Vranjanske čežnje Zorice Mišić

bm beli most

izvor: vranje.org

Sa prvom stranicom romana koji je pred vama susrešćete se sa jednim davnim, možda pomalo i zaboravljenim svetom, za koji ste verovatno mislili da je ostao u knjigama prošlog veka. A ipak nije, opet je tu, pred nama, zahvaljujući Belom mostu, drugom romanu Zorice Mišić, kojim je počastila sve ljubitelje književnosti u pravom smislu te reči.

Sam naslov upućuje na staru legendu o tragičnoj ljubavi Turkinje Ajše i pastira Stojana, koja je vezana za kameni most koji već vekovima stoji nad Vranjskom rekom u ovom živopisnom gradiću i oduvek čuva neki poseban dah minulih vremena pustog turskog. I već je jasno da se od davnih dana, strastvene ljubavi i potresnih sudbina ni na ovim stranicama neće moći pobeći.

I baš tako, oslikavajući vremenski period od preko četrdeset godina, prikazujući živote tri generacije jedne porodice, sudbine čitavog niza sporednih likova, društvena zbivanja, sukob starog i novog, raslojavanje sela i sporo ali neminovno gašenje onog starog, surovog patrijarhalnog, Zorica Mišić je stvorila roman izuzetne lepote i topline kome ćete se uvek vraćati.

bmzm

Zorica Mišić, autorka romana “Beli most”

Najlepši redovi dela ispisani su sigurnom rukom kojoj su srpski realisti 19. veka, čini se, bili najsnažniji uzori. I to ne samo po realistički istinitom prikazivanju života i društva, čvrstoj fabuli i psihološkoj analizi likova, već i po onoj titravoj lepoti vranjanskog sela i zanosne atmosfere od do detalja opisanih običaja na saborima, prosidbama, svadbama, žetvama, branju i nizanju duvana pa sve do enterijera i eksterijera seoskih kuća, starinskih predmeta i delova garderobe koja nosi dah Orijenta.

    U nedelju, krajem jula 1951. godine, velika svadba. Tišinu sela prolamaju crkvena zvona, a odmah potom i bubnjevi i trube, tako glasno da psi u panici zalajaše, muknuše krave, a topot zaprežnih kola i vika ljudi nadjačaše huk reke iznad mosta. U porti deca skaču uzdignutih ruku vrišteći od sreće zbog uhvaćenih novčića, koje kum škrto razbacuje. Crkva je na vrhu proplanka, usred šume, mala i trošna, ali dovoljna za venčanja i parastose. Svečano obučeni, svatovi s podignutim rukama cupkaju u taktu muzike, podvriskuju i smeju se grohotom na dosetke i aluzije na račun mladenaca. Fotografu je trebalo podosta vremena da naštima foto-aparat na stalak pa da namesti najužu rodbinu oko mladenaca, da ovekoveči tako važan trenutak za dve familije.

Kad se svi spustiše sa staze na glavni put blizu mosta, visok i krupan čovek, stari svat, u zanosu i žmureći, zavrte visoko beli peškir i poče svima poznat korak svatovskog ora. Za tren, kolo je za njim formirano hvatanjem ispod ruke, dve gočobije i tri trubača razviše zvuk od koga svi zaćutaše, a onda se prolomi glas kolovođe s pesmom  Drugar mi se ženi, nane…

Pronaći ćete ovde i glišićevske mozaike zanimljivih epizoda i živopisnih likova, humorističke detalje u prvim spoznajama blagodeti civilizacije u gradu a još više reakcije seoskog stanovništva na novitete u vidu struje, autobusa ili televizije koji neminovno dolaze u selo. Ali i moralne i psihološke probleme pojedinaca koji od teskobnog života nalaze spas u porocima u maniru najboljih pripovedaka Laze Lazarevića.

Kako se ljudi ne sudarav po noć, nosiv li lampe? – ljubopitljivo nastavlja Jovan.

