„Njanjava“ Sonje Končar ili kakav nam odraz šalje ogledalo ljudskosti

sonja1

U današnje vreme prepuno drečećih uznemirujućih novinskih naslova, agresije na rubu skoro svake usne, podsmevanja, omalovažavanja, a zapravo vapaja za pažnjom i normalnošću, često se čuju pitanja zašto su nam deca postala čudna i šta se to sa njima dešava.

Otkud njima bahatost, arogancija, surovost i sklonost ka nasilju i ispadima? Na koga li su se ugledali kad im dadosmo sve što imamo, samo još krv da nam istoče. Otkud im psovke? Ta u kući se samo pomalo nešto usput odvali. Ali samo ono osnovno, ništa bog zna kako kreativno. Otkud im podsmeh prema onima koji nemaju? U kući se niko nikome ne podsmeva. Samo se hvalimo kako imamo. Otkud to da maltretiraju drugare po odeljenju? To u kući ne mogu da vide. Doduše, jeste da se omakne ko bi koga rado isprebijao ili išamarao, ali na tome se sve, pobogu, završi. I otkud priča da smo uvek mi krivi? Pa mi imamo samo njih i šta drugo da radimo nego sve njima da činimo? Pa volimo ih i ako su nasilni, bezobrazni, problematični, nemamo kud, to su naša deca, drugu nemamo!

E pa baš u takvom svetu žive ti mali ljudi i svaki dan grade svoje živote i svoju sudbinu. Neko svetlu, neko gorku, ali niko ih ne pita, na rubu očaja ili surovosti, moraju dalje. E baš o takvim malim ljudima koji iz dana u dan postaju sve veći i sve više liče na one velike, nimalo svetle i dobroćudne, piše Sonja Končar u svom prvom romanu Njanjava. I šalje turobnu sliku današnjeg tinejdžerskog sveta u kome je najlakše zapetljati se u otrovno trnje zlobe i straha ako nisi isti, ako nemaš ili ne deliš želje i stremljenja većine.

Međutim, kada se u životu naruši ravnoteža dobra i zla, savremeno društvo ne sme da zanemi. Upravo se u takve virove današnjice upustila autorka, stvarajući, na bazi svog bogatog pravničkog iskustva,  roman sa veoma aktuelnim temama vršnjačkog nasilja, nemira najosetljivijih godina, roditeljstva, uloge prosvetnih radnika u vaspitanju, ali i praštanja, razumevanja i pronalaženja nade da dobro još uvek može da prevagne na terazijama života.

Sanda je trinaestogodišnja devojčica kojoj se život u jednom trenutku potpuno menja. Nakon razvoda roditelja i gubitka dede koga je beskrajno volela, seli se sa majkom u Novi Sad i počinje sasvim novi život. Ali ono što ne zna je da će uz nove drugare dobiti i najnezaboravniju godinu svog života – postaće žrtva vršnjačkog nasilja i biti uvučena u vrtlog iz koga se izlaz teško pronalazi.

Jednostavnim stilom, prijemčivim svakom čitaocu, u ovom romanu otvorene su mnogobrojne teme i dotaknute velike i važne istine. Toliko životne i realistične da bi svako u njemu mogao da pronađe poneko parče svog života.

Ovo je knjiga namenjena svakom roditelju koji se bori sa najtežim poslom današnjice – izvođenjem tinejdžera na pravi put u svetu zavisti, nadmetanja materijalnim vrednostima, psovki i rijaliti programa. U njoj se može naučiti kako se samo pažnjom i razgovorima može dopreti do tananih dečjih duša, ali i usađivanjem pravih vrednosti i sigurnosti u porodičnom okrilju. Ovo je vodič za one koji primećuju skrivenu patnju svoje dece iza koje se krije surova oštrica vršnjačkog nasilja i uputstvo kako da se sa njim suoče i izbore.

Ona je poziv i nastavnicima i profesorima na koji način da se obraćaju učenicima i podučavaju ih kako da se podržavaju, bodre i ugledaju jedni na druge, da ih uče fer ponašanju, uvažavanju i pravilima koja ih čine odraslima.

Knjiga će možda biti najbliskija baš tinejdžerima jer ulazi u suštinu njihovih beskrajnih preispitivanja i dilema zašto je svet toliko komplikovan i zašto su toliko neshvaćeni iako se trude da se prilagode.

