„Petrijin venac“ – život ovenčan tragedijama i tihom snagom

petrijin venac

Posmatrajući najlepša dela svetske i domaće književnosti, možemo zaključiti da što se u nekoj sredini ili vremenu teže i teskobnije živi, i ljudske sudbine su potresnije, pa oslikavajući ih svojim talentom i prenoseći ih na papir, pisci ostavljaju večan i upečatljiv trag.

U našoj literaturi najviše lepote imaju baš takvi romani, puni patrijarhalnih stega, patnji i očaja, u kojima, paradoksalno, kao da se život još jače voli i još snažnije živi. Takav je i roman Dragoslava Mihailovića Petrijin venac.

Dragoslav_Mihailovic_Vreme_2008

Dragoslav Mihailović (izvor: vreme.com)

Prva asocijacija na njega mnogima je Mirjana Karanović koja se u istoimenom filmu zlopati po zabačenom srpskom rudarskom mestu istočne Srbije i one čuvene scene kada joj se, zabrađenu maramom, pojavljuje mrtvi muž Misa, lep i mlad, i sa njom razgovara kao nekad, kada su bili srećni.

I upravo je ta tama i teskobna, „čađava“ atmosfera i izdvojila Petrijin venac, jedno od najvrednijih romana Dragoslava Mihailovića, koji je, nasuprot mnogima, izabrao da napiše delo u kome neće prikazivati opšti napredak i blagostanje jugoslovenskog društva, već svakodnevni život običnog čoveka sa margine koji govori svojim jezikom i muče ga njegove brige i stvarnosti onakve kakva ona zaista jeste, čime je od tadašnjih vlasti odmah svrstan među predstavnike „crnog talasa“ u književnosti.

Petrija Đorđević je seljanka iz sela Višnjevice čiji život pratimo od siromašnog devojaštva u kome veruje u ljubav i sreću do starosti u kojoj rakijom blaži svoju tugu, odbačenost i izneverena očekivanja. U njemu će preko glave preturiti mnogo, dva braka, rat, tragično majčinstvo, rudarsku nesreću drugog muža, mnogobrojne bolesti i smrti koji joj postaju verni pratioci, ponižavanja, mržnje, surovosti i ledene samoće, ali i majušnih kapi ljubavi, koje i kad padnu, kao da sa njima ne zna šta će. Život proklet siromaštvom, patrijarhalnom skučenošću, neostvarenošću, ali i prožet dobrodušnošću uprkos silnim nepravdama, izuzetnom bistrinom duha i uma, istrajnošću, tihom pomirenošću sa svim užasima koje joj gubitnička sudbina poklanja i trpljenjem do dolaska smrti. Baš onakav kakav nose mnoge žene ovog podneblja, koje u svojim životima znaju za malo radosti i mnogo patnje i tragičnosti. Zato se može reći da je glavni lik ovog romana, Petrija, bliska čitaocima jer svako od nas zna bar jednu Petriju.

MV5BNGI0M2Q3YjYtZDI2Ny00NjMwLWJlM2QtYjJlNjkzMWRiN2M5XkEyXkFqcGdeQXVyNjcyOTkzNTI@._V1_SY1000_CR0,0,1340,1000_AL_

Mirjana Karanović kao mlada Petrija, Darinka Živković kao stara Petrija i Marko Nikolić kao Dobrivoje u filmu Petrijin venac iz 1980. godine (izvor: wikipedia.org)

Ona bez lirike i metafora, željna razgovora i kratkog bekstva iz samoće, priča svoju priču na svom jeziku, kosovsko-resavskom dijalektu, nepoznatom slušaocu, priča o sebi pa je sve više plete nadovezujući se i na druge ličnosti iz svog života i njihove sudbine. Dok skriva suze, najmučnije scene blaži humorom i čistom narodskom prostodušnošću. Parče po parče života, priča po priča, i ova neuka, primitivna žena, obdarena urođenom inteligencijom, jedostavnim pripovedanjem će stići do najdubljih filozofskih misli o čovekovoj predodređenosti na patnju i stradanje, opstanku i smrti.

