Zmajeva rajevina u obrisanim granicama života i smrti

Retko da postoji neko ko nije čuo za Jovana Jovanovića Zmaja. Od najranijeg detinjstva deca uče prve reči uz čika Jovine pesme, patriote recituju njegove nadahnjujuće Svetle grobove, a kritičari vlasti rado posežu za njegovom satiričnom poezijom. Pa ipak, ono po čemu je ostao najviše upamćen jeste njegova potresna sudbina iz koje su proistekle dve bezvremenske zbirke pesama Đulići i Đulići uveoci.
Zmaj je rođen 1833. godine u uglednoj novosadskoj porodici Pavla Jovanovića, advokata a kasnije i gradonačelnika Novog Sada. Odrastao u kući punoj uglednih ljudi, bilo je prirodno što je i sam krenuo na studije u Beč i Peštu. Tamo se upoznao sa najznačajnijim mladim srpskim političarima i pesnicima, što je uticalo na njegov život, ali i pisanje poezije koja se zasnivala na narodnoj tradiciji, a najviše romantičarskom uzoru vremena – Branku Radičeviću.

Jovan Jovanović Zmaj (izvor: wikipedia.org)

Vrativši se posle prekida studija prava u svoj rodni Novi Sad sa 25 godina, Zmaj je želeo da pronađe službu, ali i srodnu dušu budući da je u tom periodu ostao bez oba roditelja. U devojke se rado zagledao i pomalo i zaljubljivao, o čemu svedoče rani ljubavni stihovi. Međutim, prava Zmajeva ljubav, i jedina ozbiljna, bila je devojka kojom se i oženio –  Ruža Ličanin – ona kojoj je po uzoru na ime ispisao najlepše ljubavne stihove u čuvenoj zbirci Đulići.
Ruža je bila kći Novosađanina Pavla Ličanina, učena devojka koja je takođe rano ostala bez roditelja. Savremenici je nisu doživljavali kao lepu, iako je na bračnoj slici sa Zmajem žena lepih krupnih očiju, vedrog i inteligentnog lica. Moguće je da su joj manu nalazili najviše u tome što je bila isuviše sitna, slaba i nežna, ali su sve nadomešćivale žive crne oči, blaga narav i večiti osmejak oko usana.   
Zmaj se zaljubio u jedanaest godina mlađu Ružu kada je ona imala 17 godina. Oboje su bili Novosađani i veruje se da su se upoznali  tako što je ona dolazila u pesnikovu kuću kao drugarica njegove sestre. Pojavila se u pravi čas, u trenucima njegovih razlivenih jada, neopipljivih tuga i starih boli, a ona ga je od svega izlečila, zahvaljujući čemu su se veoma brzo verili. Šest meseci kasnije su se i venčali, a već sledeće godine dobili prvog sina Mirka, što ih je ispunilo nemerljivom srećom.

Jovan i Ruža Jovanović godinu dana nakon venčanja (izvor: opanak.rs)

U to vreme nastaje najveći deo stihova Đulića, pomalo neobičnih za to romantičarsko vreme jer je retko ko pevao o ljubavi prema sopstvenoj ženi, a ne nekoj nedostižnoj muzi i tuđoj dragoj. Pa ipak, nije to bilo baš toliko čudno, upravo zato su i Zmajevi stihovi odraz mirno zaljubljenog čoveka koji prve pesme posvećuje svojoj verenici da bi se vremenom, kako je sklopljen brak i započela bračna sreća, osećanja sve više razbuktavala i budući uzvraćena i posvećena sopstvenoj supruzi, bila nežna, pitoma i „pristojna“.
Zbirka počinje pesmama melanholije, usamljenosti i čežnje za ljubavnom i porodičnom srećom, a onda kao da mu se sve molitve ispunjavaju, pojavljuje se ona – draga koja tera sve tmurne misli. Ovaj pesnikov ljubavni dnevnik tako počinje poznanstvom sa Ružom, nastavlja sa stihovima kao verenik i srećan muž sve do rođenja prvog deteta.
Trenuci bračne sreće donose osećanje snažne životne radosti koju pesnik preliva na ceo svet koji ga okružuje: Al’ je lep ovaj svet u brzom stihu zahuktalog ritma kao da želi da ga sažme celog u jedan uzdah miline. Tada nastaje divan sklad između Zmaja i sveta, a njegova Ruža je nežna i skromna poput prolećne ljubičice, da bi je u kasnijim pesmama sve više stapao sa prirodom: rumeno čedo, duga, plavo nebo, beli anđeo, sunce, vila, zora, ceo univerzum…
Ovaj lirski roman inspirisan ljubavlju prema najbližima pun je duha i emocija zaljubljenog muškarca koji svaki trenutak iz života „krade“ da bi od njega stvorio pesmu. On se opija stihovima o voljenoj ženi u kojima joj izjavljuje ljubav, sneva o njoj, obožava je.

Da je meni ševče i golupče,
Da se diki u sanak uvuče, –
Da mi peva kad o meni sneva,
Da mi gukne kad za mnom jaukne.

Prefinjena osećanja se razlivaju, prerastaju u muziku pa ljubav može i da se vidi i čuje. U njoj su date sve etape jedne srećne ljubavne strasti, od početka do obožavanja, ekstaze i najveće sreće kada se rodi prvo dete.
Međutim, zla kob sudbine nadvila se nad zlehudim pesnikom. Možda ju je i naslutio u trenucima najveće sreće kada je voljenoj ženi spevao stihove:

Tiho noći
moje zlato spava
Nad glavom joj
od bisera grana

ne znajući da je grana bisera simbol smrti i obeležje mrtvaca u narodnim pesmama.

