Bespućima snova žene Jarca

sneza poc

Pre nekoliko meseci radila sam na jednoj posebnoj knjizi. Ubistvo iz zodijaka Snežane Ševo bilo je nešto što nikada do tada nisam videla. Ne pitajte me po čemu. Po svemu.

Roman-drama, astrološki krimić, triler sa primesama komedije u kojima likovi nemaju imena, samo svoje horoskopske znake čije ih osobine sudbinski određuju. U romanu je ubijen najveći zavodnik, muškarac Škorpion, a pitanje je ko mu je presudio – da li neka od mnoštva žena koje je preveo žedne preko vode, fatalna žena Vaga, ljubomorna Riba, razmažena maloletnica Rak ili nadobudna Lavica ili možda neki od suparnika u obličju Ovna ili Strelca. Slučaj čvrstom iskusnom rukom vodi inspektor Blizanac a da ne bude sve tako crno, uporedo sa njima razvija se nežna ljubav između žene Jarca i njenog najboljeg prijatelja Vodolije, ljubav koju svako u životu čeka da dođe i da nikada ne prestane.

Radnja je vođena u maniru najboljih kriminalističkih romana, a rasplet je sve samo ne očekivan. Prosto da se zaprepastite otkud da je baš ovo ubica i kako je autorki uopšte palo na pamet da nađe ovakvo rešenje. A nije ni čudno, roman je stvaran punih dvanaest godina, dorađivan, ulepšavan, prepravljan i razvijan kao što se razvija nešto najdraže od jednog lista do čitavog raskupusanog rukopisa koji čeka da bude spakovan među korice knjige koje mirišu na novo i na dah čitalaca koji jedva čekaju da je uzmu u ruke.

Ova knjiga nije bila prva koju je napisala Snežana Ševo. Jalov dan je bio njen prvenac, ali Ubistvo iz zodijaka delovalo je kao nešto što se tka celog života, nešto kroz čije stranice provejava cela sudbina autorke, njeni snovi, strahovi, nadanja i želje. Ne mislite da nagađam, ja to znam.

Snežana je jedna od retkih autora sa kojima sam tokom rada na knjizi razgovarala duže i kvalitetnije nego sa nekim svojim bliskim prijateljima. I ništa mi to nije bilo čudno, sa njom je to došlo nekako sasvim prirodno. Iako se nikada nismo videle.

Prvi razgovor koji smo povele bio je, prirodno, vezan za knjigu. Šta uraditi, kako je srediti, da li ovako ili onako. Budući da je reč pisca poslednja, bila sam spremna da joj ugađam, ali i da dam neke predloge. Svojeglavo je ostajala pri svom, a potom bi razgovor nastavljala u drugačijem duhu, malo o njenom životu, pa malo o mom, pa u krug.

Snežana je, kao strastveni astrolog, želela da zna i moj znak i mojih bližnjih. Oduševljeno je dočekivala kombinacije i relacije koje su joj potvrđivale sve što je do tada naučila, i da nije slučajno da mi je majka Vaga, niti da su joj oba deteta vatreni znaci.

Razgovori su se nastavljali danima. Počele bismo malo o knjizi, obično bi tražila neke sitne prepravke na određenim stranama, ponekad i priznavala da je odmah trebalo da me posluša, a onda bi razgovor krenuo kao reka koja teče neomeđena preprekama već se razliva pod modrim nebom nepreglednom ravnicom. Baš tako je zvučao i njen otegnuti i uvek pomalo umorni bački govor dok bi pričala o sebi i svom životu.

– Jelena, jel‘ znaš da sam ja u romanu žena Jarac?

– Da, pretpostavila sam da si ti – odvratila sam joj. – Najviše me je podsetila na tvoj život. I ti imaš mačka i veliku lepu baštu?

– Jeste, imam. Samo nikako da nađem nekog poput muškarca Vodolije, a želim, želim mnogo, znaš…

– Biće, Snežo, biće,mora da bude, kad se najmanje nadaš – tešila bih je ja.

