Miličin poljubac

milica

izvor:pixabay.com

Dok joj se kosa, nekada talasasta i lepa, po kojoj su je svi znali, a sada krta i kao i ona spremna za daleki put, rasipa niz rubove svilenog jastuka, upaljen pogled joj bludi ka prozoru i nebu koje se tamo na obzorju plavi. Sviće zora a ona se nada da je neće ugledati.

Okreće glavu i kao kroz neku tamnu izmaglicu vidi svoju sliku na zidu. A onda iz ćoška pored nje, onog najtamnijeg, u kome već danima sreće neka draga lica, izranja dečak sa malim kačketom:

„Gde je moje dete?“, pridiže se s mukom na uzglavlju i nežno šapuće čekajući ga u zagrljaju. Odjednom praznina. I samo slika na zidu i ona prekrivena belom čipkom, tkanom samo za nju…

 

… Bila je to svadba koju su mnogi dugo pamtili. Valjda zbog turobnih i mučnih godina okupacije i događaja koji im je bar malo otkravio stvrdnute misli. One tamne, pune straha, beznađa i bola.

Pamtili su i nju, Milicu, devojku neobične lepote kojoj ni rat nije uspeo da izbriše svetlost plavih očiju. I mladoženju Milana, mladog trgovca koji je prkosio vremenu i želeo da stvori dom i u godinama neizvesnosti i patnje.

Milica je bila jedino dete u oca i majke. Od detinjstva navikavana na sve najbolje i najfinije, nije ni slutila da će išta pokvariti njenu sreću i bezbrižnu mladost. Al’ nije joj bilo suđeno.

Nekako baš pred rat, kad je majka jednog jutra po buđenju, kada je sa ocem najviše volela da priča, rekla da je vreme da se za Milicu spremaju svatovi, sve je krenulo po zlu. Dok su momci spremni za ženidbu počeli da zastajkuju ispod njenih prozora zastrtih gustim belim zavesama, Milici se šila venčanica, duga, svilena, sa satenskim pojasom mekim poput njenih najlepših devojačkih snova i velom od guste venecijanske čipke. Dopremljenog sa ostrva Burano, tkanog samo za nju. Da bude najlepša mlada svog grada.

Ali, kao da đavo uvek vreba, Milica jednog dana pade u postelju. Prođe dan, pa još jedan a ona ne ustaje, kao da se od života odvaja. Dođoše lekari, pogledaše je i rekoše majci i ocu da nije dobro, ali da ima nade. Ali tek kada u sanatorijumu u gustim borovim šumama pronađe opet svoje zdravlje.

Zaplakaše se roditelji što mesto na svadbu svoju jedinicu pakuju za bolnicu. A ona, bela kao najbelja ruža, samo je ćutala i gledala u plavo aprilsko nebo.

Ne bi joj suđeno da ode. Razbesne se rat u napaćenoj zemlji, pozatvaraše se svi sanatorijumi i ljudi prestadoše da misle na svoje zdravlje jer ni sami nisu znali hoće li preživeti dan pred sobom. I Milica sa njima. Oporavi se uprkos strašnim pričama koje su dolazile odasvud i primiri se uz večno zabrinute roditelje. Ostade joj samo tiho svakodnevno kašljucanje, kao neka tiha kob koja joj nad glavom lepeće krilima i čeka da joj se zaplete u dah.

Prođe godina, pa još jedna. Narod kao narod, poče da živi kako ume i zna. Počeše i mladi da se uzimaju, pa i deca da se rađaju. Kao da živ čovek može na svašta da se navikne.

Utom Miličina tetka iz palanke preko velike reke javi da se jedan mladi trgovac raspituje za dobru i lepu devojku, a ona da mu provodadžiše. Obradovaše se roditelji, rekoše joj da jedva čekaju da dobiju zeta i da ono što se zucka po njihovom gradu da je Milica tuberkulozna, nije tačno. Ono pred rat beše samo zapaljenje plućne maramice, rekoše, koje je prezdravila, devojka je kô jabuka.

I zaista, Milan se zagleda u Miličine oči plave kao nebo tog kasnog leta i dođe joj sa mirisom skore jeseni i vereničkim prstenom koji je pripadao njegovoj majci, da pokaže da ima i može, uprkos bedi i nemaštini kojom je rat prekrio sve čega se dohvatio.

Zagleda se i Milica u Milana, dopade joj se i prsten, ali najviše dete koje je doveo sa sobom, jedini sin njegovog brata, koga je poveo da upozna buduću strinu. Odmah ga uze u krilo, a dete, umiljato i nežno, obisnu joj ručice oko vrata i poljubi strinu zvonko u obraz, kako su ga učili. Zagrli ga Milica čvrsto i oseti kako joj se srce preplavljuje ljubavlju dotad nedoživljenom.

Pođe Milica u novi dom u palanci preko velike reke. Zagledaše je svi i rekoše da je njihov Milan našao lepoticu za ženu i da su priče o bolesti, koje su i do njih stigle, samo zli jezici izmislili. I ona dođe u veliku kuću, sa još većom familijom, sa deverove tri ćerke i jedinim sinom, da sa njima živi i deli i dobro i zlo.

