Moja novosadska ekskurzija

foto Katarina Ostojić

Dok kiša dobuje po mom prozoru, gledam u noć i prebiram u glavi sve što se dogodilo tog dana. Nezaboravnog dana. I kad bih htela, znam da nikada ne bih mogla da ga tako savršenog ponovim…

…Pripreme za odlazak u Novi Sad započele su još dva meseca ranije. Rekao bi neko, preterano. Ali kako za koga.

Kada je taj događaj počeo da se približava, i pripreme su postale opsežnije. Nas pet (Miroslava, Zorica, Olja, Slađa i ja) sa njima je započelo još nedelju dana ranije. Pitate se što? Ako nam je ceo jedan dan trebalo da se dogovorimo da li ćemo ići autobusom, vozom ili automobilom, a još jedan gde i kada ćemo se naći da bismo uopšte pošle, onda to ne bi trebalo da vas čudi. Mi smo vrlo temeljne žene.

Kada smo se to jutro sve međusobno probudile, ostalo je samo da se obmotamo dobrim raspoloženjem i krenemo. Uprkos promašenoj vremenskoj prognozi da će biti ‘ladno pa su se mnoge skuvale. Ja sam, od rođenja praćena vrućinom u sebi, krenula polugola. Ovaj put, na svu sreću.

Čim smo se našle, videlo se da će dan biti uspešan jer je svaka od nas rešila da tako i bude. Novosadska avantura je mogla da počne. Da li što sam popila dimigal (lek protiv mučnine u vožnji) ili što sam odmah po kretanju opalila glavom u krov Slađinog automobila, tek meni je cela ekskurzija od početka zaličila na jedan divan san.

Pevalo se u kolima, ali ne one tinejdžerske “U tunelu usred mraka sija flaša od vinjaka…” nego domaći i strani hitovi, tek koliko da pokažemo dobar ukus i glasovne mogućnosti. Slađa nam je usput skretala pažnju na znamenitosti, poput odistinskog turističkog vodiča, a mi smo uživale, pomalo otrcavale i smejale se dok nam je kosa lepršala na vetru zadnjeg sedišta auta.

foto Jelena Dilber

Nismo zanemarile ni prirodne lepote Titelskog brega, pa ni malo fotografisanja starog đerma. Dobro, neki su to koristili kao puš pauzu, ali važno da su svi bili zadovoljni.

foto Jelena Dilber

Iako smo u Novi Sad stigli sa zakašnjenjem, to nam nikako nije pokvarilo ugođaj. Dočekala nas je naša domaćica Katarina širokog osmeha pa su poljupci prštali na sve strane. Bila je tu i lepa Suzana, sa kojom smo se takođe upoznali prvi put, a imali osećaj da se znamo sto godina. Delili su se pokloni, ljubopitljivo smo se gledali i upoređivali sa utiscima iz dotadašnjeg virtuelnog prijateljstva.

foto Slađa Kručičan

A onda smo uronili u Novi Sad. I njegov čuveni restoran Novosađanin, u kome je možda bio i nanezaboravniji deo našeg sjajnog dana. U šarenilu i hladu velike bašte, okupile su se novosadske, niške i beogradske blogerke i umetnice da pokažu da nas ne spaja samo ljubav prema pisanju i čitanju, nego i prema druženju i da i žene umeju da naprave odličan spoj, čak možda i lepši od izvikanih muških opuštenih druženja.

foto Suzana Bogdanović

Moram da priznam da sam sa velikim interesovanjem čekala da upoznam moju koleginicu adminku Merimu – lepršavu i očaravajuću Majsku i jednu od mojih najomiljenijih spisateljica Veru, čiji se tekstovi čitaju kao mala književna dela, a ne kao tekstovi na blogu. Pa kad su se još pojavile Negoslava i Lela, cela ekipa je postala zaista VIP. Ovaj put nemam dilemu da to i napišem. 🙂

Da sve bude savršeno nezaboravno, pobrinuli su se i neki sporedni likovi. Konobarica u Novosađaninu nas je dočekla u vidu ženskog Taška Načića iz predstave Radovan III. Jedino što nas nije psovala, ali sve ostalo je bilo odsečno i pomalo suludo, pa pola od onaga što je trebalo da se posluži nije moglo iz nekih neobičnih razloga tako da je i sama usluga postajala kao da smo upali u neki Tarantinov film. Samo je još falilo da se ostali gosti pretvore u vampire i Salma Hajek zaigra na stolu (oprostite mi na mislima, ipak sam bila na dimigalu). Ali, ako ste mislili da nas je to pomerilo u našem provodu, grdno se varate. Nama je to bilo beskrajno interesantno tako da smo sa zanimanjem jedva čekali šta će sledeće mlada vredna konobarica izvaliti. Ama baš ništa nije moglo da nas pokoleba u sjajnom provodu.

Kada smo posle odličnog roštilja, koji je valjda požrtvovana konobarica sama okretala dok nam je u isto vreme nosila stolove i seckala salatu, odlučili smo da nastavimo dalje – pravac Petrovaradinska tvrđava da po preporuci dragih Novosađanki probamo najlepše krempite u gradu.

foto Suzana Bogdanović

Iako smo se razdvajali po dremljivom Petrovaradinu, koji smo svojim smehom i vriskom budili iz uspavanosti i peli se na tvrđavu odakle se pružao sve lepši i lepši pogled, do rasula nije došlo.

foto Zorica Paunović

foto Suzana Bogdanović

Iako smo delovali kao raspojasano odeljenje maturanata kome nedostaje čvrsta ruka iskusnog razrednog starešine. Ali, nije bilo zameranja, pogotovo jer su baš tada nastale najlepše fotografije sa naše ekskurzije.

foto Suzana Bogdanović

foto Zorica Paunović

 

foto Suzana Bogdanović

I u restoranu Terasa, sa koga puca pogled na ceo prelepi Novi Sad i “Pijani sat”, simbol ovog gospodstvenog grada, vodile smo glavnu reč i spojile stolove rešene da nam ništa ne pokvari ovaj savršeni dan.

foto Suzana Bogdanović

Iako je sa severa već grmelo i nebo bilo modro kao na mojim talentovanim crtežima likovnog u mlađim razredima osnovne škole.

I baš tako, nije nam ga pokvarila ni kiša, ni bežanje pod tendu, ni jurnjava za taksijem ne bi li svi koji je trebalo stigli na autobus. Krempite su bile očaravajuće slatke i mirisne, a još lepše su bile jer se deset žena okupilo da ih uz smeh i prisnost podeli među sobom.

foto Jelena Dilber

Kada se približilo vreme za polazak, zagrljaji i poljupci su se umnogostručili. Kao da smo želele da sačuvamo još malo tog divnog dana, koji, kao i sve što je lepo, ipak mora da se završi. Mahali smo i krenuli put kući sa osećajem da je bilo još toliko toga da se ispriča jer, kao što znate, ženske teme su uvek neiscrpne…

… I još sam kraj prozora i smeškam se dok se podsećam nekih trenutaka. I jesam umorna, ali mi se ne spava. Valjda od uzbuđenja i utisaka koji mi se roje po glavi. Čekam slike da vidim da li je bar jedna fotografija uspela da uhvati treperavi duh žena koje su nakratko ostavile sve svoje brige daleko od sebe i srele se da se napoje pozitivnom energijom, smehom i srećom. I spoznajom da im je, nekima omraženi, Fejsbuk doneo iskrene i prave prijatelje i nepomućenu radost bar u jednom danu života…

foto slučajni prolaznik sa Oljinog telefona 🙂