     Goleme lampe s gas okačene su na drveni stubovi niz ulicu, ali poštene devojke ne čekav pomrčinu, idev si dom, a momci u mahalu, aščinicu, na pijanku, ili pijev pred dućan.

     Tato, što još ima u grad što mi u selo nemamo?

     Struju, sinko, i radio, to ti je kutija, kad se uključi na struju, ljudi pričav i pojev kô na svadbe, tuj mož da čuješ i što se dešava u svet. Čuo sam da je jedan gazda doneo gramofon iz Beograd, toj samo muziku pušta s nekakve okrugle ploče od plastiku, a svirači ne vidiš, čudo golemo! U grad ima i pozorište, tamo samo gospoda ide, mlogo košta, a što je toj, ne znam da ti objasnim.

U ovom romanu položaj žene kao da ima posebno mesto. Svaka od njih posečena nametnutim izborima, rastrzana neostvarenim željama, sputana, podređena, zastrašena obavezom majčinstva i narušavanjem zdravlja u nehumanim uslovima života i nestručnim i rizičnim prekidima trudnoće, oslikana je sumornim bojama u kojima se ne naslućuje svetlost i radost.

Ni muškarci nisu mnogo srećniji. Uspelim modernističkim umetničkim postupcima razbijanja građe romana u vidu čestih pomeranja iz sadašnjosti u prošlost i obrnuto, književnica nas uvodi u manje hermetičku tehniku toka svesti. Tako se najbolje oslikavaju razlike među generacijama, gde najstariji još žive u onim starim turskim vremenima, kada se pada u „dert“ zbog pesama koje nose „žal za mladost“ i čežnju za lepotom života oslobođenim svih stega.

Beži mi s oči, ženo, ne mlati gloginjke, ne podsećaj me kad mladi besmo, beše si mu mlados, a sad za što smo, samo za muku i trpenje, ovoj li je život, prekarasmo ga u ništa… Neje toj život, Mitro – pa nastavi da peva – Ne se krši Dude, ne se lomi, gore-dole Dude niz čaršiju, napravi me suvo drvo javorovo zatetura se, noge su mu preteške, s mukom nacilja panj pored bunara i skljoka se na njega. Dok su mu pevali tu pesmu od početka, zagnjurio je glavu u šake i klatio je, na određene reči podizao, oči nije otvarao da sakrije suze.

Stari su i čuvari srpskog nacionalnog nasleđa i legendi. Svojom vizionarskom mudrošću posebno se ističe deda-Sava,  koji promućurno i sa urođenom prirodnom inteligencijom komentariše društvena zbivanja iz prošlosti i sadašnjosti. Na ovaj način se, kroz glas najstarije glave porodice, Zorica Mišić poput Dobrice Ćosića javlja kao društveni kritičar, posredno ili neposredno rušeći mit o Titovoj Jugoslaviji kao zemlji slobode, blagostanja i bratstva i jedinstva. Iza stoji istina o dubokoj podeljenosti, nejednakosti i prikrivenim zločinima prema neistomišljenicima.

Pa ipak, glavna priča oko koje se sve ostale pletu kao mreža paukovih niti ipak je ljubav. I to ona prava, kojom se književnica najviše približila Bori Stankoviću i u nju uspela da utka nemerljivu sreću, potrese burnog ljubavnog zanosa i strasti sve do nasilnog razdvajanja, psiholoških lomova, beskrajnih patnji, proćerdanih sudbina i večne tuge zbog zakopane sreće.

Te noći dugo nije zaspao, prevrtao se, njen lik s osmehom mu nije izbijao iz glave, činilo mu se da je tu negde, osećao je njen miris. Onaj nagli okret glave i lepršanje njene kose, njen glas i smejanje su mu odzvanjali u ušima, znojio se kao nikada.