– Eh, ne znam, volela bih da imam porodicu, muža, decu, već sumnjam, ali veruj mi, još uvek se nadam.

Snežana i ja smo tako počele da se čujemo maltene svakog dana. I opet bi razgovor počinjao izmenama sitnica na stranicama koje je ona tražila i nastavljao u potpuno drugom duhu.

– Jelena, jel‘ znaš ti da u mojoj Bačkoj Palanci ima ljudi koji misle da ja izmišljam da pišem romane?

– Kako izmišljaš? Pa ti si već izdala jedan roman – pitala sam je zbunjeno.

– Da, kažu da lažem. Znaš, jednom sam bila u jednom butiku i prodavačicama donela po knjigu na poklon. Dok sam u kabini probala haljinu, ušla je jedna žena i videla moj roman. Ne znajući da ja mogu da je čujem, rekla im je: „Ovo ona napisala?! U to ne verujem… Neko drugi možda jeste, ali ona to nikad ne bi umela, samo je svoje ime stavila.“ Uzalud su je prodavačice ubeđivale da je to moja knjiga i da znaju da jeste, ona se podsmevala još više. Zato sada neću ništa o sebi da pišem, neka u ovom romanu ne bude moja biografija, samo odlomak iz knjige. Obećaj mi, Jelena, da će biti tako!

– Naravno, obećavam. Ali, zašto, Snežo? Zašto da ne pišeš o sebi, napisala si već dve knjige, ti si pisac. Užasno je što ljudi tako sa omalovažavanjem govore, ali ta žena je svojom zlobom više o sebi rekla nego o tebi. Ti si osoba na mestu i nema razoga da se skrivaš

– Neka, tako mi je lakše – govorila bi umorno.

Kako se približavalo vreme da knjigu završimo i pošaljemo na prelom i štampu, Snežana je grčevito tražila sve sitnije greške.

– Snežo – rekla sam joj tada – nemoj pogrešno da me razumeš, ali moraćeš na kraju da pustiš knjigu od sebe. Ne možeš stalno nalaziti neke greščice, pusti je, odlična je i nema potrebe više da je doteruješ.

– Da, u pravu si, ali nekako mi je čudno da „ode“, već dvanaest godina je tu, uz mene, kad je predam, kao da više neće biti moja. Možda je ni sad ne bih dala da mi prijatelj koji je novinar nije uzeo rukopis i sredio ga, ja nisam mogla, toliko papira, stalno sam nešto dodavala i uređivala, da bude još lepša i bolja.

– Ti si perfekcionista, Snežo, ali znam da i drugi pisci misle da uvek može još nešto da se doda i izmeni. Pusti je, mora da ode u svet, a ti bolje razmišljaj o promociji koju ćemo da pravimo kad izađe i koliko ćeš biti uzbuđena i srećna kad ovu knjigu, koju si toliko dugo stvarala, uzmeš gotovu u svoje ruke.

– Ma kakva promocija?! Ja to ne mogu…

– Zašto, Snežo?

– Ja sebe ne vidim na promociji. Gde ću ja to…

– Ali zašto, pa mi svakome ko ima tremu pomognemo da se oseća lepo. To će biti tvoje veče, pričaćeš o romanu, koliko si ga pisala, otkud ti ideja da likove spajaš sa astrologijom, kako si zamišljala kraj. Tvoj roman je jedinstven po mnogo čemu, znaš…

– Jelena, hajde mi još pričaj kako će izgledati moja promocija, mnogo volim da te slušam kad o tome pričaš…

– Biće divno, Snežo. Sedećeš sa nama na bini i mi ćemo ti postavljati pitanja, a ti ćeš da odgovaraš. Malo ćemo i odlomke da čitamo. I svi će doći zbog tebe, da te vide i kupe tvoju knjigu, a ti ćeš se potpisivati. I tapšaće ti na kraju i osećaćeš se divno kad sve prođe.

