Bookchallenge 2017: Divne priče iz Zojine glave

promocija knjiga

Knjiga po knjiga, napreduje moj čitalački izazov. I hvala mu, da ga nije bilo, mnoge knjige ne bih ni pogledala a kamoli pročitala.

Redom po zadacima dođoh do onog koji mi traži knjigu autora kome se divim. Baš nekako u vreme kad je izazov započeo, pod ruku mi je došla knjiga priča Zorice Zoje Mladenović „Priče iz moje glave i sveta oko mene“. I kupila me je skroz.

Ova zbirka je za mene značila mnogo više od ispunjenog zadatka. Ona je prva na kojoj sam uradila lekturu i korekturu, prva koja mi je otvorila neka važna vrata u životu i na kraju prva zbog koje sam imala svoj prvi javni nastup. A sve zahvaljujući toj divnom čarobnom predmetu povezanih papira unutar korica.

Ako još dodam da je ova knjiga i prvenac drage Zoje, onda je priča zaista zaokružena. I zaista ima poseban značaj.

Neću da vam pričam kakvu sam tremu imala pred promociju knjige koja se održala 3. juna u Centru urbane kulture u Beogradu. Niti to da sam pola zaboravila šta sam planirala da kažem čim su me zabljesnuli reflektori.  Ali hoću da je poseban osećaj držati mikrofon u ruci i imati nepodeljenu pažnju gledalaca i slušalaca. Adrenalin samo šiba kroz krv, a na vama je da ga obuzdate i načinite svojim prijateljem.

promocija

Toliko o meni, a sada ću vam reći zašto sam izabrala baš ovu knjigu priča da bude na spisku mog čitalačkog izazova. I da saopštim sve ono što je u večeri promocije trebalo da kažem, a ja sam sve pozaboravljala. Jer što reče direktor izdavačke kuće za koju radim: „Ja sam čovek koji je jak na pisanju a ne u govorenju“

Ono što sam se setila da kažem, a sada ću ponoviti jeste da sam rukopis Zojine knjige počela da radim, a onda sam zaboravila da sam lektor. Priče su se nizale jedna za drugom, kratke, direktne, bez dlake na jeziku i mamile da ih čitam u jednom dahu. Uhvatila sam sebe da ih slažem na svoje srce jednu po jednu, čas sa smehom, čas sa tugom, čas sa iznenađenjem, al’ najviše sa oduševljenjem.

I sve sam više klimala glavom i divila joj se kako ume da iz života izabere ono najupečatljivije, izdvoji ga i prenese na hladan beli papir i od njega napravi toplinu i šarenilo. I nasmeje. I natera da je čitate dalje i dalje. I da je čitate iznova i iznova ne bi li ste pronašli još ponešto što vam je u prvi mah promaklo.

Divila sam joj se na kako je živ način opisala licemerje, narcisoidnost, oholost, tvrdičluk, snobizam, ali i nadu ljubav i želju za srećom. Sve ono što čini mane i vrline društva u kome živimo i, hteli-ne hteli, moramo da prihvatimo da su se uvukli i u naše srce i u našu dušu.

U ovim pričama svako će pronaći sebe: dok sedite u punom autobusu i smišljate šta ćete tog dana da kuvate, dok ste ophrvani ljubavnim nemirima, večitim roditeljskim dilemama kako da izađete na kraj sa sopstvenom decom, pa čak i kad ste u strahu da vas neki lopov ne mlatne po glavi i opljačka vas.

Zoja pronalazi duhovitost i tamo gde je naizgled nema – u malim zamkama koje prate svaki brak preteći da od njega naprave monotonu i zaparloženu kolotečinu. Pa kad se gleda kroz tu prizmu, nekako je lakše da se premoste sve razlike i problemi i nastavi dalje, lepše i kvalitetnije.

Naći ćete u njenim pričama i vic, i aforizam, satiru i kritiku današnjeg društva, sveta i mentaliteta, ali ne osuđujuću i preku već dobroćudnu, koja opravdava i kao da kaže: „To smo mi, od sebe ne možemo pobeći“. Ali kao da šalje i poziv da razmislimo i pokušamo da ublažimo svoje mane.

Priznaću vam da su mi od Zojinih priča najdraže one koje imaju neočekivan kraj. One u kojima mislite da čitate jedno, a na kraju se ispostavi da je u pitanju nešto sasvim treće. Pa se opet vratite na početak i smejete se i divite se kako joj je nešto tako uopšte palo na pamet i da li je svesna da nije svaki pisac sposoban da izvede takve bravure. Baš takva je moja najdraža priča Želja, koju sam odabrala da pročitam u večeri promocije.

promocija4

I na kraju, ostalo je da objasnim zašto je ova knjiga uvrštena u zadatak autora kome se divim. Svako ko poznaje Zoricu Zoju Mladenović neće imati dilemu zašto sam izabrala baš nju, ali ko je ne zna, pokušaću da vam je dočaram. Zamislite jednu večito nasmejanu, veselu, pozitivnu ženu. Sa osmehom u očima a ne samo na usnama. Koja gleda svet oko sebe i u njemu crta bojama i ono što je crno-belo. Koja će doneti sunce i tamo gde je mrak. Koja će reći i ono što drugi ne smeju nego skrivaju iza ćutanja. Koja će se otisnuti i u ono čega se plaši zato što ima toliko snage da može da pokrene i svet, ali i sebe, a to je, priznaćete, najteže. Odabrala sam je zato što je zajedno sa mnom sedela na osvetljenoj bini i imala tremu kao i ja. Zato što me je držala svojom vrelom rukom i grejala moju hladnu kao led. Pa smo se nekako našle na pola zdrave topline i zajedno krenule u njeno divno veče. Opušteno, spontano, prirodno, prijateljsko i veselo. I uspelo.

A priče ostaju uvezanih papira unutar korica i čekaju da i vama pruže Zojinu toplinu. I ko što se setih da kažem publici na kraju te večeri:

„Čitajte ih, ne znam šta čekate…“

promocija3

http://www.novapoetika.com/knjizara/price-iz-moje-glave-i-sveta-oko-mene/

Advertisements

2 thoughts on “Bookchallenge 2017: Divne priče iz Zojine glave

  1. Hvala Jecikaaaaaaaaaaaaa ❤ Divna sii.. ❤ Ljubim ❤

    2017-06-05 13:21 GMT+02:00 jelenadilber :

    > jelenadilber posted: ” Knjiga po knjiga, napreduje moj čitalački izazov. I > hvala mu, da ga nije bilo, mnoge knjige ne bih ni pogledala a kamoli > pročitala. Redom po zadacima dođoh do onog koji mi traži knjigu autora kome > se divim. Baš nekako u vreme kad je izazov započeo, pod r” >

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s