Svi naši i Albaharijevi mrakovi

Ispunjavajući zadatke čitalačkog izazova ponekad ćete zapeti o neki malo zahtevniji. Iako imam mogućnost da učestvujem u diskusiji i preuzimam ideje u grupi koju su osnovali zaluđenici za čitanje poput mene, rešila sam da tome pribegnem tek ako nemam kud, a da sve ostalo pokušam da pronađem sama.

Zadatak koji zahteva knjigu čija se radnja odigrava u hotelu bio je jedan od komplikovanijih, pogotovo zato što znam bar dve takve, ali pošto sam ih već pročitala, one se ne računaju. Pa ipak, ponekad i neki neobjašnjivi slučaj ume u ruke da mi donese ono što mi je potrebno. Kopajući po knjigama u kući svojih roditelja, pronašla sam jednu koju sam davnih dana dobila za rođendan od druga. Uzela sam da je čitam nemajući pojma u čemu se radi pa da u hodu možda i pronađem nešto što bi mi odgovaralo i, verovali ili ne, u knjizi Mrak Davida Albaharija radnja se zaista odigrava u hotelu!

Čisto da se zna, to i nije toliko bitno za samu fabulu, ali za mene je bilo veoma bitno. A knjiga, sama po sebi, donela mi je takvo interesovanje da je nisam ispuštala iz ruku. Tema vazda aktuelna, zanimljiva i baš zato što piše o nekim stvarima koje su i dan-danas obavijene velom misterije još primamljivija.

Glavni lik je književni prevodilac koji živi mirnim načinom života u kome mu je svaki dan detaljno isplaniran i to na način koji njemu savršeno odgovara. Sve će se promeniti kada jednog dana sredinom osamdesetih, zahvaljujući dobrim prevodima sa engleskog jezika, dobije pozivnicu američke ambasade da prisustvuje njihovom prijemu na kome se osim njega nalazi čitava grupa perspektivnih pisaca, među kojima su i „disidenti“ i politički aktivni književni radnici.

Sledećeg dana na Zemunskom keju susrešće radnika Službe državne bezbednosti Davora Miloša, koji će od njega zatražiti da mu ispriča šta se sve govorilo i radilo na prijemu. Od tog dana glavni lik postaje mali zatvorenik svoga života, kao i mnogi drugi koji su imali tu (ne)sreću da se rode na brdovitom Balkanu.

Uporedo sa naglim izborom čoveka koji je bio bez sukoba sa sistemom i bilo kakvog opredeljenja, događa mu se i ljubav, i to ni manje ni više nego sa ženom prijatelja iz mladosti – Metkom.

U dahu vlažnih zemunskih ulica, vrelih susreta sa ženom koju voli, večerima prožetim osećajem krivice i filozofskim raspravama u oblaku hašiša sa njenim mužem, slikarem Slavkom, svedoci smo osuđenosti glavnog lika da postane učesnik sopstvenog kraja u zemlji koja ne prašta neposlušnost.

David Albahari (foto O.Bunić, sinhro.rs)

Željan bekstva iz teorije zavere u osvit raspada Jugoslavije, nekada moćne države čija je propast delovala nemoguće, u rukama mu se nalaze policijski dosijei svih onih koje je imao prilike da upozna u svom književnim radu. I tako mu se omča oko vrata steže, pogotovo kada pokuša da je skine povukavši rizičan potez objavivši jedan od dosijea u dnevnim novinama.

Od tog dana za njega je bekstvo jedino rešenje. U zemlji koja prestaje da postoji, čija se najbolja deca guše u krvi nacionalizma, ostrašćenosti i razočaranjima, prolaze poslednji dani, kao sveća koja dogoreva noseći potpuni mrak, smrt, bedu i beznađe.

Zato će on, kada ga više ništa ne bude vezivalo, krenuti da pronađe utočište daleko od svoje zemlje, kao begunac od sistema i svega onoga što je mislio da je i on sam. Lutajući po Evropi, uvek pronađen i na par koraka od onih koji ga traže, vraćajući se i tražeći nadu u studentskim protestima 1996/97. našavši samo u noći batinanja na Brankovom mostu mračni obris Davora Miloša među studentima, novi strah i razočaranje, naći će se na kraju u hotelu na obali jezera kanadske divlje veličanstvene prirode u kojem će pisati svoju ispovest i iz koga će se sećati svega onoga zbog čega mu je krenulo po zlu. A to je ono što je meni bilo potrebno.

Da li će ga i u malom hotelu u nedođijama kanadskog severa pronaći one mračne sile koje ga jure, kakav značaj ima jedan ginkov list koji kao da je otkinut iz Zemunskog parka i ostavljen za njega na recepciji i da li će stići da završi svoju knjigu pre nego što ga stignu oni koji su mu uvek za petama i silno traže njegovu kutiju sa zlata vrednim policijskim dosijeima, pročitaćete u ovom špijunskom krimi romanu i trileru u jednom.

Pa ipak, iza ove jurnjeve u senkama kriju se mnoge poruke i teme koje se na prvi pogled ne vide. David Albahari je knjigu Mrak napisao u vreme studentskih protesta, tako da je delo bilo „vruće“ u trenutku kada se pojavilo pred očima čitalaca. Govorilo je sa blagom tugom o propasti jedne zemlje koja je vazda propagirala moć i bratstvo i jedinstvo. Nosilo je skriveni podsmeh upućen teorijama zavere, kojima su naši ljudi oduvek bili skloni. Interesovalo se za represije i čuvene policijske dosijee, o kojima se oduvek šapatom govorilo. Pričalo o bolnom preživljavanju našeg čoveka u hladnim zemljama u kojima nikada neće biti prihvaćen sem od široke lepeze likova sa našeg podneblja. Razotkrivalo kako je svaki pisac koji uđe u političke igre osuđen na sopstvenu katastrofu. Ali i o mraku koji se decenijama nadvija nad ovim parčetom Balkana koji se zove Srbija.

Albahari je svojim delom hteo da razveje mrak. Kada se pojavilo drugo izdanje, deset godina kasnije, želeo je da se osvrnemo i izvučemo pouke iz svega lošeg što nam se dogodilo. Ne znam da li je zadovoljan onim što je postigao, ali znam da je izjavio da će se, kada ode u penziju, vratiti i ulice Kalgarija zameniti suncem i Dunavom kraj Zemunskog keja. Znači da ima nadu.

A mi? Da li je imamo? Da li smo razvejali mrakove ili smo ih još više zgusnuli? Ili smo se toliko navikli na njih da su nam oni postali prirodno okruženje. Ja znam, a vi mislite o tome…

 

„…Tokom svih tih godina odsustva zaboravio sam kako noć naglo pada u Beogradu i guta ga u jednom zalogaju…“

izvor: pixabay.com