Zvižduk u osam

4590964-artwork-fantasy-art-concept-art-smoke-demon-train-steampunk-steam-locomotive

izvor: mocah.org

 

Srebrni sjaj mesečine rasipa se po belom snegu dok ga sa svog prozora gleda stegnutog i napregnutog uma. „Vreme je“, misli se roje iza zapaljenih očiju. „Vreme je…“

Vraća se u postelju, hladnu poput zimskog vetra koji mu mrsi misli, izvija ih i izvitoperuje, nagriza oštrim zubima pa nežno miluje dok ne zada novu ranu. Dok mu šapuću senke koje cure sa zidova, sklapa oči da bar na tren zaspi i odmori se pred dalek put.

Slike detinjstva izviru iz gustih tmina poput sunčevih zraka blažeći mu strah koji ga steže već dugo, toliko dugo da, čini mu se, nikada bez njega nije ni umeo da živi. Teskoba je srasla uz njegove zapaljene misli poput krive kosti i prati ga večno, kao odana sena.

Slike detinjstva, bezbrižne i čedne, mame smešak na njegovom posivelom licu. Opet je tamo, pod modrim nebom, dok mu jak vetar klobuča košuljicu i povija vrbove šibljake koji se belasaju kao pšenično polje. Opet trči kroz varljiva blatišta, zelena poput smaragda, među kojima put zna i zatvorenih očiju, pa sve dalje kroz žilave čestare vrbaka. Opet čuje žubor bistrog izvora u šljunkovitoj maloj jami, ne većoj od džepa i skuplja plodove kudravih kupina. Opet gleda u daljinu, ka tamnim prugama i teškim vagonima. Opet čuje zvižduk lokomotive iz koje će izaći njegov otac, svake srede ujutru u osam, tačan kao sat, visok, stasit, u čistoj železničarskoj uniformi sa kapom na kojoj sija značka kao sunce, pa ga staviti na ramena kada se vrati kući. Da mu je samo da se dokopa one šume iznad močvare, gde hrastove i bukve grli vetar čiji će mu fijuk ugušiti misli koji se otimaju, beže, šapuću i stružu um mrveći ga u toplu piljevinu.

Na tren kao da se sve bistri, ova tamna soba u čijim se senkama skrivaju fotografije po zidovima na kojima se osmehuje na dan svog venčanja, lep, stasit, sa brkovima koji kao da poigravaju od ponosa i sreće. I ona pored njega, glavu uz glavu, mlada, očiju poput žeravica i osmehom stidljivim, ali radoznalim i punim iščekivanja. Okreće se i gleda je pored sebe kako spava stisnutih usana, ostarela i sa dubokom borom među očima, kao da neki teški teret nosi i u snu.

Gleda sliku na koju pada prva svetlost praskozorja – njegova Ivanka, jedino dete, njegov ponos i nada. Ali čak i ta ljubav kao da je nekako ohlađena, kao da je srce u grudima iščupano i ne šalje više nikakav trag radosti i vere u smisao života. Pomisao na onaj tren kada je čuo kako tiho govori sa majkom krivi mu usta obrasla čekinjavom bradom.

– Majko, otac je bolestan, mora da se leči.

– Nikada – tiho ali odlučno odgovorila je njegova Mileva. – Iz moje kuće nikada niko neće biti proglašen ludim. Nije on bolestan, samo je razočaran u život, umoran od muka i nemaštine. Takav je, takva mu priroda… I nema tu šta da se popravlja…

Od toga dana ne veruje više nikome. On zna da one stalno o njemu pričaju, pričaju i komšije i svi kada ulicom naiđe. I onaj seljak na pijaci pored koga svako jutro prođe, zna da ga ispod oka gleda i da nešto hoće od njega. Zna on šta… Možda da ga uhvate, zatvore, strpaju među rešetke, vežu ga, da belog dana ne vidi… A nema zašto, on je zdrav, ljudi su gadni. I ta njegova ćerka, čak i ona sa njima da šuruje i izda oca. Što dete može da ti napravi, ne može niko…

A njegov je otac bio srećan čovek, imao je njega, dobrog sina, poštovao ga je i sve za njega činio. Čak i kada je majka u jednom plaču rekla da je svoju ludu majku iz kuće pravo u smrt oterao, a on je istukao zbog dugačkog jezika, bio je na njegovoj strani. Tako se o babi Cveti nije smelo govoriti, zapišta mu u slepoočnicama.

Opet ga obavi neki memljivi mrak, kao da mu misli trule i raspadaju se na froncle i parčiće. Isti onaj koji mu se spustio kao ogoman teret na dušu otkad mu je otac napustio ovaj svet. Ostala je samo železničarska kapa, sa značkom koju je izlizao dodirujući je prstima.

Nije prošlo ni nedelju dana kada otac poče da mu se javlja. On se obradova i život mu se nekako učini lakšim. Popričaju kao nekad, prošetaju do pruge, dočeka sa njim vozove u tišini pa svako na svoju stranu. Al’ kad je jednom to rekao svojoj Milevi, da je svekar mnogo pozdravlja i da je dobro, ona ga pogleda razrogačenim očima pa se zaplaka stiskajući oči rubom marame. Njega to ošinu do dna srca pa odluči da to više nikada ne spomene povlačeći se u sebe i čuvajući svoju tajnu.

Jedne tople večeri pred oluju, kad se oblaci navukoše u sve ćoškove dvorišta i zatamneše svu prirodu, javi mu se i majka, prvo kroz šapat pa onda razgovetno, milujućim glasom, kao kad je bio dete. Setna pesma kao uspavanka potrese ga do dna srca. Požuri opet do vrbaka kao kad je bio dete, pa obalom sve do pruga kraj velike reke, koja kao da se pod potmulom grmljavinom sve umornije i tromije valjala svojim koritom.

Tako poče da živi u čekanju na očev i majčin glas koji mu blažiše samoću usred svih ljudi sveta. I sve je više bivao rasejan, dalek za svaku radost i smeh kojim su se ljudi oko njega smejali kao u nekoj daljini, drsko i u grimasama, podsmevajući mu se na reči koje nikako nisu htele da izađu iz njegovih usta, nejasne i zbrkane, iz razmekšalog uma poput blatnjavih baruština njegovog detinjstva.

Jednog jutra, kada je sve počelo da žuti i miriše na nadolazeće kiše, posle dugo vremena uzeo je novine sa stola da pročita šta se novo u svetu zbiva. Na prvoj strani, usred velikog članka o ratovima na drugom kraju sveta pronađe poruku od oca: Dođi k nama, vreme je. Ukruti se, osvrnu oko sebe, presavi novine i stavi ih na dno ormana, da ih niko ne nađe i otkrije njegovu tajnu. Ali reči kao izdajice počeše da naviru sa njegovih usana: „Vreme je, vreme je…“ i tako danima i noćima, kao ptice koje neobuzdano izleću iz njegovih usta.

Mileva poče da ga ispituje, glasom kao iz nekih bunarskih dubina. On odluči da je ne primećuje i usredsredi se samo na očeve poruke. I one počeše da dolaze: tog i tog dana, u toliko i toliko časova, na tom i tom mestu… Čuo ga je u radiju, televizijskim emisijama, u žamoru ljudi koji hodaju ulicama njegovog grada. I znao je šta treba da radi.

„Vreme je, vreme je“, mrmlja ustajući iz postelje dok rumen na istoku najavljuje novi dan i boji smrznuti sneg u krvave tonove. Mileva ga pogleda bunovnim očima, ustuknu i pridiže se načas, ali je neka tama u očima povrati na jastuk i ona opet leže sa još dubljom borom među očima.

On navuče na sebe odelo, obu cipele koje mu je Mileva glancala svako jutro, stavi mašnu i očevu železničarsku kapu i izađe iz kuće. Dočeka ga ledeno praskozorje, dah zemlje, sive i srebrnaste od mraza, i sunce koje se u purpurnim i narandžastim bojama dizalo u novi dan. On krenu odlučno zakrvavljenih očiju sa upornim šapatom na usnama, šuštavim poput tihog žubora potoka prigušenim ledom pravo ka tamnim prugama i teškim vagonima.

U jednom trenu korak mu zadrhta, pokoleba ga ona narandžasta boja svitanja i neki glas iz daljina, kao eho prvog plača njegove ćerke koja se rodila u isto jedno ovakvo svitanje. Ali očev glas sve nadjača i on sigurnim korakom krenu na dogovoreno mesto susreta.

Sat na železničkoj stanici otkucavao je tačno osam sati kada je lokomotiva hukćući i kloparajući ušla na peron. Zvižduk tačno u osam prože mu svaki damar i ugleda oca kako povlači pisak, nasmejan i mlad. Polete mu u zagrljaj da zauvek sa njim nađe spokoj, izvan sveta bola, patnje i sasušenih smežuranih misli.

 

Epilog

 

21. januar 2009. Jutarnje novosti

 

I. Z. (65) izvršio je samoubistvo jutros oko 8 časova skočivši pod teretni voz koji saobraća na relaciji Beograd – Stalać. Prema rečima mašinovođe, tragedija se dogodila kada je muškarac iznenada skočio pod lokomotivu na samom ulasku u železničku stanicu, kroz koju je voz samo prolazio. Iako je išao sporije, nije uspeo da ga zaustavi, a nakon tupog udarca mogao se samo naslutiti tragičan ishod. I. Z. je iza sebe ostavio suprugu i kćerku. Železnički saobraćaj je bio u prekidu do 10 časova.

 

 

 

 

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s