Agabova iskra

dragon_rider_by_chirun-dbn6lis

izvor: deviantart.com

Na jednoj dalekoj planeti, koja se na večernjem nebu ni ne vidi sa Zemlje, spremao se veliki lom. Niko nije mogao ni da nasluti da se u jednom udaljenom ćošku svemira upravo stvara nešto što će zauvek promeniti sudbine svih živih bića.

Još od onog dana kada se mladi princ Agab vratio na svoju planetu Taupeju sa dalekog tajnog puta na koji ga je poslao otac, kralj Beat, niko nije mogao da ga prepozna. Podneo je izveštaj da udaljena plava kugla, koja se nalazi na rubu sazvežđa koje liči na veliki beli talas, nije pogodna za život, da na njoj nema ničega i da su sumnje da tamo postoje bića slična Taupejcima uzaludne. I niko ništa nije posumnjao.

Ali videlo se da ništa nije kako treba. Agab se sklanjao od svoje braće, koja su svake večeri posle zalaska zvezde Tau Ceti  sedela na obali velike modre vode i ispijala ljubičasti napitak od biljke taupe spremljen nad vrelim izvorima koji je iz svojih malih otvora ispuštala njihova planeta i tako najbolje krepili umorna tela.

On je bio najmlađi od svih sinova kralja Beata i svakako najveseliji. Umeo je da pred zalazak Tau Cetija poskida prozračna platna sa svog tela da krljušti i sićušna peraja kojom su prekrivena tela Taupejaca prodišu u modroj vodi i sve ih prska dok ih ne natera da i sami, bez mokre prozračne odeće, urone u dubine koje im život znače. Ali sada ga više nije bilo, a svi su se čudili i brinuli, pitajući se šta se to dogodilo na tom putu.

Za to vreme Agab je sedeo u  svojoj maloj odaji čiji su veliki prozori gledali ka dalekoj maglini plave planete. Zajapurenog lica od gneva koji se smenjivao sa dubokom tugom mrmljao je sebi u bradu neke strašne reči od kojih se krljušt ježila a mala peraja podrhtavala. Zloban osmeh mu prekri glatko lice kad ugleda malu staklenu kutiju koju je skrivao pod jastukom. U njoj se svetlela iskra. Uspomena sa daleke plave planete.

– Osvetiću se, osvetiću se svima – gnevno je šaputao.

Mladi princ Agab je bio najumniji od svih kraljevih sinova. Poznavao je silne nauke koje su se kao modra voda za peraja lepili za njegov um. Napravio je veliki durbin koji se zagrevanjem na vrelim izvorima Taupeje otvarao ka dalekim svetovima, a potom i mali brod obavijen krljuštima koji je mogao da ga zaštiti od vreline velikih zvezda, udaraca neobuzdanih meteora i usmerava kroz duboku svemirsku tamu da stigne do cilja koji god poželi.

Otac ga je obožavao i divio se njegovoj pameti i domišljatosti. Zato je zanemeo od vesti da se na rubu jedne velike magline nalazi mala planeta koja je plava kao i njegova Taupeja i da na njoj možda žive isti takvi Taupejci sa kojima su želeli da se upoznaju i sprijatelje.

– Uzalud, sve je uzalud, osvetiću se svima… – govorio je Agab dok mu je iskra sa Zemlje svetlucala u odblesku očiju.

U najveću odaju kraljevog dvora, koja se stepenicama spajala sa njegovom sobom, Agab je tiho pošao krijući u ruci staklenu kutiju. Bilo je vreme da se oslobodi svog gneva, onog koga je kao najružniji suvenir poneo sa plave planete.

U velikoj beloj odaji, osvetljenoj jednom velikom kuglom u kojoj je bila sakupljena svetlost zvezde Tau Ceti, nalazila se, prekrivena velikom belom tkaninom, tajanstvena gomila velika ko brdo. Agab joj je prišao i podigao jedan kraj – obavijeno krljuštima poput Taupejaca, ljubičastim kao lišće biljke taupe, ležalo je ogromno beživotno čudoviše, krilati zmaj koga je Agab video na slikama starih knjiga dok je provodio dane i noći na plavetnoj planeti koju zovu Zemlja. Danima je stvarao ovo ogromno telo, ćeliju po ćeliju, krljušt po krljušt. Ostalo je samo da ga oživi iskrom koju je sakrivenu poneo sa sobom. Da ga oživi i osveti se svima silovitom vatrom za čiji užas i snagu Taupejci, bezbrižni u svojim modrim vodama i vrućim gasovitim izvorima, nisu ni znali da postoji.

– Svi će patiti kada patim ja – pobedonosno je rekao pogledavši u iskru koju je lagano gurao u zmajevu čeljust.

Ostalo je još samo jedno, da pod grubu ljubičastu krljušt ubrizga nektar biljke taupe i oživi čudovište stvoreno iz gneva njegovog srca.

I zaista, zmaj se pomerio, promeškoljio, zaškripao iz dubine grla pa zakašljao kao kad hukće lokomotiva uz gust oblak dima. Agab se na tren zabrinuo, pa brzo prenuo i odjednom zagrmeo:

– Hajde, stari moj! Zapali tu iskru u sebi pa da kaznimo ceo svet!

Pogledavši ga užarenim očima, zmaj je bljunuo prvu vatru sprživši sve skalamerije koje su ležale rasute po velikoj odaji. Agabu se samo na tren zamagliše oči od žalosti što su nestali svi njegovi izumi, ali se namah seti svog velikog gneva pa se grohotom nasmeja.

– Tako je, to je prava stvar! Vreme je da te pustimo napolje!

Celu tu noć je zmaj, praćen upaljenim Agabovim pogledom, pržio kuće, ulice, drveće taupe i stao kada je stigao do velike vode. Taupejci su trčali u stravičnom begu od nepoznate vreline, užarenih oblaka i bola koji ih je prljio i sagorevao. Vatru su prvi put videli i odmah osetili stihiju užasa.

Cela prestonica Taupeje do jutra je bila na nogama. To je bila prva noć u kojoj je svetlelo kao da im se blizu prikrala zvezda Tau Ceti. I svi su, iako u strahu i ogromnoj patnji videli princa Agaba kako sa nekom užasnom nemani seje smrt i bol. I nisu znali gde da pobegnu i kako da nađu spas.

Tog jutra Agab je sa zmajem krenuo dalje, sa željom da spali celu planetu, nadajući se da će se tako konačno smanjiti njegov zaptivajući gnev. Ali ništa se nije događalo, nije mu bilo lakše. To ga nije pokolebalo, verovao je da treba još vremena i vatre da to užasno osećanje na silu izađe iz njega.

Isto to jutro kraj velike vode okupili su se kralj Beat i ostali prinčevi da vide šta će da rade. Otac je tražio da svako kaže šta ima pa da se sazna šta se to dogodilo sa njegovim najmilim sinom koji je sva svoja znanja i dostignuća odjednom okrenuo protiv svoje porodice, naroda i planete.

– Mislim da ja mogu da pomognem – izađe ispred svih najstariji kraljev sin Kodo.            – Znam gde ćemo naći odgovore na sva pitanja. Sada mi nije žao što sam ga pratio i krišom gledao gde skriva svoje tajne.

Kodo ih povede a oni krenuše za njim između spaljenih kuća, kroz krike Taupejaca koji su se u gomilama previjali u bolu od spaljenih krljušti i crvenih lica. Popeše se svi uz stepenice koje su vodile ka velikoj Agabovoj odaji. U njoj, među rasturenim spaljenim instrumentima i polupanim izumima Kodo pronađe sakrivenu rupu u zidu i u njoj malu ljubičastu knjižicu – Agabov dnevnik. Zavladao je tajac koji se mešao sa strahom od onoga što unutra piše.

…Na planeti najlepših boja i najumilnijih zvukova našao sam svoju sreću. Prvi put u srcu titraj koji mi je dao krila i učinio da mi ceo život zaliči na san, na mirisno proleće koje nisam ni znao da postoji. A sve su mi to donela samo njena dva oka… Našao sam sve odgovore šta je zapravo život – samo jedan osećaj koji se kao svetlost širi svemirom i ne poznaje nikakve granice ni prepreke…

– Znači na plavoj planeti ipak ima života…– iznenadi se kralj.

Kodo prevrnu nekoliko stranica i zaustavi se na poslednjoj ispisanoj.

