Priče ispod ruba spokoja

novo

foto El Zold

Nekada pre nikako nisam mogla da razumem ljude koji često odlaze na groblje. Šta li ih tamo vuče, pitala bih se. Hladan kamen? Krst koji se ljušti, bledi i puca od ledenih kiša i vetrova? Šta kad je tamo samo tišina i ime urezano u mermer da još jače zaboli i prosto nas iznenadi što se na tom mestu čita.

Ali kako godine prolaze i neki dragi ljudi odlaze i ostavljaju prazninu koja se nikad ne može nadomestiti, sve počinje da biva drugačije. Nije to više samo kamen i slova glatka pod prstima. U nekom laganom šuštanju lipovog lišća može vam se učiniti da je duša nekog dragog tu blizu. Ili možda samo poželite da je tako ne bi li vam bilo malo lakše.

Na sve strane tišina. Za nekoga smrt. Za nekoga mir i spokoj. Kako kome prišapne srce.

Miriše lipa opojnim dahom i sklapa svoje grane nad pošljunčanim stazama. Tera da usporite korak i mislite o životu. Ne samo svom nego i o onima koji tu večno spavaju i zapitate se da li su bili srećni zbog načina kako su ga proživeli.

Uz jednu aleju visokih procvetalih lipa stari spomenik posiveo od tragova mirisnih cvetova, kiša i rastopljenih snegova. Pod njim leži Anastas Todorović, konjički kapetan iz Srpsko-turskog rata. Poginuo „za krst časni i slobodu zlatnu“. A tik uz njega supruga mu Ljubica dvadeset godina kasnije.

Zatvorim oči i u šuštanju lišća vidim izmučeno lice kako na konju kreće u juriš. Da li se plašio, na koga li je mislio dok je tamnim vojničkim čizmama i uzengijama stezao konjske sapi? A gospođa Ljubica? Da li je suncobran od belog šifona sklonila u najdalji deo ormana kada joj je muž otišao u rat? Vidim je kako u tami svoje sobe proliva suze, daleko od sveta i nadanja da će ga videti u modrom mundiru dok mu brkovi od ponosa poskakuju dok se svečano vraća iz rata na ukrašenom konju sa oglavom na kome vise kićanke i na čelu posrebreni opkov. I od bola što će decenije provesti sama, u sećanju na onog koji je čeka da zauvek legne pored njega.

A prekoputa, sa druge strane aleje nad kojom veliki hlad rasipa mirisna lipa, Aleksa Delić, narodni heroj Drugog svetskog rata. I žena mu Savka, sahranjena pet godina kasnije. Na podšišanom travnjaku, bez ijedne grančice i lista, na ploči koju krasi petrokraka zvezda. Bez sveća, bez cveća, u društvu „svojih“, od kojih tek poneki ima lovorov venac.

Kako li je drug Aleksa zaradio svoje zvanje? Kojim je to ranama odoleo i kakvim se junaštvom ovenčao? I kako je preturio preko glave one godine nakon rata koje su hučale nespokojem i silom, možda nimalo manjom dok se borio sa onima koji su imali drugačiju kapu od njegove? I da li mu je smetalo da večno leži prekoputa onoga čije se istorije i rana odrekao? Toliko pitanja, a nigde odgovora. Možda bi ih znala drugarica Savka. Već je vidim kao usamljenu udovicu svog ratnog druga kako joj se u turobnim satima vraćaju dani patnje i straha u snovima iz kojih nema bekstva. I olakšavajuća tama pod lipovim cvetom.

Staze se račvaju dalje, ispod drvoreda kestena kojima su opali cvetovi i smenile ih zelene loptice koje će se raspući i iznedriti tamne plodove rasute među spomenicima i velelepnim grobnicama.

U jednom delu na desetine malih grobova. Nalik na dečje parče beskrajne tuge. Smenjuju se slike na nadgrobnim pločama i glavice tek progledale u život. Na samom ćošku devojčica grgurave kosice u belim špilhoznama i sa drvenim obručem a iznad nje velika slova „Našoj Neni, zauvek mama i tata“.

I u tom tihom šapatu razlistalog kestena kao da vidim dve tihe, od života išibane prilike kako otupelog pogleda gledaju u grob svog deteta. Majka skriva suze pod tamnim malim šeširom, a otac štapom prebira po pošljunčanoj stazi i guta patnju dok ženi drži ruku na ramenu. A ona tiho kašljuca i kao da i sama zna da će joj ta opaka bolest kojom je darivala svoje dete još pre samog rođenja ubrzati i njen kraj i biti zauvek uz svoju Nenu.

Bežim od te tuge koja ni čitav vek kasnije ne prolazi pod ovim zrakom sunca koji se probio kroz gusto granje i udaram na velelepne porodične grobnice od sjajnog crnog mermera sa uklesanim zlatnim slovima. Ceo red se nadvisuju i kao takmiče u veličini, sjaju i raskoši. Pod njima, rekli biste, neki vrlo uvaženi ljudi, dobrotvori, oni koji su ostavili veliki i važan trag svom narodu i zemlji.

Ali ne. Heroji ulica i žestokih obračuna sa spomenicima u bronzi, uklesanim licima i blistavim automobilima, porodice novopečenih bogataša, neretko priprostih izraza lica, sa đilkoški nakrivljenim šeširima i staramajke povezane maramama. Ali i to su ljudi, i čak i da hoće, ne mogu da ispod svojih ploča pobegnu od sirotinje koja je barabar sa njima u najbližem okruženju u večnom počinku.

Nedaleko odatle, na delu gde se grobovi toliko guraju da prete da će se ispreturati, stoji usamljeni čempres koji stremi ka nebu. Pod njim jedan grob potpuno slomljen, razrovan, sa imenom koje je izbrisalo vreme i samoća. Da, kažu, oni koji su veoma stari i nemaju potomaka prekopavaju se i oslobađaju za neke nove, jer smrt je, znate, najizvesnija, kažu.

Ako zna, mora da je teško toj zaboravljenoj duši koja je nekada davno živela, volela, bila srećna, vrlo moguće i mučila se živeći u večito burnom ćošku brdovitog Balkana, kada umire po drugi put. Sada bez imena i uspomene zauvek iščezle sa lica zemlje.

Nije više tiho po pošljunčanim stazama. Povorka polako, u suzama korača nad kovčegom koji se sprema put dubine zemlje. Zvone zvona iz grobljanske crkve. Radnici skupljaju vence i sasušeno cveće sa okolnih spomenika. Lokalna lutalica njuška tražeći hranu preostalu od poslednjih zadušnica. Preko zida se čuje razglas sa vozila: „Cirkus Korona ponovo u vašem gradu. Večernje predstave kod Hale Pionir“.

Žamor života nadvladava priče sa ruba spokoja i pravi ravnotežu u duši. Tera da ostavimo u miru one koji su svoje priče proživeli, odsanjamo svoje i stvorimo ih najbolje što umemo. Baš kako i treba da bude…

 

Advertisements

9 thoughts on “Priče ispod ruba spokoja

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s