Na najbolji način ostvaren je onaj čuveni motiv raskoraka između želja i mogućnosti, tako čvrsto povezan sa patrijarhalnim vremenima, u kojima se sve odigravalo u trouglu erosa, morala i novca, u kome je ovaj poslednji uvek odnosio pobedu i uništavao sudbine svih onih kojima je ljubav ostajala nedostižna i nedosanjana.

Nikako ne treba zaboraviti ni živopisno vranjansko narečje ukrašeno kolokvijalizmima i turcizmima kojim se možda i najlepše iskazuje tiha sveprožimajuća tuga čak i onih koji nisu mnogo vični govoru i ispoljavanju emocija, već u samo jednoj reči skrivaju sav naboj ili najrečitije ćutanje. Ono koje i ovu knjigu čini da se nikada ne zaboravi.

’Oću majke, al’ srce me boli, vazduk u grudi nemam, ne znam kako ću ovoj da preživim, a jasno mi je da od nas nema ništa, lele što ne crkne nemtur!

bm

Koliko književni izraz Zorice Mišić svojom vrednosšću zaslužuje da ostane upamćen kao svedočanstvo jedne posebnim karakteristikama obojene sredine i vremena koje sporo ali neumitno prolazi dokaz je i recenzija književnog kritičara profesora Dušana Stojkovića, koju uz njegovo ljubazno odbrenje, objavljujem u celosti:

РОМАН КОЈИ ЈЕЗИКОЗБОРИ

          Већ доста дуго се пише о смрти романа, а роман је још увек жив и, чини нам се, никада живљи и разноврснији није био. Ако се понекад пише како више великих романсијера нема, пре ће бити како нисмо у стању да вредносно разлучимо ко заправо од оних писаца који се писањем романа баве то јесте. Романе бисмо могли поделити, сасвим грубо, на оне који су експериментални и на оне који се од традиције не одвајају. Та подела није истовремено и вредносна процена. Добрих романа, и великих, има и када је о једнима и када је о другима реч.