I pokaza se kao dobra žena, snaja, jetrva i strina, spremna da pomogne i svakome lepu reč kaže. Ali najviše da pazi na najmlađe dete, isto ono koje joj ukrade srce na dan njene veridbe. I ono se veza za nju pa su ceo dan išli jedno za drugim dok joj je on pružao ručice da ga nosi. Ona bi ga tada ljubila po licu, nosiću, obrazima i mekoj kosi i tepala mu:

„Gde je moje dete?“, a ono bi cičalo od sreće i najviše volelo da ga ona poljubi posred malih dečjih usnica svojim punim mekim, da pukne.

Prođe jedna godina, a Milica ne zanese. Muž umesto naslednika primeti da ona stalno kašljuca, pogotovo kad uveče legnu u postelju. Primetiše i ostali u kući. Primeti i jetrva, dečakova majka. Zabrani mu da ide za strinom i pušta da ga ljubi, osećajući neku tihu jezu od priča koje su pre Milice stigle u palanku, a oni verovali da su laž.

Al’ dete ko dete, bez straha i željno ljubavi, i dalje se najradije pelo u Miličino krilo i grlilo je svojim ručicama vičući: „Evo ga tvoje dete!“

Jedne jeseni, baš kad je sve brujalo da je kraj rata blizu, dete dobi temperaturu i pade u krevet. Uzalud mu je majka menjala obloge i doturala sve od hrane što je mogla da nađe ne bi li ojačalo. Ono, više u magnovenju nego na javi, cvilelo je kao nejako štene i zapaljenim očima sakrivenim ispod malih kapaka koji su se jedva otvarali, čekalo smrt.

I ona dođe jednog tamnog svitanja kao olakšanje za muke malog tela. Doktor samo reče: tuberkuloza otišla na mozak. I ode.

Poguri se otac, a majci preko noći pobele kosa kad sahraniše svoje najmlađe, jedino muško dete. Al’ kraj rata dođe i počeše previranja i čistke. Opet se glava čuvala na ramenima a tuga i bol za sahranjenima gurala doboko na kraj srca da se u njega zagleda tek u gluvim noćima kada svi spavaju i kada duša jedino tada može da se zagleda u svoje lice.

A Milica potamne. Nije više ni muža videla, ni njegove muke sa novom vlašću, ni ispitivanja, ni oduzimanje svega što je sa bratom i ocem decenijama sticao. Teško kajanje ophrva joj dušu i pomisao da je ona kriva što je dete smrt odnela kao neka ogromna jeziva grabljivica. I požele da je mesto njega uzela nju.

I prestade da jede, utapajući se u svoju tugu kao u neko ogromno tamno more sedevši kraj prozora i čekajući da smrt i po nju dođe. I ona je ne ostavi dugo da čeka. Jedne noći zakašlja se silno i propljuva krv. Ali se ne uplaši. Sve je išlo kako je želela.

Ležala je Milica u svojoj postelji mesec dana i kopnila polako. Muž joj je sedeo kraj uzglavlja, ljubio ruku kvaseći je svojim suzama a ona je samo ćutala. Gledala bi u njihovu venčanu sliku na zidu i ćošak uz nju iz čije tame su je povremeno gledale oči onih kojih već dugo nije bilo a koje je volela. Samo deteta niotkuda.

Jednog tamnog svitanja videla je kako viri iz tame. I znala je da joj se bliži kraj.

Tog dana tražila je da joj dovedu jetrvu. Majka pobelele kose sede kraj nje i pogleda je sa tugom u očima:
„Oprosti mi, volela sam ga kao što bih svoje da sam mogla da imam.“

„Znam“, reče blago žena i pomilova je po ruci.

„Eno ga moje dete“, odjednom prošaputa belih usana.

Majka se osvrnu, poželevši u jednom trenutku da i sama može da ugleda svog jedinca, ali ne vide ništa, samo gluvu tamu.

Kad se okrenu, Milica je spavala večnim snom, sa olakšanjem i osmehom na usnama.

 

Epilog:

Na Miličinu sahranu došlo je pola palanke i grada iz koga je stigla. Druga polovina je smatrala da je iz familije reakcije i nije htela da dođe. Najviše je plakao Milan, pustivši bradu za tugom zbog žene, kako običaji u njegovom kraju nalažu. A za njim Miličini majka i otac, svenuli od tuge i teških godina koje su ih čekale.

Na šestomesečnom pomenu na grobu su bili samo oni, jedini koji su se još sećali svoje jedinice. Stajao je tu i mali buket cveća koji je u rano jutro donela jetrva, da joj opet pokaže da joj je oprostila. Milan je već doveo novu ženu u kuću i smatrao je da ne bi bilo u redu da svoju nevestu time uznemiri.

Milan ni sa novom suprugom nije imao dece. Nije ih više izrodio ni njegov brat. Dvadeset pet godina kasnije loza im se ugasila.

milica1

izvor: pixabay.com

 

 

Advertisements

6 thoughts on “Miličin poljubac

  1. Kako tužna priča, Jelena. 😯
    Nekada se stvarno pazilo na lozu i svi su bježali od bolešljivih djevojaka jer su se bolesti teško liječile za razliku od danas a loza se lako zametala.

    Liked by 2 people

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s