Kad se tugom zatvore vrata srca

person-1176703_960_720

izvor: pixabay.co

 

Sedela je na prozoru svoje kuće i gledala u ljubičasti sumrak iznad šume. U tamu iz koje se nadala da će on doći. Iz tog pravca dopirao je samo povremeni huk sove koja se spremala u večernji lov i lepet krila poneke zalutale ptice. Ništa više. A ponajmanje zvuk njegovih koraka. Zar posle svega ne dolazi, mislila je…

Nada, Branka i Milena, tri najbolje drugarice, sedele su na malom skveru svoje palanke i ćeretale kako to samo devojke umeju. Proleće je rasipalo svoje mirise pod sunčanim danom i zagrevalo njihova srca. Milena je uzbuđeno nosila vest: u kući do njene sa ocem i majkom odnedavno živi mladić takve lepote kakvu ona nikada pre nije videla. Druge dve su je slušale bez daha i širile oči na njenu priču. Zar je toliko lep da će se pred njim sakriti svi palanački momci spremni za ženidbu? Nego šta, tvrdila je Milena. A još kako priča, i kad te pogleda onim svojim tamnim očima sa trepavicama dugačkim kao u devojke, pamet da ti stane, govorila je sa ushićenjem.

I zaista, posle nekoliko dana upozna Milena svoje dugarice sa novim komšijom. I Radiša ukrade srce obema. Branka se raspriča, razmaha rukama vrteći se oko njega kao čigra, sjajnih očiju od njegovog osmeha od koga su svima trima klecala kolena. Da, nema sumnje, zbrisaće sve momke iz palanke, nisu mu ni do kolena.

I koliko god da su Milena i Branka pričale, toliko je Nada ćutala. Stidljivo je obarala pogled od njegovih tamnih očiju svaki put kad bi se zagledao u nju. I sve joj se činilo da je češće gleda.

Provele su devojke celo leto na obali reke sa novim momkom u palanci. I druge su ga gledale i pokušavale da mu se približe, a on ih je rado gledao i osmehivao se na njihov trud, ali je ostajao samo sa tri drugarice koje je prve upoznao kada je došao u njihov kraj.

I dok je Milena pričala o svojoj ushićenosti lepim Radišom i nadala se da će da bi mogla da bude njegova nevesta, jer govorila je, njeni  roditelji spremaju veliki miraz za mladoženju svoje jedinice a to bi siromašnoj Radišinoj porodici mnogo značilo, ostale dve su ćutale. Branka je sa prikrivenim osmehom maštala o istoj stvari znajući da ni njen miraz nije za bacanje, a Nada nije imala ništa, zato je samo u časovima pre nego što noću zaspi razmišljala kako bi bila srećna ona devojka kojoj bi Radiša poklonio svoje srce.

Čim stiže rana jesen, momci krenuše u vojsku. I Radiša sa njima. Devojke su ćutale, setne jer odlazi a nijednoj nije otvorio srce.

Poslednje večeri pred odlazak isprati Radiša Nadu do njene kuće. Dok se rastajaše na kapiji, pozva je da sednu na klupicu podno starog hrasta na rubu šume uz njenu kuću. Tu je poljubi naprečac, dok njoj zalupa srce i neko neobično milje prosu joj se telom. Osmehnu mu se očima u kojima su sijale zvezde, a on joj reče da je to dugo želeo da učini, ali da ne očekuje ništa jer odlazi u vojsku i da bi mu bilo teško da celu godinu provede razmišljajući da li ga ona čeka.

Stade Nada da ga ubeđuje da joj ni tri godine ne bi bilo mnogo da misli na njega i čuva njihovu ljubav. On je uz osmeh zagrli i sutradan ode daleko.

Čim je ostala sama sa slatkom uspomenom na usnama, požuri Nada da drugaricama kaže šta se zbilo te prethodne noći posle koje nije usnila do jutra. Milena se sneveseli, ali prikri razočaranje i osmehnu joj se. Branka zaćuta i ozlovolji se i ostade ćutljiva tokom celog susreta. A Nada, sva u slatkom ljubavnom zanosu, ne primeti ništa, samo joj bi žao što sa drugaricama ne može da podeli te meke snove koje o Radiši plete kad ceo svet u tami zaćuti.

Čekala je Nada svako pismo sa slatkom tugom u grudima. Svaka reč joj je bila kao zlato, ljubila je redove kvaseći ih suzama i maštala o danu kada će se vratiti. Posle prvog pisma srete Radišinu majku na malom skveru njihove palanke i stidljivo joj priđe da se predstavi i kaže da joj se sin dobro, javlja tako u pismu. Žena se obradova, poljubi je u oba obraza i pozva u kuću da se upoznaju.

I Nada ode, i ne samo tad nego posle svakog pisma, da javi brižnoj majci da joj je sin dobro. Upozna tada i njegovog oca, koji je zagrli i posede sa sobom za sto, da je pita ko je i od koga je, da vidi kakvu je to devojku njegov sin izabrao od svih koje su mu se u palanci nudile. I osmehnu joj se i reče da je srećan što je našao tako lepu i čestitu koja će da čeka njegovog sina vojnika.

I koliko god je Nada išla njihovoj kući i osećala sreću što joj se oni raduju, nadajući se da će je Radiša dovesti k njima kad se vrati da dele život u jednoj kući, toliko su joj se drugarice tuđile. Ponekad čak i podsmevale njenim odlascima u kuću u kojoj još nije niko i ništa. Tako Nadi sav svet postadoše Radišina pisma i njegovi otac i majka.

U jedno vrelo letnje predvečerje, baš kad je svojoj majci pomagala da ubere precvale jasmine iz bašte, neko je pozva preko ograde. Okrete se i ugleda Radišu u vojničkom odelu, lepog i stasitog, sa kapom povučenom na čelo kako je gleda očiju sjajnih tako da joj se prosu sva čežnja iz srca i odmeni je radost koja nosi iznad najviših oblaka. Rasu  se jasmin koji je u rukama držala i zalete mu se u zagrljaj, drhteći od ljubavi koju je danima čuvala u srcu.

Zastide se njena majka od ćerkinog postupka i blago je prekori, ali se skloni u kuću da, nadala se, zeta posluži slatkim. Posmatrala ih je kroz mali kuhinjski prozor kako se gledaju nasmejanim očima i radovala se njenoj sreći. Daj bože da ovaj lepi momak pruži ljubav koju njena Nada zaslužuje.

Tih nekoliko dana Radišinog odsustva prođe Nadi kao san. Vodio je svojoj kući , gde je sedela među njima kao da je oduvek tu, njihova. I sve bi kao u nekom lepom snu, i iako niko ne reče ništa, iako Radiša ne obeća ništa, Nadi je sve izgledalo kao da svi samo čekaju da se on vrati pa da ona u njihovu kuću uđe kao snaja sina jedinca na koju se već uveliko čeka.

U tom slatkom uzbuđenju i nadanju podade mu se poslednju noć pred odlazak, pomalo stideći se, ali s mislima da to nije ništa loše, ionako će joj biti muž čim se za samo dva meseca zauvek vrati. I oseti slast muškog zagrljaja još veću i lepšu nego što je mogla da sanja.

Čekala je Nada te dane koji joj se odužiše, ali i dalje ih krateći iščekivanjem pisama i odlascima u njegovu kuću. Oseti i da se nešto u njoj menja, kao da joj neka pesma struji kroz dušu i dotiče srce. Posumnja da je noseća. To je pomalo uplaši, više radi sveta što se podala pre braka, ali umiri je misao da će uskoro biti zajedno i onda više ništa i neće biti važno.

Nekoliko dana pred Radišin povratak njegov joj otac reče da sa sinom ima važan razgovor da vodi čim se vrati. Nadi se zažariše obrazi, pomisli da se to o njoj radi, da će joj se ostvariti san o zajedničkoj sreći i tajni koja joj majušna raste pod srcem. Ali on je iznenadi. Reče da će sina posavetovati dobro da razmisli koju će devojku da uzme. Da ne napravi njegovu grešku pa da ne uzme slepicu, pokazavši glavom na ženu koja je oborene glave skupljala nepostojeće mrvice sa stola, kao on pa da sa njom guli proju celog života. Nego da uzme bogatu i da sa njom bude gazda čovek, poštovan i imućan.

Skotrlja se nešto u Nadinoj duši, shvati da se to »slepica« na nju odnosi jer miraza nema i da je izgleda bila dobra samo dok je čekala i pisala pisma koja su mu blažila tugu za zavičajem. Ode iz njihove kuće tiho i zavuče se u svoju baštu da vida rane na duši i sa strepnjom se pita šta će biti sa njom i tim malim zametkom koje se ugnezdilo u njenoj mekoj toplini. Isplaka se krišom iako je majka iz prikrajka gledala i zabrinuto uzdisala.

I vrati se Radiša uz muziku i pesmu kojom je otac dopratio svog sina vojnika. Dočeka ga i Nada skrivajući setu i čekajući da joj on razreši sudbinu. I zaista, Radiša se pomalo promeni, sve u žurbi i gužvi, traži posao, vreme mu da se uozbilji i postane čovek, kao i svako kad se iz armije vrati.

Reče mu Nada jedno veče kad ga jedva uhvati da nasamo popričaju šta je u njoj ostavio kada su poslednji put bili zajedno. Poblede Radiša, ali se prenu i obradova, zagrli je i osmehnu se širokim osmehom od koga joj srce poskoči kao i prvi put kad ga je videla. Ponada se Nada da će joj sreća ipak zakucati na vrata. I poče Radiša svaki dan da joj dolazi i pazi na nju, ali nikako da je kući vodi. Al’ dolazio je toliko često, da njoj to ni ne pade na pamet. Čak i kad jesenja noć poče da kaplje sa krovova, on nastavi da joj kuca na prozor i pita je da li je dobro i da li joj nešto treba. Gledajući ga tako pažljivog, ponada se i Nadina majka da je pogrešila što se brinula i cela joj jesen postade blistava i sjajna a njihova sirotinjska kuća nekako lepa.

Al’ probudi se Nada u jedno praskozorje sa krvavim tragom pod sobom. