Malo satensko jastuče za igle

wedding-2607077_960_720

Dok sa reke zamiru prigušene brodske sirene i žamor dece koja se igraju pod prozorima a sumrak kaplje sa krovova i naprečac krade sunce iz njene male mansarde paleći treperava svetla vlažnih ulica, ona spušta stvari u jedan veliki kofer pa pomalo umorna seda za sto, posmatra rasute crteže dužih i kraćih haljina i gricka vrh olovke, kao da je ta navika iz detinjstva nikada nije napustila. Povremeno se ispravi na visokoj stolici kada joj kroz telo zatrepere nežni leptiri koje joj svojim okretanjem kao pozdrav šalje nerođeno dete. Osmehne se i spusti ruku na stomak, lagano, nežno, kao da mu oseća toplu mirisnu glavicu pod prstima.

Tad protrlja oči i zagleda se u poslednje tračke svetlosti koji rasipaju ružičast trag na zavoje reke i grad koji nikada ne prestaje da diše. Rukom po navici približi sebi maleno jastuče za igle, belo kao sneg, sa koga samo ona može da oseti davni miris lavande, samo za njenu dušu nikada izvetren. Pređe po njegovoj glatkoj satenskoj površini prstima i proguta jedan uzdah. Uzdah koji nikada ne ume da ode.

Nije toliko mislila na majku dok joj se pod srcem nije zametnuo ovaj mali uzbunjivač, koji je budi noćima i premeće kao da ne može da dočeka da izađe na ovaj svet koji, verovala je, ni ovoliki koliki je, neće biti dovoljno veliki za njega. Možda je baš zato toliko sve podseća na neke rane dane svog života kojih se kao kroz veo izmaglice seća. I nje, jedne prilike nežne poput vila iz dečjih bajki, duge bele haljine koja pada meko po uglačanom parketu, bakarnih kopči na cipelama i češljeva u kosi mekoj poput svile koju sunce sa velikih prozora mansarde zlati.

Ni sama ne zna je li je to sećanje na majku ili neki od njenih mnogobrojnih snova koji su je obavijali spokojem u dugim noćima. I sad joj se ote uzdah blag i mio, kao večernji povetarac koji donosi mirise grada, dok u misli vraća najdraže obrise sa satenskim jastučetom za igle u rukama. Čas bi ga uzela da izabere novu iglu, čas bi po stolu prosula kalemove najlepših boja, odabrala jednu i lagano uvlačila niti pokvašene usnama. A ona bi stala kraj stola i gledala u njenu korpicu punu dugmadi, traka, perla i kićanki, pa u nju kako nežnim tankim prstima prave bodove po tkanini koja pada preko njenog krila dok igla svaki čas bljesne i kao da obasja majčino lice, uvek nekako tužno, skupljenih usana i zaneto poslom.

I ne, ne može to da bude san, to je najdraža uspomena iz njenog detinjstva, i oni modni žurnali rasuti po stolu, koji su nosili njen miris, miris gospođe Hane, o kome su pričali svi koji su voleli da joj govore o njoj, i ona velika kristalna vaza puna ruža crvenih poput usirene krvi, i ona staklena činija puna jabuka koje je pred suton lagano, bez žurbe ljuštila njena majka.

Ničeg više nema, pomisli, ni tih sutona, ni mirisa jabuka, ni velike kristalne vaze. Samo ta mansarda puna sunca, koju posle dvadeset pet godina naposletku napušta. Pogleda se u ogledalo. Sara Berger, nekadašnja Levi –  jedina ostala od Levijevih nakon dugog i strašnog rata i njegovih senki u miru. A sad sa detetom u sebi koje će poneti ime svog oca i zauvek izbrisati ono ime koje je sa ponosom godinama nosila.

Bože, hoće li ikad prestati da mi nedostaje majka, postaviše joj pitanje tužne oči u ogledalu. Naravno da neće, odgovori joj odraz, pogotovo nakon očeve smrti, kad su u mračnim noćima iz najdubljeg sna ponovo počela da se bude zla sećanja. Ono podmuklo prolećno jutro puno sirena i strašnih tutnjava, kada su padale zgrade i rušilo nebo. Oni dani u kojima majke nigde nije bilo i ono tužno popodne kada je otac odveo u jedini ćošak parka u kom nisu ležali rasprsli i iskidani ostaci kuća i rekao da će odsad njih dvoje morati bez nje. Isti dan kada se osećala kao da je i sama pala sa oblaka i prvi put u životu spoznala zamukle zvuke mansarde u kojoj su se gnezdile samo jeza i zagušljiva tišina. Ona noć kada je mislila da poslednji put vidi oca i kada je zagnjurila mokre obraze u meki tvid njegovog kaputa, puna suza i straha, a on je stezao na grudi tako jako kao da to više nikada neće ponoviti.

