Poezija Laze Kostića – u zagrljaju čarolije i beznjenice


Danas retko koga možete pronaći  da nije čuo za Lazu Kostića. Neki ga znaju po nesrećnoj ljubavi prema Lenki Dunđerskoj, neki po pričama o razbarušenoj pojavi i stilu života, a neki po poeziji beskrajne čarolije, stvorene između jave i sna, „lake kao leptir“, potresne poput daha večne „beznjenice“. I bilo da su ga savremenici voleli ili kudili, poput najvećih srpskih kritičara, danas niko ne može da ospori činjenicu da je Laza Kostić jedan od najvećih srpskih pesnika svih vremena.
Od trenutka kada je sa 17 godina napisao svoju prvu pesmu, do dvadeset treće stvorio je preko sedamdeset ljubavnih i patriotskih pesama koje su mu donele veliku slavu. U narednih deset godina nastalo je još stotinu, a posle toga je do kraja života napisao još samo dvadeset, među kojima i najlepšu pesmu ispevanu na srpskom jeziku – Santa Maria della Salute.

Laza Kostić (izvor: wikipedia.org)

I sve je u toj jedinstvenoj poeziji neobično i neuhvatljivo, baš kao što zbunjuje i kod samog pesnika. Koliko je bio prepun različitih znanja i interesovanja, pravnik, političar, narodni poslanik, poliglota, tako je i pisao – različite poetske vrste od balada koje liče na spevove do tragedija u stihu i prozi, filozofske rasprave, pozorišne kritike, novinske članke, prevode najvećih svetskih pesnika. Toliko toga velikog i neponovljivog u jednom čoveku. Zahvaljujući tome je i njegova pojava imala ogroman značaj za srpsku književnost dajući joj dah Evrope i jednu sasvim novu duhovnost satkanu od narodne tradicije i jezika, romantičarski bunt i patetiku, klasičnu antičku lepotu i kitnjaste ukrase baroka.
U zbirci pesama Među javom i med snom, koju je priredio Vasa Pavković, na jednom mestu je sabrana najvrednija lirika Laze Kostića, od ljubavnih, rodoljubivih i misaonih pesama do poema, romansi i himni, uključujući i one koje su zauvek ostale zlatnim slovima ispisane u istoriji srpske poezije.

Lenka Dunđerski (izvor: srbija-forum.com)

Snove snivam
Snove snivam, snujem snove,
snujem snove biserove,
u snu živim, u snu dišem,
al’ ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napišem.


Ljubavna lirika Laze Kostića je prva pesnička vrsta kojoj se posvetio još kao mladić, student prava u Pešti. Već tada on pokušava da unese nov polet u srpsku poeziju nudeći joj sasvim nove korake – kujući nove reči, stvarajući nove oblike. Iako su mu kritičari upravo upotrebu jezika spočitavali kao najveći nedostatak, drugačije formiranje metrike ostalo je njegov „zaštitni znak“. Iako je nakon poznih strastvenih ljubavnih pesama, rana ljubavna lirika delovala hladno, taj utisak i nije sasvim tačan. U pesmi Snove snivam prvi put se pojavljuje eksperimentisanje mladog pesnika, nesputana sloboda u težnjama da opiše dodir dva tela spojena strašću. U opisima stanja svoje zaljubljene duše on pre prikazuje nemir i tragiku nego idiličnu sreću. Tako je prethodnica tek naslućene teme koja će se tek razviti u antologijskim stihovima – teme o postojanju jednog posebnog sveta na rubu jave i sna, treće dimenzije zanosa i inspiracije u kojoj je obitavala njegova duša jedino se tamo napajajući srećom i spokojem.

Laza Kostić u crnogorskoj narodnoj nošnji (izvor: wikipedia.org)

Među javom i med snom
Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu,
među javom i med snom.


U programskoj pesmi svoje poezije, koju je napisao sa svega 22 godine, Laza Kostić je napravio zaokret od ljubavne ka misaonoj lirici, čime se odvojio od stihova srca i osećanja ka duhu i mašti. Upravo je u njoj razvio tu čuvenu teme lelujavog sveta inspiracije kojoj samo umetnici imaju pristup i ukrasiti je raskošnim kovanicama. Predstavljajući srce kao metaforu pesnikovog neuhvatljivog ja koje daje nadahnuće i emociju, koje je prepušteno samom sebi u središtu psihičkog života i duše, koje se deli na javu i san, svesno i nesvesno i igra veliku ulogu u činu stvaralaštva, koje je ga stavlja na muke jer ne može da razume njegovo pletivo koje upornim paranjem ispletenog nikako da ostvari nedostižno savršenstvo, pesnik je dao dijalog sa samim sobom i svojom pesničkom prirodom. U melodičnom ritmu i ponavljajućim refrenom „među javom i med snom“, koji pesmi daje zvučnost, Laza Kostić je na poetski način dao smisao poezije kao posebnog stanja duha, trenutaka između stvarnosti i snoviđenja, halucinacija i realnosti.