… Onoga dana kada sam odlazio, srušila mi je ceo svet. Verovao sam da će poći sa mnom, u daleke predele Taupeje, gde bi bila princeza i imala sve što poželi. A ona… rekla je da voli nekog drugog i da sam bio kao neki lep san u njenom životu. Takav bol koji oduzima dah nikada nisam osetio.

Želeo sam samo da prestane patnja, da me ne bude iskidani snovi koji podsećaju da je više nemam, da i ona pati kao što patim ja, da se sprži sve što joj daje život. Zato sam sa Zemlje poneo jednu malu iskru od koje nastaje vatra. Kada se moj svet ruši, zašto drugi da budu srećni… Pa jednog dana da nestane i njen…

– Zar da žena bude razlog da se unište moji podanici?! – uzviknu ljutito kralj. – Pa bar ih na Taupeji ima koliko god hoće! Ko je ta devojka, hoću odmah da znam.

– Evo i njene slike. Piše: Agabu od Maje.

– Kodo, hoću da ovog trena sedneš u Agabov brod, odeš na Zemlju i dovedeš tu devojku. Jedino ona može da spasi moj narod i moju planetu. Odmah, jesi li me čuo?! – razgnevi se kralj Beat.

Tri dana i tri noći čekali su prinčevi sa ocem kraljem da Kodo dovede Maju sa njene plave planete. Tri dana i tri noći Agab je sa svojim ogromnim krilatim zmajem palio gradove i sela. U rano jutro, kad je Tau Ceti tek izvirao iz velike vode, na Taupeju prvi put kroči jedno biće sa druge planete – uplašena Maja kose plave poput talasastog žita sa njene Zemlje. Pristade da pomogne a oni joj obećaše da će je brzo vratiti kući, ako već ne želi da postane njihova princeza.

Nađoše Agaba kako sedi pored umornog zmaja kome je u snu kroz nozdrve izlazio dim. Gledao je u nebo, tamo gde je na desetine svetlosnih godina lebdela Zemlja. Oseti odjednom jednu meku ruku na ramenu. Okrenu se i sva osećanja koja je u sebi nosio prodrmaše mu telo iz temelja.

– Agabe, došla sam da te molim da poštediš svoju zemlju, svoju planetu i ove dobre ljude koji te vole. Ti si divan, videla sam to u tvojim očima koje umeju da osete ljubav. Ja nisam za tebe i ti ćeš sigurno jednog dana biti srećan, ali ja te preklinjem da ne činiš zlo jer tako nikada nećeš naći spokoj, samo novu patnju. Molim te, Agabe… – drhtavo je govorila Maja molećivo gledajući u prinčeve zamagljene oči koje su se punile suzama.

On pogleda u nju, pa u oca i braću koji su ga gledali sa iščekivanjem i strepnjom. Pa u narod koji se polako okupljao iza njih, izmučen, osmuđen, sa beznađem u očima.

– Prestaću. Ali nikada neću biti srećan – reče tiho, okrete se, probudi zmaja i povede ga sa sobom.

– Hvala ti, devojko, ako se ikada predomisliš, voleo bih da budeš deo moje porodice – reče kralj Beat pun olakšanja Maji.

– Hvala, vrlo ste ljubazni, ali ja bih ipak da pođem kući – reče Maja zamišljeno gledajući za Agabovim obrisom koji se gubio u daljini.

 

Tog dana Maja se vratila na Zemlju. Agab je to gledao sa obale velike vode. Osetio je tugu za koju je znao da nikada neće proći. Kada je Kodo vratio njegov brod, on je seo u njega i sa sobom poveo zmaja, da se nikad ne vrati i luta po svemiru dok ne nađe utehu.

I sada, kad u zalasku Tau Cete Taupejci sede, piju napitak od taupe i vide u beskrajnom nebeskom krugu zvezdu padalicu koja zašušti vatrenim sjajem kažu da to Agab još uvek oseća gnev i tera zmaja sve dalje i dalje da zaboravi na Maju i blistavu plavu planetu na rubu sazvežđa koje liči na veliki beli talas.

space-1728186_960_720

izvor: pixabay.com

Advertisements

4 thoughts on “Agabova iskra

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s