          Зорица Мишић је, после Куће од леда (2011), написала свој други роман. Иако је и први привукао читалачку пажњу, тек други роман неког писца, и не само када је ова романсијерка у питању, показује јесте ли он прави романсијер. Први роман неког писца најчешће је најава; други је истинска објава. Зорица Мишић је Белим мостом доказала како писање романа за њу није обична разбибрига. Бели мост је традиционално срочен роман који, попут сваког романа у традицију ужлебљеног, има причу. Његова прича је животна и занимљива. Она је својеврсни, стваралачки осмишљен, ехо приче коју је почетком двадесетог века мајсторски исприповедао најзначајнији писац које је Врање икада имало – Борисав Станковић. Зорица Мишић није заборавила ни српске приповедаче из друге половине деветнаестог века који су се латили сеоске тематике. За разлику од Станковића, којем је Врање било позорница радње, њен роман се у селу збива. Притом, за разлику од многих наших старијих писаца који су на антонимији село – град инсистирали и, неретко, граду давали предност, она ни једном ни другом не признаје примат. (Први Јованов одлазак у град налик је на онај Ивице Кичмановића у роману У регистратури хрватског романсијера Анте Ковачића.) У селу се изузетно тешко живи, о граду се понекад сања, а када се у њега приспе, снови се распрше као да их никада није ни било. Но, још супротстављенији је сукоб који влада између (посебно привидно) богатих и сиромашних. Једни за друге, градећи гротескне кастинске односе, као да не знају. Жене су сасвим подређене мужевима. Отворено се пише како девојке нису рођене да воле. Ако их то чудо задеси, њихова патња постаје већа. Јад, патња, мука, туга, неналажење праве животне подлоге усуд је свих јунака Белог моста. Онима са којима се најпре сусрећемо љубав је сасвим забрањена (нико их не пита када их у брачне окове гура); онима који се за љубав свим својим снагама боре, она, због несавладивих препрека које јој постављају други и старији, сасвим измакне и претвори се у сећање које, стога што је сасвим трагично, никако не може да буде лепо. Остаје као непрекидни бол који „покрива“ читав живот, показујући непрестано како су сви животи „испретурани“, хаотични, суштински несрећни, и како је потребно само, по  могућству што више затворених очију, протутњати њиме. Што се брже ослободе свих узалудних надања да ће им бити боље, јунаци Белог моста моћи ће, барем да покушају, са својом тугом да изађу на крај. Кровни симбол читавог романа смештен је у његов наслов. Он, антиципаторски, наговештава да никакве среће не може, када се све сабере, бити. (Нису је имали ни Туркиња Ајша ни пастир Стојан.) Ауторка у свом роману с „причом“ на правим местима антиципацијама прибегава и упознаје нас унапред са оним што ће се збити. Тако се указује и као прикривени покретач радње, свезнајући приповедач. Роман, нимало случајно, свадбом (помало гротескном, за Цвету свакако нимало жељеном) отпочиње, да би се смрћу Цветиног сина окончао. Иако на први поглед изгледа како имамо кретање од среће/радости до смрти/жалости, и сама свадба била је сахрана јунакињиних нада, њено смештање у мужевљеву кућу као у некакав тесан мртвачки ковчег. Зорица Мишић није писац који иде на прву лопту. Иза њених привидно сасвим јасних реченица крију се многобројни извори асоцијација и њен роман треба читати као поприлично сложено романсијерско штиво које приповеда о јунацима које најбоље Сава дефинише, размишљајући овако о себи самом: „Умреја, а жив“. Из те, и такве смрти, они се никада сасвим не пробуде. За њих је живљење сушто јадовање. Они више смртују, него што живе. Ако и помисле како се пробудили јесу, заправо само у нови, једнако трагични, сан се премештају. Толико су трагични, животом изударани да им ни сама смрт никакво право буђење не може бити. Колико су погрешно живели, толико ће погрешно и умрети.

          Оно што бисмо могли назвати сеоском прозом, у нашој књижевности готово да је заборављено сасвим. Или, барем, гурнуто сасвим у страну. Зорица Мишић успева да је оживи. На памет нам, поред споменутих приповедача друге половине деветнаестог века (више Милована Глишића и Светолика Ранковића, него Лазе Лазаревића), падају, на пример, Корени Добрице Ћосића.  Ауторка понекад посегне за натурализмом. Роман јој је крцат многобројним реалистичким детаљима (имамо мини-приче о снохаћењу, на пример, или о девојкама које са двадесет две године већ постају бабадевојке; посебно треба издвојити критичке опаске о послератном доушништву, као и многобројна супротстављања партијском једноумљу и лажираној историји). Севну и хуморни пропламсаји (довољно је сетити се како су Цветини родитељи доживели њену глуму; далеки је то ехо приче војводе Драшка у Његошевом Горском вијенцу о његовој посети позоришној представи у Италији).

          Оно што памтимо када овај роман оставимо, несумњиво је вешто исприповедана прича о малим људима, којима би чак и зечја срећа, која је задесила Толстојеве јунаке (на пример, Наташу Ростов на крају Рата и мира) била довољна, али им и она остаје недостижна. Много више, готово филмско кадрирање радње (било би изузетно занимљиво видети роман на филмском платну; он изузетно много кинематографског у себи садржи). Највише – особен језик. Ако су ови јунаци много тога у животу лишени, језик је њихово основно благо. Одавно нисмо имали писца који је знао овако да језикочара. Аутентичан, дијалекатски језик постао је, и остао, огледало у којем се огледају његови јунаци. Зорица Мишић је била свесна да инсистирање на евентуалном психолошком сенчењу јунака не би уродило плодом јер њихов живот се њему опире. У језику су се они нашли. Њиме су и нас, као своје читаоце, пронашли. 

  bm kraj

 

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s