– Ali ja to neću moći, Ne, nikako neću moći…

– Ali, zašto? Ti to zbog onih koji pričaju gluposti? Snežo, digni glavu, ti zaslužuješ svako poštovanje i ako ni zbog čega drugog, uradi to zbog sebe, da shvatiš koliko vrediš i da je najvažnije da ti sama osetiš svoj uspeh. Digni glavu u inat svima, pokaži im da ne mogu da te povrede i da oni zapravo nikada neće uspeti da te dostignu – raspaljeno sam održala govor.

– Pa, da, Jelena moja, ti si pravi borbeni Ovan. Razumem te, ali odoh sad malo da se odmorim. A knjiga neka ide, gotova je, predaj je.

Bio je to naš poslednji razgovor. Kad se završio, imala sam utisak da će me poslušati. Snežana, tvrdoglava žena Jarac.

 

Epilog

 

Snežana Ševo nikada nije dočekala svoj roman. Preminula je nekoliko dana nakon što je knjiga završena, ali je poslednjih dana bila u takvom stanju da o njoj nije ništa znala. Krila je svoju dugogodišnju borbu sa neizlečivom bolešću koja je lagano pokoravala. Zato je toliko često zvučala umorno tokom naših dugih razgovora.

Vest o njenoj smrti me je strašno pogodila. Možda još i više jer nisam ni znala da joj se prikradala. Osećala sam kao da je otišao neko meni blizak, možda i zato jer smo vodile duge i iskrene razgovore.

Iz svega sam naučila da nikada ne treba procenjivati tuđe postupke jer ne možeš da znaš šta se sve iza njih skriva. Snežana nije bila žena koja je iz dosade vodila duge razgovore – njoj su razgovori sa potpuno novim ljudima bili kao neki drugi život u kome je bar nakratko zaboravljala šta joj se bliži iz večne tame. Snežana nije bila perfekcionista koji izmišlja kako da još malo popravi nešto što ne treba popravljati – ona se grčevito držala svoje knjige jer je ona održavala u životu, kao da je znala da kad je pusti, nestaće i ta poslednja slamka za koju se držala iznad površine živog blata. Snežana nije bila strašljiva od publike i uspeha – ona je znala da sve ono o čemu pisci sanjaju neće dočekati. A volela je da mašta.

A ja… ja se svaki put kad na nju pomislim nadam da sam joj u maštanju pružila prijateljsku ruku i da se ona tamo negde, u nekim nebeskim zodijacima raduje svom najdražem delu i zna da se ono čita i da se o njemu govori. I da još uvek ima onih kojima je bila čast što su u njoj upoznali čoveka i pisca.

sneza

Šta vi znate o ljubavi i strasti, o tamnim dubinama duše, o poljuljanom poverenju? Želite sve, dajete sve, ne dobijete ništa. Može li tako, a da ga ne stigne kazna? Sa mnom nije tako mogao! Nisam od onih koje će se povući, a da ga neće kazniti za zlo koje mi je učinio. Pamtim ga po zlu! Olako je prešao preko mog života ne sluteći sile Plutona, olako je prošao pored mene kao pored bilo koje slabe žene. Nije znao za snagu u meni, rušilačku, uništavajuću. Na zlo odgovorim duplo većim zlom, ako ćemo ginuti, umrimo! Mislio je da sam samo jedna od mnogih koje prete osvetom i odmazdom za žrtve. Ne! Ljubav je rat i žrtve ostaju zgažene, ali se dižu paklene i ko u strasti poražene ne ustane i slomi svog čoveka, samo je slaba senka ženskog roda. Ja sam jaka! Rušim sve pred sobom, po cenu sopstvenog života, ja nemam šta da izgubim jer ništa nemam. Uneo je u moj život sreću, doneo pomor i morao je biti kažnjen za zlo. Kaznila sam ga, on nije našao sreću, a možda je koliko sutra mogao pronaći ženu svog života. Zaustavila sam njegov let ka sreći i njegov život. Pravom poražene!“

 

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s