Kosta Ruvarac (izvor: wikipedia.org)

Spomen na Ruvarca
„Dobar veče!“, avet me pozdravi;
poznajem glas:
kô ponoćnoga vetra piruk,
kad inje stresa s vrba nadgrobnih;


Kada se jedna od najboljih Kostićevih pesama 1865. pojavila u časopisu Danica, niko nije ni mogao da nasluti da je pred čitaocima delo kojim započinje moderna srpska književnost, a to što se ona našla na početku njegovog stvaralaštva i što će i posle nje mnogo toga novog , vrednog romantičarskog napisati, samo je dokaz Kostićeve nesputane raskoši stvaralačke prirode.
U njoj, po uzoru na Poovog Gavrana, pesnik posle povratka sa proslave novogodišnje noći, u tamnoj tišini i tajanstvenoj jezi prima gosta – kostura preminulog prijatelja Koste Ruvarca – da sa njim povede razgovor koji će biti prvi ogled u srpskoj književnosti. U avetinjskoj atmosferi ispisani su stihovi njegove filozofsko-poetske ideje o prožimanju dva glavna duševna stanja – sna i jave, mašte i zbilje, mistike i humora, idealnog i realnog. U njoj na svoj način doživljava motive iz Biblije, gde se takođe vezuje za suprotnosti stavljajući prolazan i površan zemaljski život nasuprot nebeskom čistog duha. U dijalogu prožetom humorom i ironijom sa mrtvim Ruvarcem pokrenuće se mnoga pitanja, o iluzijama, vaskrsenju i tajni života oslikanoj u dvojstvu alfe i omege – duha i materije, mozga i srca sa jedne i nagona sa druge strane. Omegom kao đavolom, zveri, izvorom zla, mržnjom i strašću i alfom kao duhom koji daje snagu, dobrim i ljubavlju, Laza Kostić je predstavio suštinu ljudske prirode razapetu između svoje dve suprotnosti  koja se uvek nalazi u potrazi za njihovom ravnotežom postavivši temelje na kojima je izgradio čitav svoj poetski izraz.

Crkva Santa Maria della Salute u Veneciji (izvor: wikipedia.org)

Santa Maria della Salute
Iz ništavila u slavu slava
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!


Četrdeset pet godina nakon one koja je označila početak moderne srpske poezije nastala je naša najveća pesma romantizma, pesma na koju retko ko ostane ravnodušan, koju čak i ako u početku ne razume, oseća je u njenom emocionalnom naboju, a kada je razotkrije, shvata da nije ništa drugo do kruna stvaralaštva Laze Kostića u kojoj je satkan svaki damar njegovog života.
A da nije bilo Lenke Dunđerski i jedne veličanstvene građevine na ulazu u venecijanski Veliki kanal, ovo remek-delo nikada ne bi ni nastalo. A ne bi ni da se dvadeset godina ranije nije desila velika ljubav. Jelena Lenka bila je devojka velikog obrazovanja, interesovanja, talenata i lepote, moglo bi se reći, po svemu prava „druga polovina“ svestranog pesnika. Jedina „mana“ bila je razlika u godinama, bar za Lazu Kostića, kome je u 51. godini ukrala srce mlada Lenka od 21, ćerka njegovog kuma i mecene Lazara Dunđerskog. Pa ipak, ljubav se rodila, i to ona strasna, koja okupira i telo i dušu. Uprkos Lenkinim željama i nadanjima, nije se i ostvarila jer se pesnik povukao, najpre u manastir Krušedol, a potom i u brak sa Julijanom Palanački, na predlog Lazara Dunđerskog, a sve ne bi li iz srca iščupao ljubav prema premladoj devojci. Na svadbenom putovanju po Veneciji, Lazu Kostića zatekla je vest o Lenkinoj iznenadnoj smrti, navodno od tifusne groznice u Beču. Ona je otišla sa ovoga sveta, a on ostao u njemu da o njoj sanja i napiše pesmu u kojoj će je učiniti večnom.

Jelena Lenka Dunđerski (izvor: wikipedia.org)

U Veneciji, pred crkvom Santa Maria della Salute počinje pisanje najlepših srpskih stihova. U njoj se prepliću rodoljublje, okretanje duhovnom svetu Bogorodičinom u kome traži oprost za sve svoje grehe, čuveni sukob između nagona i razuma, pameti i slasti i kajanje kada prevlada glava koja nosi smrt voljene žene i muze. Poslednje strofe pesme, napisane nekoliko godina pred smrt, nose čuveni motiv mrtve drage, tako omiljen romantičarima pa kao što Petrarka oplakuje svoju Lauru, a Dante Beatriču, i Laza Kostić u svojoj Lenki pronalazi večnu inspiraciju. U poslednjim godinama života on tka to nedohvatno dvojstvo tela i duha živeći u snovima sa svojom izabranicom beznjenicom, koju je zaista sanjao i sve zapisivao u svom dnevniku na francuskom jeziku, i njihov dah prenosi u pesmu Santa Maria della Salute, čekajući tren svoje smrti kao olakšanje i ispunjenje svih želja sa ženom koju voli. I dočekao je, u Beču, u istom gradu i u jednom sličnom tmurnom novembarskom jutru u kome je smrt pronašla i Lenka, spreman da posle decenija patnje za onom čiji je odlazak sa ovoga sveta beskrajno puta okajavao, pronađe kulminaciju ljubavi svog života od koje će „zvezdama pomeriti pute“ , da „od miline dusi polude“.

Tamara Aleksić kao Lenka Dunđerski u seriji “Santa Maria della Salute” iz 2016. godine (izvor: facebook.com)

Danas, ravno sto deset godina od smrti Laze Kostića možete ga poštovati, ne shvatati, voleti ili smatrati čudakom prošlog veka sa nogama na zemlji, sa glavom u oblacima, ali jedno ćete sigurno nositi u sebi – divljenje prema njegovoj nesputanoj duši i poeziji u koju je ona, tako nesmirena, utkana u svakoj izmišljenoj reči, razbarušenoj rimi, neuhvatnom snu – strasnoj ljubavi koja nikada ne prestaje.

Biste Lenke Dunđerski i Laze Kostića u Kulpinu (izvor: wikipedia.org)

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s