Jecaj sapetih čežnji u pripovetkama Bore Stankovića

Svaki srpski pisac ima neku svoju osobenost zbog koje mu se čitaoci vraćaju, jedan u sebi nosi umeće da oslika nečiji unutrašnji svet, neko poput čarobne četkice na stranici oslika ceo pejzaž, neko stvara priče koje ostaju zauvek u sećanju, a na prozu koja odiše poezijom Bore Stankovića retko ko ostane imun. Ona u sebi nosi najtananiji damar duše našeg gena, izukrštanog različitim daljinama, vrelinu srca onog viševekovnog pustog turskog koje još odjekuje kaldrmom vranjanskog Belog mosta i hladnoću severa koji tu istu neobuzdanu čulnost gasi i smiruje.
Bora Stanković kao izraziti predstavnik moderne u srpskoj književnosti u sebi nosi spoj realizma po regionalnosti i naznake srpske modernističke proze po psihologiji likova, stilu i literarnim postupcima. U svim svojim delima dao je sliku rodnog Vranja u previranju između turskih i novih vremena, na koju su uticala sećanja iz detinjstva, ali i priče njegove babe, koja je bila vrsna usmena pripovedačica probudivši u osetljivom dečaku ljubav prema porodičnim pričama i rodnom gradu. Zahvaljujući tome nastala su najlepša dela koja odišu nostalgijom za starim vremenima i patrijarhalnom načinu života, ali i odbojnošću prema novom, modernom, kritikujući građansko društvo i „ćiftinski“ moral.

Bora Stanković (izvor: srpskilegat.rs)

Zbirka pripovedaka Stari dani nosi u sebi 9 priča sa svim najlepšim osobinama Stankovićeve poetike, od društvene hronike Vranja do potresnih sudbina njegovih stanovnika ulazeći duboko u psihološki svet likova, emotivne lomove i potrese, razorne čežnje i gušenje onog moćnog erotskog i strasnog.
Svaka od njih počinje lepršavo i svetlo, kao što je mladost i sreća koja se pred njom na horizontu čini da će doći. Takva je pripovetka Đurđevdan, puna poezije mladalačke zanesenosti  i ljubavi kroz igru mantafe, magije kojom se otkrivaju tajne i najskrivenija osećanja, U vinogradima nosi čar uzavrelog sazrevanja u razdraganim danima mirisne zemlje tokom berbe grožđa, kada se sva duša razgali u pesmi i prisnosti, u Nuški je slika buđenja ljubavi i strasti u mladoj devojci, a u pripoveci U noći lepota uzajamne ljubavi dva spojena srca. Međutim, taman kada izgleda da se ta vrelina letnjih noći i opojni miris ljubavi u nabujalim baštama može pretvoriti u sladunjavu trivijalnu priču, vedrina mladosti biva presečena zabranama, stegama patrijarhalnog društva i morala koji nameću stariji i koji se bespogovorno moraju izvršiti bez obzira na to što biće na pragu života natovare duševnim potresima i lomovima, patnjom i svim mučnim i mračnim u ljudskoj sudbini. I uzalud se novo opire starom, najveće protivrečnosti su u samoj suštini društva koje u Stankovićevo vreme još nije bilo sposobno da nešto promeni i život učini lepšim i lakšim.

Beli most u Vranju (foto Mirjana Mitić)

