Henri Miler – kad erotika pomeri granice književnosti


79994327_440549900217123_5824160186645872640_n

Kada su 26. decembra 1891. godine nemački doseljenik, krojač Hajnrih Miler i njegova supruga Luiz Mari dobili sina Henrija, nisu mogli ni da slute da su na svet doneli budućeg velikog književnika, uz Hemingveja jednu od najznačajnijih i najkontroverznijih ličnosti američke književnosti 20. veka.

Henry_Miller_1940

Henri Miler oko 1940. godine (izvor: wikipedia.org)

Kada je napunio godinu dana, porodica koja se uvećala i za devojčicu Loretu Anu, za koju će se ispostaviti da je mentalno zaostala, preselila se u Bruklin, najnaseljenije predgrađe Njujorka. Detinjstvo mu nimalo nije bilo lako sa ocem sklonom alkoholizmu i majkom koja je sve probleme rešavala zlostavljajući sina. Možda je i to bio jedan od razloga što se u veoma ranom dobu okrenuo sopstvenoj strasti i postao promiskuitetan već sa 15 godina, bio sklon starijim ženama a sa 17 zaradio gonoreju u lokalnom bordelu.

Pa ipak, Miler je bio odličan đak i odmah po završetku srednje škole 1909. upisao je Siti koledž u Njujorku, na kome je ostao svega dva meseca. Već tada je shvatio da ga akademski život ne privlači pa je radio kao radnik u cementari, pomoćnik u očevoj krojačkoj radnji, bibliotekar i taksista da bi se prehranio.

Potraga za srećnom porodicom započela je 1917, kada se oženio prvom od ukupno pet žena – Beatris Silvas Vikens,  sa kojom je dobio ćerku Barbaru. Da bi mogao da izdržava porodicu, počeo je da radi u telegrafskoj službi „Vestern junion“ kao kurir i tada sasvim slučajno prvi put došao u dodir sa pisanjem. Naime, njegov šef je došao na ideju da neko napiše knjigu o kuririma, Miler se toga prihvatio i tako je nastalo njegovo prvo delo – Sklopljena krila, napisano po uzoru na Dostojevskog u kojoj prikazuje četiri kurira, nežne uvređene i ponižene duše, koje trpe nasilje. Ovo delo puno gorčine i užasa koje se završava ubistvima i samoubistvima, ispostavilo se vrlo slabo jer ništa nije znao o pisanju, ali je svakako bilo njegov književni početak.

Nakon četiri godine se razveo i dao otkaz u „Vestern junionu“. Razlog za to bila je misteriozna igračica Džun Mensfild, koja ga je potpuno opsela svojom biseksualnošću pa je oženio i zajedno sa njom krenuo na proputovanje po Evropi. Međutim, romantični kontinent je kod ovog para samo produbljivao bračne razmirice pa je 1930. godine Miler ostavio Džun i odlučio da sam živi u Parizu.

June_Miller_1933

Džun Miler 1933. godine (izvor: wikipedia.org)

U „gradu svetlosti“ proveo je punih deset godina živeći kao novinar i pisac. Iako je počeo da piše dosta kasno, sa trideset godina, to ga nije omelo da bude izuzetno plodan književnik pa je u Parizu napisao čak 36 knjiga, romana i drama, među kojima i svoja najpoznatija dela koja su postala bestseleri i donela mu veliku slavu.

Anais_Nin 1970 Elsa Dorfman portret

Ane Nin, portret Else Dorfman iz 1970. godine (izvor: wikipedia.org)

Budući da je  pripadao književnoj boemskoj sceni , bilo je sasvim logično da na takav način do kraja i živi, slobodno i bez ikakvih ograničenja. Za sebe je odabrao ljubavnicu i dobročiniteljku Ane Nin, o kojoj nije pisao ali se o njihovoj ljubavnoj vezi saznalo iz njenih dnevnika. O njenim ispovestima je 1990. snimljen film „Henri i Džun“ u kome je opisan brak Milera i njegove supruge, ljubavna veza koju su utroje imali sa Ane Nin, ali i to kako je Miler pisao Rakovu obratnicu i pokušavao da nađe izdavača.

