtnosti.
Arsenije tako nadrasta sve ostale ličnosti i kao nosilac radnje, stanja i zbivanja, i delo pretvara u roman lika,prema kome autorka oseća bliskost i maltene povezanost dok puna blagosti i razumevanja prema njegovim nesputanim sagrešenjima uzdiže u svetle visine ovaj zlehudi žrtvovani život. Privučen ponorima sopstvene unutrašnjosti, u nemoći sputane moćne volje, usred vremena kome nimalo ne pripada, on izrasta u pravi modernistički tip čoveka pesimističnog klonulog duha, odbeglog od stvarnosti ka svom unutrašnjem životu i izgubljenog pojedinca u otuđenom surovom svetu. U tim momentima Arsenije je najspretniji kritičar društva i sveta – njegove sebičnosti, otuđenosti, netolerancije, skučenih pogleda, odsustva ljubavi, neskladnih odnosa i nasilja ljudske prirode kao nedeljivog dela bića. Kada egzistencijalistički duh koji teži ka slobodi, sopstvenim vrednostima i autentičnostima ostane zgažen samoizdajom, pokazavši da i u njemu čuči isti takav animalni nagon, prevrtljivost i sklonost ka poroku, jedino što mu preostaje je da bude nemi posmatrač sukoba božanskog i đavolskog u duši, pa za tim i očaja, teskobe, apsurda, ništavila, straha, smrti. Tako ovaj neobični mladi čovek izrasta u složen, zanimljiv i originalan književni lik.
Proces podvajanje Arsenijeve ličnosti predstavlja najvrednije stranice romana. Življenje satkano od kontrasta: Novog Sada i Sankt Peterburga, srpske vreline, mraka, skučenog uma i nepripadanja naspram ruske hladnoće, svežine, svetlih belih noći, beskrajnih širina i spokoja nude nova iskušenja i biranja između dobra i zla, slobode i sputanosti, odanosti i prevare, snage i kukavičluka, života i smrti. Ali i življenje senzibilnog intelektualca velike širine i dubine sa skučenim svetom unutrašnje strave u kom caruje „zver“, „čudovište koje stalno posmatra iz prikrajka“, u đavolju kožu uvijena obolela savest, koja grebe po duši noseći moralne krize, beznađa, nasilje, košmare, halucinacije i put proklete meke slovenske duše bez povratka.
Ovo je i delo puno simbola i motiva koji nikako nisu uklopljeni slučajno tako da svaki lik ima svoj značaj i nosi važnu ulogu sklapajući jedan veliki mozaik u kome nijedan delić ne sme da izostane. Dok motiv usamljenosti predstavlja pokretač radnje jer izaziva strah, nesigurnost, nespokojstvo, strepnje, mentalnu i moralnu nestabilnost, motiv raspolućene duše dolazi kao očekivani sled događaja. Sa njima je direktno povezan lik starca iz sanktpeterburškog parka koji se u romanu pojavljuje dvaput, kao prorok čije reči opominju, savetuju, osnažuju i uzimaju dušu, noseći slutnju i predskazanje. Do kraja ostaje nejasno da li on zaista postoji, ili je plod Arsenijeve već uzburkane duše, ili je božanski lik koga samo čista srca poput Arsenijevog i dečjeg mogu da ugledaju.
I likovi nose simbolična imena koja su tesno stopljena sa njihovim ulogama u romanu. Dok majka Marija i otac Marko slede s beskrajnom ljubavlju sina u životu i patnjom u smrti, Magdalena kao simbol odanosti, blagosti i krotkosti ne zastaje ni pred pragom smrti, već nastavlja i preko nebeskih horizonata u susret svojoj veri i ljubavi. Ujak Petar se izdiže kao temelj vere i glas razuma, a jedino Hrista, shodno svom imenu, spoznaje tajnu života i ljubavi i vrednost Arsenijeve bezobalne ličnosti, nastavljajući da širi Hristovo učenje novim generacijama kroz veronauku. Zajednička svima je suptilna slovenska duša kojoj se, kao nekim nebeskim prokletstvom, niti lako kidaju i gone ka tami pesimizma, osećaja krivice, samookrivljavanja i uništenja urušavajući se sama u sebe.
Kada se zaklopi poslednja stranica romana, ne preostaje nam ništa drugo nego da duboko i temeljno promislimo o njemu, da se preispitamo i prepoznamo, kako i dolikuje svakom delu koje odiše pravom književnošću. Da u njemu osetimo koliko je sa ovog sveta otišlo posebnih, sa dušama bez granica i obuhvatnosti, sa nemerljivim dubinama i neuhvatljivim, pronicljivim, sanjalačkim a nadasve patničkim očima. Onih čiju je meru ljubavi uspeo da prekrije oblak smrti i koji su u svom porazu postali mučenici. Onih koje je samleo savremeni svet, surov u svojim površnostima i nezainteresovanostima, spreman da melje sve što odudara od standarda. Pa ipak, ovo nije roman u kome pobeđuju tama i smrt. Ma koliko ponekad delovalo da je i tako, svetlo i nada na kraju ipak pobede, ako nikako drugačije, a ono u generacijama nevinih plavih očiju u kojima se skriva nova šansa za meru ljubavi.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s