Nijedan naš pisac nije tako grčevito prizivao stare dane, one iz njegovog detinjstva i najdražih uspomena. Međutim, iako za njima oseća jaku nostalgiju, Stanković patrijarhalni način života ne smatra idealnim, naprotiv, veruje da ga je kao idealno nametnulo društvo, zasnovano na trouglu novca, erosa i morala, gde se ljudska sreća prodaje, gde u tamnicama nesrećnih brakova iz čvrsto sapetih osećanja i tuga povremeno poput vrele lave šiknu čežnje i čulne pomame da bi opet bile zatrpane i ugušene neprikosnovenim moralom, tim demonom društvenih zabrana i ograničenja. Zato se Bora Stanković najradije i bavio zadiranjem u unutrašnjost junaka, gde se zapravo vidi pravo stanje stvari, kada maske padnu i zaviri se u sopstveno srce. Najpotresnija sa takvom tematikom je Pokojnikova žena, u kojoj je položaj žene u patrijarhalnom društvu najbolje prikazan, gde je ona obezličena toliko da maltene ne postoji kao osoba jer je u mladosti tek sestra svoje okrutne braće, pa supruga starog terzija-Mite, pa pokojnikova žena uvek pred strogim posmatračkim očima čaršije. Sputanost, podređenost, zabrana iskazivanja osećanja doveli su da i sama odbije čoveka koga voli ceo život jer stege društva su prešle i na njenu dušu. To se najbolje vidi u trenucima kada u groznici drma rešetke prozora svoje sobe, nemoćna da pobegne od pokojnika kome pripada i nakon smrti, nemoćna da skine rešetke i okove u samoj sebi koje joj je silom nametnuo patrijarhalni moral.
Otud se kao najomiljenija tema pojavljuje zabranjena ljubav među pripadnicima različitih staleža, kao što su Tomča i Pasa u Starim danima,  Mita i Mara u priči Oni, gazdin sin Stojan i služavka Cveta u pripoveci U noći iza čijih uništenih osećanja preostaje samo proćerdan život, neostvarena ljubav, večna tuga za „nečim“ neodređenim, nejasnim ali vrlo moćnim, što likovi teško mogu ili ne žele da dokuče jer je lakše zatrpati ga. Ta „napast“ najčešće se probudi uz topao glas koji peva neku narodnu ljubavnu pesmu u noći, pa izbije ljubavna drama iz duše likova. Zato Cveta u pripoveci U noći teškim radom ubija snove i grešne misli o Stojanu „da i ona poleti, sedne do njega na konja, obgrli ga i da oboje zagrljeni, na mesečini, pobegnu daleko, daleko!“ , ali one ipak nađu put pa kad je ta „napast“ uhvati, ona gura pesnicu u usta ne bi li sprečila da iz nje izađe mračna ljubavna groznica, burna ljubav, čežnja i strast i tera te nečiste sile molitvama u sebi razrešavajući tako borbu sa iskušenjima i samom sobom. Jer u patrijarhalnom svetu muškarac i žena su na različite načine nosili patnju zbog onemogućene ljubavi. Dok su one krile i „jakom prirodom“ gušile osećanja, muškarci su davali sebi oduška u piću, lumpovanju, lutanju i pesmi kao bekstvu iz tužne svakodnevice, iako i pored toga nisu bili sposobni ništa da promene, ni da se suprotstave roditeljskim nametnutim odlukama, niti da se bore za voljenu ženu.

Muzej Bore Stankovića u Vranju (izvor: tt-group.net)

Još jedan važan motiv Bora Stanković unosi u život svojih likova – prirodu kao kontrast tragičnim sudbinama jer ona buja pored njih podsećajući da su tuga i jad samo njihov teret na duši. Sa druge strane, mesečina mami ta posebna duševna stanja, te „napasti“ erotske pomame koja kao da najviše dodiruje spoj života i smrti, u kojoj kao da se pod užarenim osećanjima gasi i sam život. Zahvaljujući tome što „mesec trepti“, „sija kao rastopljeno olovo“ i „mesečina pliva“, Nuška u istoimenoj pripoveci doživljava vrenje krvi, zbog koje se raskopčava košulja da bi se hladilo uzavrelo telo, a nakon ašikovanja sa momkom pada u igru poput transa dok je „jelek razgrnut, kosa crna i vlažna šiba i mrsi se“ a „snaga krši i vije kao zmija“. Smatra se da je na ovim stranicama Bora Stanković dao najlepši opis erotske čulne strasti, koja ostaje u likovima duboko sakrivena od ostatka sveta a čitaocima pruža uvid u jedan tajni svet koji se ne može jasno sagledati ali je baš zato toliko i moćan.
Dok čitamo ove pripovetke možemo imati utisak da smo i sami deo pripovedačeve duše, kao da smo sasvim blizu tog unutrašnjeg sveta koji je stalno u previranju ka potpunom slomu ili pronalaženju snage da nastavi dalje u turobnom životu. I u tome je najveća vrednost ovih priča, što bude najskrivenije emocije ne samo likova, nego i samih čitalaca, koji u njima prepoznaju poneki deo sebe, bilo u lutanju kao bekstvu od otrgnute ljubavi, bilo kroz simbol ženske ruke – ponizne, tihe, istrajne i žilave do smrti.

izvor: instagram.com

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s