henry-and-june-760

Marija de Medeiros kao Ane Nin, Fred Vard kao Henri Miler i Uma Turman kao Džun Miler u filmu “Henri i Džun” iz 1990. godine (izvor: lionandthehunter.wordpress.com)

 Rakova obratnica

„Hajde da mi živi plešemo na obodu vulkanskog kratera svoj poslednji, nestajući ples. Ali ipak ples.“

220px-TropicOfCancer

Originalno izdanje romana “Rakova obratnica” iz 1934. godine (izvor: wikipedia.org)

Milerov prvi roman, koji je objavljen 1934. godine je autobiografsko delo.  U njemu je prikazan život siromašnog umetnika koji želi da postane pisac. Radnja se događa u Parizu tridesetih godina i dok mu je supruga u Americi, on živi po uzoru na mnoge pariske umetnike, od danas do sutra, pabirčeći poneki ručak, prenoćište ili malo novca od prijatelja, poslodavaca, pa čak i sentimentalnih prostitutki, tako retkih u moru okorelih dama noći, ogrezlih u poroku a neretko i invalida koje ništa drugo ne mogu da rade a kojih je Pariz prepun. Tako upada u vrtlog neobičnih poznanstava, ljudi najrazličitijih staleža i interesovanja od kojih se svaki bori za sopstvenu seksualnu slobodu koja često prelazi granice perverznog.

Revoluciju u književnosti izazvale su sočne psovke i eksplicitne erotske scene i opisi sa mnogo umetničke snage koje Miler rado koristi želeći da što vernije prikaže ogoljeni život i intimu Pariza, ali i elementi humora, ironije i filozofije. Kratak, jasan izraz, zanimljiva radnja i čitav niz interesantnih likova koji su inspirisani stvarnim ličnostima najviše su privukli čitaoce. Najživopisniji među njima su zaista i postojali, pa je tako razmaženi aristokrata Karl zapravo Milerov prijatelj i mecena Alfred Perles, poročni cimer Boris američki pisac Majk Frenkel, večno pijani urednik časopisa koji žudi da se vrati u Ameriku je Semjuel Patnam, urednik „Nju rivjua“, prijatelj Filmor koga u svoje kandže zajedno sa roditeljima pokušava uz pomoć  trudnoće da uvuče mlada Francuskinja je advokat Ričard Galen Ozborn, a supruga glavnog lika Mona niko drugi do Milerova druga žena Džun Mensfild.

Bilo je to vreme nadolazeće inspiracije Henrija Milera, za koju je u poznom dobu prijateljima  umeo da priča kako su mu na njoj svi zavideli, a on je mrzeo jer mu je diktirala život uvek kada bi ga obuzimala, kao i to da pisanje nije ništa drugo do prokletstvo, plamen koji sagoreva pisca i njim gospodari.

 Crno proleće

„Svet je ogledalo moje smrti.“

BlackSpring

Originalno izdanje romana “Crno proleće” iz 1936. godine (izvor: wikipedia.org)

Svega dve godine nakon prvog,  izlazi i drugi roman, pisan dve godine, između 1932. i 1933, dok je živeo u Klišiju, predgrađu Pariza. Kao i Rakova obratnica, posvećen je Ani Nin. Bila je to njegova najdraža knjiga u kojoj je najviše iskazao sebe jer je vreme provedeno u Klišiju smatrao za najbolje godine svog života.  U njoj je prikazana nova Milerova ispovest u kojoj nastavlja razotkrivanje intime započete u prvom delu, ali ovaj put sa preplitanim uspomenama iz Njujorka i Pariza, od vlažne bruklinske mladosti do vrele pariske sadašnjice pune živopisnih kafea i otmenih salonskih stanova obasjanih suncem. I u njemu je mešao stilove i motive pa se u jarkim kontrastima čas vezivao za rimskog pesnika Vergilija sa jedne i priče o veneričnim bolestima sa druge strane, francuskog pisca Rablea meša sa buđavim rokfor sirom a blistavu statuu najbolje opisuje oborenu usred karnevala. U Crnom proleću najbolje se mešaju ljudi i gradovi u kojima je živeo i stvara veliki vrtlog u kojem se prepliću Pariz i Njujork. Ovo je delo najbolje prikazanog života na ulici od koga je stvorio umetnost  jer u romanu neprekidno hoda ulicama – kroz detinjstvo, zrelost, kroz ulice dobrovoljnog izgnanstva u Parizu, snova i sećanja, gde susreće mnogo ljudi i vidi sve i svašta.

