Roman o Korini – mačja duša kao karika ljubavi, života i smrti

Retko ko ostane ravnodušan kada se prvi put susretne sa književnim izrazom Miljenka Jergovića jer njegov način pripovedanja, jezgrovit i snažan, a opet pomalo starinski topao i slojevit pruža uživanje svakom ko zaroni u njegovo delo. Takav je slučaj i sa Romanom o Korini, romanom samo po naslovu, a zapravo jednoj kraćoj noveli sa nekoliko epizoda koje bi lako mogle da se razgranaju i stvore nove pripovesti, samostalne i podjednako dirljive i zanimljive.

Miljenko Jergović (izvor: dereta.rs)

U centru pažnje je neobična priča čiji su učesnici jedna dubrovačka usedelica koja je u mladosti odbila mnoge prosce čekajući onog pravog, jedan ostareli povratnik iz Amerike, zemlje koja mu je sve dala i sve uzela u jednom velikom požaru, nameren da se zaredi u dubrovačkom manastiru i jedna mačka, samim proviđenjem spasena od tvrdog srca i jakih izgrebanih šaka profesionalne daviteljke mačića. Kada ostareli Jozo poduprt štapom posle mnogo godina ponovo kroči na Stradun, upola mlađa Marija će izreći rečenicu: “Lijepa li starca, Bože mili!”, prelomnu rečenicu romana, posle koje će se zahuktati radnja spojena čvrstom karikom mačke Korazon, ili po dubrovački Korine, koja će biti tihi svedok i saputnik nesvakidašnje ljubavne priče dvoje ljudi u neobičnom sticaju životnih okolnosti, koji su se uprkos velikoj razlici u godinama zavoleli i usudili da spoje sudbine uprkos zabranama, preprekama i negativnom stavu okoline.
Roman o Korini nije samo neobična ljubavna priča, već nudi i sliku Dubrovnika pedesetih godina prošlog veka sapetog zidinama i mentalitetom primorskih ljudi kojima kao da su kamen pod njima i bure koje ih zapljuskuju zauvek ohladili i skamenili srce pa dva bića spojena u ljubavi, razumevanju i dobrim namerama skrnave ogovaranjem, sujeverjem, podsmevanjem i nanošenjem patnje u svojim hladnim, egoističnim, uskim shvatanjima, tvrdih patrijarhalnih stega, koji ne razumeju i ne odobravaju izražena osećanja ni “nepodobne” brakove. Ona se najbolje doživljava kroz epizodne likove gramzivih rođaka, veterinara koji steriliše mačke, stanodavca prevaranta sa herpesom na usni, čuvene daviteljke mačića Šimice kojoj u tom “humanom” činu sijaju oči, iako je inače poštena duša koja ni mrava ne bi zgazila. Koliko su živopisni, toliko su i morbidni, komični pa i groteskni.

Dubrovnik pedesetih godina prošlog veka (izvor: godubrovnik.com)

Međutim, ovaj roman je poseban zbog neobične perspektive iz koje sagledavamo najznačajnije trenutke priče. Od trena kada se na Marijinim i Jozinim vratima pojavi bela mačka sa šarama boje pustinje Mohave pred oluju, nalik jednoj koja je grejala srce tada mladog Dubrovčanina dok se uspinjao američkom lestvicom uspeha, postaće spona njihove ljubavi i svedok iz čijih kosih očiju ćemo sagledavati događaje a iz osećanja, savršeno ljudskih, prolaziti i kroz njena stanja, patnje, nagone i strahove, sve do onog “elegantnog” prirodnog mačjeg umiranja, kada samo nestanu i više se nikada ne pojave. Kroz nju je prikazan ceo jedan mačji svet koji se u svom kratkom veku suočava sa zamkama, sudbinskim vrtlozima i stalnom borbom za opstanak, baš kao i ljudi. I koje simbolično i same oslikavaju nestalnost i nesavršenost života, odlaženjem i dolaženjem u neprekinuti tok ljudskog življenja a posebno u sceni kada Jozo u svojim “američkim” danima na krilu drži onu staru Korazon i u trenutku savršenog spokoja oseća bockanje njenih kandži, baš kao što i život u svom najsvetlijem trenu uvek iza sebe skriva opomenu da ne može postojati ako u njemu nema bar malog nagoveštaja tame.
Ova kratka priča držaće vam pažnju od prve do poslednje stranice svojom jezgrovitošću, ogoljenim pripovedanjem, jednostavnim opisima događaja i likova iz čijih se škrtih razgovora i najčešće odsustva reakcija najbolje otkrivaju psihološka stanja, savršenom formom rečenice u kojoj nijedna reč nije suvišna i koje se jedna po jedna nižu slobodno i lako kao kad teče mirna reka, bez ijednog kamenčića da uspori njen tok. I koliko god sažeta, pružiće nam mnoge poruke koje ćemo otkriti samo ako želimo da ih pronađemo, a najupečatljivija od svih je da se za ljubav i spokoj treba boriti i kad oni izgledaju nemoguće, nedostižno i neprilično, jer samo okruženi srodnim dušama u svom malom savršenom univerzumu možemo bez straha pogledati u lica ljubavi, života i smrti.

izvor: pinterest.com

2 thoughts on “Roman o Korini – mačja duša kao karika ljubavi, života i smrti

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s