Svaki deo priče je zanimljiv, napet a čitalac, koji je upozoren na fatalan ili ozbiljan završetak, biva sve zainteresovaniji za sudbinu likova. Tako događaj koji na kraju čini poentu dolazi poput iznenađenja ili preokreta. U njoj nema opisa i osećanja, već se ređaju samo činjenice i zbivanja u kojima bi svako od nas trebalo da proceni šta je život, pravda, sreća, nesreća, ljubav, smrt. Iako teška i potresna, iz nje Petrija ne izlazi kao mučenica i ne traži nimalo sažaljenja.

U samom romanu nalazi se jedna umetnuta priča o ljubavi Vitomira i Ljiljane. Ona jedina odiše poezijom i jakim osećanjima, možda baš zato što je potpuno odvojena od tmurne Petrijine sudbine. Dve nemirne prirode željne sreće susrešće se u jednom treptaju svog života. Vitomir, sputan nesrećnim nametnutim brakom, i Ljiljana, devojčurak pun snova iz komšijske kuće, zaplešće se u jednu fatalnu, zabranjenu i nemoguću ljubav. Kada ne uspeju da je odbrane, izgubiće šansu da dosegnu savršenstvo u spajanju dvaju bića koje život pruža samo jednom. Kad oboje dodirnu dno života, pokazaće se poenta Petrijine priče – život ume da pruži, ali i da uzme sve i ako čovek propusti trenutak koji određuje njegovu sudbinu i nudi sreću, „jedan po jedan danovi prolaze. I više se ne vraćaju. Nikad…“

Sa propadanjem pojedinačnih sudbina, tesno je vezano propadanje celog kraja. Nekada mesto puno rudara i njihovih porodica, sa najboljim ugljem u zemlji, Petrijino Okno odumire i ostaje opustelo. Tada dolazi do kulminacije i najtamnije, prave „crnotalasne“ scene romana – odlaska poslednjeg voza pred zatvaranje pruge. Uz crne barjake, starica sa bosiljkom i crnim pantljikama, reskim i tužnim zvucima sirena voza i rudnika, sve podseća na sahranu. Mašinovođine „crne suze kaj debeli stršljeni“ i starci, žene i deca koji „za vozem kasaju i leleču“ kao da oplakuju svoju sudbinu, za koju slute da će biti zauvek izmenjena i da će ostati sami i zaboravljeni, kao na kraju sveta.

Na kraju cele priče ostaje samo jedna tragično usamljena žena kojoj je sudbina uzela sve što je volela i ostavila joj jedino goli život. Tako Petrija ostaje da živi, tiho čekajući svoje umiranje, okružena mačkama i kokoškama i srećna kada se pojavi neko kome može da ispriča istoriju svog života, da se podseti svoje dece, svih koji su joj bili dragi i onih koji su joj nanosili bol i koje je nadživela. Jedino društvo koje joj je ostalo su mrtvi koji joj dolaze u snove i koje sa nestrpljenjem čeka.

Za kraj se nameće pitanje na kakav to venac Dragoslav Mihailović misli u naslovu svog dela. Petrija ga u romanu pominje nekoliko puta, pa ga pisac pozajmljuje. On simbolično predstavlja stvar koja krasi mrtve, ali i žive u važnim životnim trenucima da bi se privukla božanska zaštita. Sem toga, oni koji nose venac su bliski božanstvu i poseduju unutrašnju svetlost koja obasjava pobednika u duhovnoj borbi. U ovom romanu Petriji pripada venac jer cela priča dokazuje osobu koja pobeđuje život uprkos nesrećama. Onakvu kakva šalje najjaču poruku – da život treba voleti baš onakav kakav on jeste, sa svim lepotama i patnjama, jer je neponovljiv u svojoj savršenosti.

Kraljevina-Srbija-1910-Rudnik-Ravna-Reka-Razglednica_slika_O_76645181

Senjski rudnik, mesto u kome je snimljen film Petrijin venac, imaginarno Okno iz romana

 

 

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s