Nakon druge knjige Miler je već postao poznat. A budući da su njegove uspomene bile tako dobro prihvaćene kod pariske publike, bilo je sasvim očekivano da u istom maniru nastavi dalje sa pisanjem.

 Jarčeva obratnica

„Otkrio sam da ono što sam celog života želeo nije da živim, već da izrazim sebe.“

Tropic_of_capricorn

Original izdanja “Jarčeve obratnice” iz 1939. godine (izvor: wikipedia.org)

I druga obratnica, objavljena 1939, daje hroniku njegovog ljubavnog života tokom boravka u Parizu. Na jedinstven način Miler je opisao seksualne pustolovine iako ovaj roman nije u potpunosti autobiografski kao prethodna dva.  Glavni lik ima 38 godina, oženjen je, ima kćer i posao ali je stalno bez novca, puši, pije, promiskuitetan je i nasilan. Njegova sudbina je prožeta mnoštvom živopisnih likova ali i isprepletana sa uspomenama iz Milerovog detinjstva u Bruklinu, posebno prve ljubavi Une Gifird, ljubavne veze sa nastavnicom klavira duplo starijom od njega, nesrećnog prvog braka i sudbonosnog susreta sa Džun, koja ovde nosi ime Mara. Njoj i posvećuje roman, najviše zato što mu je promenila život i pretvorila ga u pisca.

Čitaoci su i ovo delo sa nestrpljenjem čekali, najviše zbog eksplicitnih seksualnih scena i fantazija koje je umetnički povezivao sa ciničnim crnim humorom u kojima dominira haotično ponašanje ljudi nošenih alkoholom.  Voleli su ga i zbog psovki, kojih u ovom delu ima prilično, a posebno se izdvaja naziv koji koristi za žene. Ono što je bilo novo je Milerova filozofija života koja se zasnivala na nihilizmu smatrajući da je ljudska civilizacija apsolutno besmislena. Nju je često ubacivao mešajući je sa anegdotama iz svakodnevnog života i prekidajući hronološki niz događaja pa je delo bilo mnogo nerazumljivije od prethodnih.

 

Odavno razveden i slobodan, ovenčan velikom slavom, sa strepnjom je počeo da primećuje da se u Evropi razbuktava Drugi svetski rat. Zbog toga je pristao na nagovaranje ljubavnice Lorens Durel da dođe u Grčku, gde je sa njom 6 meseci živeo na Krfu uz mnogo zabava i hedonističkog noćnog života, a potom, kada je bilo jasno da će se rat proširiti na ceo kontinent, vratio se u Ameriku.

I kod kuće je nastavio da piše, najviše o svojim putovanjima, pa je 1941. nastala knjiga putopisa Kolos iz Marusija, za koju mnogi kritičari smatraju da je njegovo najbolje delo. Već sledeće počinje trilogiju Ružičasto raspeće (Seksus, Pleksus i Neksus), koje završava 17 godina kasnije i u kojoj je opisao život u Bruklinu kada je upoznao i zaljubio se u Džun, kao i svoje književne početke.

henry-miller-big-sur-california-1950_orig

Henri Miler u svojoj kući na Big Suru (izvor: birdsorphansandfools.weebly.com)

Ni ljubavni život nije zapostavljao. Godine 1944. upoznao je i oženio svoju treću suprugu Janinu Martu Lepsku,  trideset godina mlađu studentkinju filozofije, sa kojom je dobio dvoje dece, Tonija i Valentinu. Tada se nastanio u Big Suru u Kaliforniji, gde je osnovao umetničku koloniju. Nije više dostizao onoliku slavu ali je mnogo ljudi dolazilo da vidi čuvenog zabranjenog pisca jer koliko god u Evropi bio slavan, u Americi su mu dela i dalje bila nedostupna, najviše zbog rigoroznih antipornografskih zakona.