U bežaniju je, sakrivena u uglu starog tandrkavog automobila, krenula sa bračnim parom Petrovića, očevih kolega učitelja, koji nisu imali svoje dece, pa krijući da je Jevrejka, svuda predstavljali kao svoje dete. U vojvođanskim dugim zimskim noćima, u kojima je košava umela da zviždi nedeljama, spoznala je sve samotne ćoškove dečje duše. Znala je da su joj spasili život, a izgubila bi i sećanja da joj Draga Petrović, ta žena toplog krila i mekog srca nije u hladnim večerima pred spavanje i dok je u rukama stezala majčino jastuče za igle, jedinu uspomenu iz svog starog života, pričala o mansardi pod jarkim svetlom sunca.

Sećala se prvih posleratnih dana, očevog povratka i u njemu čoveka koga nije poznavala. Sećala se i povratka na mansardu u kojoj više ništa nije bilo isto, ne bez majčinog mirisnog obličja, koje kao da je lebdelo u svakom zraku sunca koji je padao na pohabani stolnjak nekada blistavog politiranog orahovog stola. Njegovih čestih bolesti koje su se lepile na u logoru izmrcvareno telo i njenih negovanja koja su učinila da preskoči detinjstvo i brzo postane ozbiljna, zrela i odgovorna. Domaćica kuće koja se u bezbrojnim noćima skriva pod pokrivačem i držeći u ruci malo satensko jastuče za igle, steže i svoje srce krišom prosipajući suze da ne čuje otac.

Samo ga je jednom upitala šta se dogodilo sa majkom. Suznih očiju rekao je da je stradala među stotinama ljudi u skloništu  porte Vaznesenjske crkve u rano jutro šestog aprila. Zašto je majka sama tog kobnog jutra izašla i nije i njih povela sa sobom, upitala je zbunjeno, očiju ovlaženih od strašne i bolne istine. Rekao je da ne zna, da je uvek prolećnim jutrima volela da miriše svitanje i gleda prve zrake sunca koji prirodu bude.

A sada nema više ničega. Odavno je znala da će nakon očeve smrti otići sa mansarde koja joj je kao žig u srce utisnula razdiruću tugu. Sada kreće u novi život, sa detetom koje miriše na nove dane koji će zatvoriti vrata tugama i bolu. Spustila je na vrh kofera crteže i grafitne olovke i poslednji put sa malim satenskim jastučetom za igle u ruci legla u svoj stari krevet da odsanja do jutra.

*       *       *

Sunce je već visoko odskočilo na nebu kada je poštar zakucao na vrata mansarde. Kucanje je odzvanjalo kao jeka kroz stan bez ljudi, napunjen stvarima na koje je već počela da se spušta prašina zaborava. Na kraju je ostavio pismo sa plavim omotom na pragu, ne znajući da je mlada gospođa Sara zauvek otišla u neki lepši život.

Pismo su posle par dana pronašla deca koja su najviše volela da se popnu do mansarde i trče niza stepenice dok ih neko od komšija ne otera. Izašla su na osunčanu ulicu, sela pod hlad razlistale lipe i krenula da čitaju. Posle druge rečenice digla su ruke jer je rukopis bio pun drhtavih slova koja nisu umela da pročitaju.

 

Milo moje dete,

Ni sama ne mogu da verujem da sam smogla snage da ti napišem ovo pismo. Ni sama ne znam kako ćeš se osećati dok ga budeš čitala. Plašim se već sad dok ga pišem. Plašim se još više sa svakom rečenicom koju budeš čitala. Ali, morala sam da ga napišem, pa šta mi život dalje nanese, neka bude.

Bojim se da ga nećeš čitati do kraja kad budeš shvatila da ga ja, tvoja majka, pišem. Ali ja te molim da to ipak učiniš. Nadam se da hoćeš jer si moje dobro dete, koje ja nikada nisam zaboravila. I jer ti dugujem istinu koju kao težak kamen nosim na svom srcu.

Da, živa sam, nisam stradala onog stravičnog aprilskog jutra, kako znam da svi misle. Nisam, samo sam otišla sa čovekom koga sam ceo život volela. Molim te da čitaš dalje, da ne odustaneš, da me razumeš i da mi oprostiš. Bar pokušaj. Koliko god istina bila bolna, ja ću pokušati da ti je kažem.

Oprosti, ali nikada nisam volela tvoga oca, pošla sam za njega jer sam morala, jer su tako od mene tražili, ali Davida nisam mogla da zaboravim. Čak ni kada sam dobila tebe, svoju malu princezu i sreću koja mi je obasjala život. Tvoj otac je bio dobar čovek, ali moje srce nije moglo da ga pusti u svoje zavijutke. Bilo je zauvek ispunjeno nekim drugim.