Spomenik Ruži Jovanović u Pančevu (izvor: wikipedia.org)

Deset godina nakon venčanja, na kome je pljuštala kiša kao da samo nebo plače, Zmaj je počeo da doživljava nesreću za nesrećom. Prvo su umirala deca – Mirko sa godinu dana, prevremeno rođena Tijana sa nekoliko meseci, Sava posle samo nedelju dana i Jug po rođenju. Upravo u to vreme je pesnik završio medicinu u Pešti i počeo da radi kao lekar u Pančevu, ali bilo je prekasno da bilo kome od najmilijih pomogne – i Ruža se već bila razbolela od tuberkuloze. Već ozbiljno bolesna u postelji je rodila i poslednje dete – ćerku Smiljku.  Na samrti mislila je samo na tek rođeno dete, koje je i samo brzo preminulo nakon majke.  Pesnik se našao u paklu svirepe sudbine, postavši udovac sa samo 38 godina i ostavši potpuno sam uprkos tome što je, da je bilo sreće, mogao da ima veliku i srećnu porodicu.
Pišući stihove još tokom Ružine bolesti, okrenuo se pesmama da kroz njih izliva svoju beskrajnu tugu. Tako su nastali Đulići uveoci, koji se nadovezuju na stihove sreće, pozivajući se na njih i na natpisu na spomeniku nad Ružinim grobom:

Malotrajni spomenik ti
Srpski narod evo diže,
Al’ Đulići spomenik su
Što večnosti stoje bliže.

Tada nastaju pesme ogromnog zgusnutog bola, intenzivnih i dubokih osećanja, još jedan intimni dnevnik u kome, za razliku od životne radosti iz prve zbirke, dominira životna patnja u opisima bolesti voljene žene, strahovanja za njen život, njenih poslednjih reči, smrti, pustoši koja ostaje iza nje.

Oh, kako je sivo, tamno,
Kô da nije danak svanô,
A nebo je tako mutno.
Kao oko isplakano.

Jedna od njih je pesma izuzetne vrednosti, duboko prožeta bolom i uzaludnom nadom, očajanjem, potpunom tamom i crnilom, poput realističkog romana punom detaljnih potresnih slika ovenčanog refrenom beznađa.

Pođem, klecnem, idem, zastajavam,
Šetalicu satu zadržavam;
Jurim, bežim, ka očajnik kleti:
Zborim reči, reči bez pameti:
„Ne sme nam umreti“.

Najlepši i najdublji Uveoci nastali su kao posledica najpotresnijih stanja i osećanja koji svetlucaju kao plamen sveće na Ružinom grobu.

Bolna leži a nas vara nada:
Ozdraviće, ozdraviće mlada!

u kojoj  čezne za prolećem, suncem, zagrljajima i slavujima – rajevinom iz Đulića.

Originalan primerak “Đulića uvelaka” koji se čuva u Muzeju Vojvodine (izvor: wikipedia.org)

Početni stihovi se nadovezuju na prvu zbirku sreće u kojima se tuga i bol prenose na ceo svet, gde jedino vidi sopstvenu preminulu decu i voljenu ženu koja boluje i umire mu na rukama. Oni su inspirisani smrću najbližih, ali iako ih više nema, njihovo osećanje povezanosti se ne prekida, već samo dobija drugačiji oblik. U tome se skriva dokaz da je ljubav neuništiva i ne zna za granicu života i smrti. Sav taj prostor koji ispunjava tuga daje mesta snovima u kojima se pesnik privremeno stapa i susreće sa najbližima.
Međutim, tuga Zmaja ne vuče u smrt, on joj se opire i bori sa njom i njenim mističnim vizijama sveta, ništavilom i mrtvilom. Kako se tuga i bol sležu, pesnik zalazi u oblast metafizičke lirike, smisla života i ljubavi u kosmosu, čime se svojom rajevinom približava beznjenici Laze Kostića.
Zmajev tajanstveni zagrobni svet nastao je u njegovim najnesvesnijim dubinama zbog čega je i verovao u njega. To se najbolje vidi u stihovima u kojima se pojavljuje Hrist, mladi Bog, simbol suza i krvi prolivenih u svim vremenima za čoveka pa ga oslobađa patnje i osećanja otuđenosti i vraća u stanje božanskog mira. On se oseća tek u poznim pesmama, nastalim mnogo godina nakon smrti najdražih, gde se pesnik stišava u filozofskim dubinama i mirenju sa neizbežnim. Ono  ga je dočekalo tri decenije nakon Ružine smrti, kada se ponovo našao u zagrljaju svoje porodice.
Ako zanemarimo pesnikovu tragediju i posmatramo zbirke samo sa stanovišta književnosti, proističe da su stihovi Đulića uvelaka bolji od Đulića. Oni su jači po osećanjima ogromnog bola i odjeka koje je agonija  ostavila na Zmajevoj duši razlivajući po njoj patnju do promene samog karaktera, nateravši ga da se povuče u sebe, što dublje ka filozofskim razmišljanjima o smislu i cilju života. Jedino dobro iz ovog razrušenog porodičnog života oslikalo se na Zmajevoj poeziji jer pre nikada nije uspeo da dostigne dubinu tako jakih i širokih osećanja. Sem toga, strahovita tuga zbog gubitka svoje, vremenom se pretvorila u sveopštu ljubav prema svoj deci, zahvaljujući čemu su nastale najlepše pesme naše dečje književnosti.

Sad često u snu čujem
Dečice moje glas:
„Gde god je Srpče koje,
Ljubi ga radi nas!“

Potpis Jovana Jovanovića Zmaja (izvor: wikipedia.org)











Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s