To ga nije omelo da u svojoj kući na visokom grebenu iznad Tihog okeana, koju je doživljavao kao utočište, i dalje stvara. Ovde je napisao svoje autobiografsko-lirske zapise Mirni dani na Klišiju i Veliki jug i narandže Hijeronimusa Buša koja govori o životu u Kaliforniji.

800px-Aankomst_op_Schiphol_van_de_Amerkaanse_schrijver_Henry_F._Miller,_Bestanddeelnr_910-3816

Henri Miler u Kaliforniji 1959. godine (izvor: wikipedia.org)

Međutim, bračna sreća je i dalje bila kratkog veka. Posle šest godina razveo se od Marte i godinu dana kasnije ponovo oženio sa 37 godina mlađom umetnicom Iv Meklur i to u jeku burnog društvenog života koji je održavao u svojoj kući na Big Suru. Godine 1960. osetio je umor od slave koja i dalje nije jenjavala te je sa Iv odlučio da se odmori putujući po Evropi.  Kao i sa drugom suprugom, „stari kontinent“ mu je ponovo narušio brak pa se posle povratka u Ameriku ponovo razveo.

Bile su to godine velike Milerove borbe za dozvolu objavljivanja u SAD-u, iz koje je na kraju izašao kao pobednik. Kada su se njegovi romani konačno pojavili pred američkom publikom, doživeli su pravi bum, a čitaoci su ga doživljavali kao legendarnog pisca, nacionalnog heroja, izgnanika, boema, pobunjenika i osvajača slobode izražavanja. Koliko je bila ogromna njegova popularnost dokaz je i podatak da je Rakova obratnica prodata u 2 i po miliona primeraka, što ga je obogatilo i u 75. godini života konačno zaokružilo njegovu svetsku slavu.

Nakon ovog poznog životnog zenita, Miler se povukao u Pacifik Palisejds u južnoj Kaliforniji, gde se umesto pisanja posvetio slikarstvu i vodio miran život do svog kraja. Voleo je da se viđa sa prijateljima, ali se ipak još jednom, peti put, oženio japanskom pevačicom Hoki Tokuda, sa kojom je ostao u braku deset godina, nakon čega se nanovo razveo.

Henry_Miller_Landscape_Watercolor_1957

Pejzaž Henrija Milera iz 1957. godine (izvor: wikipedia.org)

Poslednje godine života proveo je sam a društvo mu je pravio samo kuvar Tvinka Tibod, koji se prihvatio i posla bolničara jer je Milerovo zdravlje počelo da slabi. Umro je 7. juna 1980. godine od bolesti krvnih sudova i po sopstvenoj želji je kremiran a njegov pepeo je podeljen između sina i kćeri koji su ga zajednički razvejali sa litice Big Sura po Tihom okeanu, kao da su burni talasi najbolje mesto za počivanje čoveka burnog života kakav je vodio Henri Miler.

BigSur_04-1024x680 miler biblioteka

Biblioteka Henrija Milera u Big Suru (izvor: heelsandwheelesonline.com)

Od nekih osporavan i ocrnjen, vulgaran i sablažnjiv, za mnoge kritičare bio je i ostao „istinski Mesija erotske proze“ i pisac koji je na svoj osoben način progovorio o svakoj temi modernog života. Iza njega ostali su veliki književni naslednici: Čarls Bukovski, Mario Vargas Ljosa, Harold Robins i Erika Džong, -„ženski Henri Miler“, da kao i on pomeraju granice i razbijaju tabue.

1920px-Henry_Miller_signature.svg

Potpis Henrija Milera (izvor: wikipedia.org)

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s