Zašto smo svi toliko komplikovani, pitala se.  Zašto jedni druge ne čujemo? A i kad se čujemo, ne razumemo se. Na hiljade olako prosutih reči, hiljade propalih pokušaja da objasnimo sebe, da ubedimo druge, da se razumemo. I koliko puta ne uspemo u tome? Živimo, radimo i ponašamo se onako kako mislimo da treba. I onda, odjednom i bez ikakve najave i prethodnog upozorenja, naiđemo na problem. Sve  u životu izgovaramo ili radimo u želji i nameri da budemo shvaćeni, voljeni i srećni… Želimo da budemo deo grupe, da se dopadnemo, prilagodimo.  Ali suviše često ostanemo neshvaćeni. A ne shvatamo ni mi druge. Da li iz revolta ili nedostatka vremena, iz sebičnosti ili ko zna čega još nismo u stanju da prihvatimo i razumemo druge. Stvaramo jedni drugima probleme, unosimo razdor, svađu i prepirku. Pitanje čemu sve to? Da li je vredno? Da li se iko ikada zapitao koliko košta jedna svađa? Ili kolika je cena jednog iskrenog razgovora, shvaćenih reči i olakšanja koja oni nose sa sobom?

Ali bez daljnjeg, žrtve vršnjačkog nasilja će u njoj naći odgovore na sva pitanja. Zašto je teško kad si drugačiji od svog okruženja, otkud netrpeljivost prema jakim karakterima i deci posvećenoj učenju i zašto se uspesi ne praštaju kada se nađe neko bahat koji se hrani strahom i ćutanjem svoje žrtve. I zašto se povlače, ćute i pored bespomoćnosti i straha prikrivaju život pretvoren u noćnu moru.

Seciranjem najsitnijih delića vršnjačkog nasilja Sonja Končar potresno uverljivo otkriva kako se razvija odnos agresivne devojčice prema svojoj žrtvi. Zašto je kinji, podsmeva joj se, omalovažava, fizički zlostavlja, da bi na kraju pokrenula hajku na društvenoj mreži u koju će uvući veći deo škole. I zašto joj daje nadimak Njanjava. 

„Ma daj, bre, Njanjava glupačo, prekini već jednom. Nerviraš me i ti i tvoj sendvič“, reče Milica opet se kreveljeći. „Šta te briga zašto sam to uradila? Može mi se, eto zato. I uživam u tome da te gledam kako plačeš. To sam ti već rekla. Onog momenta kada ti počneš da plačeš, ja se osećam bolje. Prijaju mi te tvoje suze. A ti? Ti ništa drugo ni ne znaš da radiš, samo cmizdriš po ceo dan otkako si došla. Nije ovo cmizdraona, ovo je škola. Idi kod babe svoje pa tamo cmizdri“ 

Pa ipak, u ovom romanu prevagu će odneti slavljenje prijateljstva i dobrote kao zrna koje se nalazi u svačijoj duši. Kao i nade da veliki ljudi još postoje, samo ih treba malo bolje potražiti. Ali ona nosi i jednu veliku istinu – onu da su nova pokoljenja ogledalo nas samih.

Nasilje je svaki oblik ponašanja koje ima za cilj namerno povređivanje ili nanošenje bola, bilo psihičkog ili fizičkog. Nasilno ponašanje ima obično isti ili sličan sadržaj, traje duži vremenski period i nasilnik ima moć nad žrtvom.

Nasilje se pojavljuje u različitim oblicima. Verbalno nasilje je svaki vid ismevanja, nazivanje pogrdnim imenima, ruganje, vređanje, dobacivanje. Nije neophodno naglašavati koliko deca, bez obzira na uzrast, mogu biti inventivna u ovakvim kreativnim oblicima verbalnog izražavanja. Fizičko nasilje podrazumeva udaranje, guranje, otimanje i uništavanje stvari. Ranijih godina je uglavnom bilo karakteristično za dečake, ali se, nažalost, sve češće javlja i kod devojčica. Deca koja su izolovana iz društva, ignorisana od strane drugova, trpe ogovaranje i o njima se izmišljaju razne priče koje obično nemaju lep i istinit sadržaj jesu žrtve socijalnog nasilja. Psihičko nasilje podrazumeva preteće poglede, grimase, neželjene komentare, iznuđivanje novca, ucenjivanje.
sonja kraj

 

 

Advertisements

2 thoughts on “„Njanjava“ Sonje Končar ili kakav nam odraz šalje ogledalo ljudskosti

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s