Kada je tuga počela da preliva moje srce, izlazila sam svako jutro u svitanje, da na vlažnoj beogradskoj kaldrmi ugledam Davida kako žuri ka svojoj radnji. Taj kratki pogled krišom na mladog trgovca sa najlepšim crnim očima na svetu mi je davao snage da se vratim kući, svom detetu koje traži moje naručje i čoveku koji s blagošću i setom pokušava da otkrije bezbrojne tajne mojih očiju.

Jednog jutra David me je spazio. Uhvatio me je za ruku i rekao da će naši životi imati smisla samo ako ih spojimo u jedno. Ja sam se branila, kidala, danima premišljala i na kraju prelomila – da zauvek odem sa njim u neka nova lepša svitanja.

Nikada te ne bih ostavila. Želela sam da se vratim  po tebe i povedem sa sobom čim nađem način da sa nama budeš srećna i imaš sve što ti je potrebno. Ali sudbina je imala drugačiji plan. To opako svitanje 6. aprila 1941. bilo je pogrešno jutro za bekstvo. Za nekoga jeste, za mene, tek sada znam, nije. Iskrala sam se još pre svanuća i sa Davidom otišla iz grada koji je spavao i u mirisnoj noći ranog proleća poslednji put videla Beograd.

A onda je krenuo užas. Danima nisam znala ništa o vama. Iz Beograda su stizale strašne vesti, da više nikoga u njemu nema živog. Očajavala sam i tražila da se vratimo, ali sam znala da to nikome neće pomoći. David je bio uporan, a ja nisam želela da odem. Tek kada sam dobila prve vesti, on me je poveo dalje, tek kad sam saznala da ste oboje odvedeni u smrt. Tek tada sam kao senka, zgažene duše izranavljene tugama i optužujućim mislima, stravičnim snovima i ugašenim nadanjima pristala da krenem na dalek put. Polovine se ni ne sećam od groznice koja mi je kidala telo i dušu. Postala sam svesna tek kada sam na velikom brodu prepoznala spoj pruge mora i neba i saznala da me nosi u Ameriku, jedino mesto na kome mogu sačuvati svoj život.

Ovde smo David i ja napravili svoje malo carstvo, od mog šića i njegovog poslovnog dara stvorili smo sve što nam je potrebno. Samo naizgled. Sami smo, a u mojoj duši je samoća još veća jer sam celu jednu njenu polovinu zauvek ostavila na vlažnoj kaldrmi nesrećnoga grada. A onda sam pre mesec dana od jedne gospođe koja često ide u Jugoslaviju saznala da je posetila stare prijatelje u kući na čijem se poslednjem spratu nalazio naš mali stan  pun sunca. Ona mi je rekla za trudnicu s mansarde koja je postala kreator mode i pravi najlepše haljine koje obožavaju Beograđanke.

Kada sam to saznala, duša mi je uzdrhtala od neke nemerljive radosti koja je pretila da je rasprsne. Poželela sam odmah da se vratim kući svojoj princezi koja i dalje sedi u svojoj čarobnoj kuli nad krovovima, da zagrlim svoju kćer za koju sam mislila da više nije živa. A onda sam se uplašila šta ćeš misliti o meni. Danima samo o tome mislim i noćima te kroz suze sanjam. I priznajem da sam pomalo sebična, nadajući se da ćeš sada, kada ćeš i sama postati majka, možda moći da mi oprostiš jer shvataš šta znači voleti ljubavlju koja nema granica.

Molim te, piši mi. Samo jednu reč i ja ću doći.

Voli te zauvek tvoja majka Hana

 

Pismo sa plavim omotom danima je ležalo pod stepeništem zgrade, tamo gde su ga deca bacila kada su krenula u neku novu igru. A jedne noći, kada se nad Beogradom stuštio jak letnji pljusak, kiša je zauvek sprala mastilo drhtavih slova napisanih na sasvim drugom kraju sveta. Tako je malo satensko jastuče za igle zauvek ostalo jedina stvar koju su iste ruke milovale u beogradskim toplim sumracima.

 

 

 

 

Advertisements

16 thoughts on “Malo satensko jastuče za igle

  1. Jelena, dušo, da nije reč o ovako ozbiljnom pisanju, ja bih ti po niški rekla – icepila si ga.

    Ovako, smišljam šta pametno da ti kažem, a ne umem jer si me ostavila, ali časna reč, bez teksta.
    MAJSTORICE!
    Ovo ti je najbolje do sada, mna stranu priča koja je sjajna, ali sam stil…. auuuuu, oduševljena sam.

    Liked by 2 people

    • Nego moja draga, hvala ti do neba ❤ U poslednje vreme sam malo zabatalila pisanje i odlučila sam da to ispravim i da poradim na stilu koji je, smatralo se, još u školi imao mnogo potencijala. Sad sam rešila da ga dobro izbrusim 🙂 ❤

      Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s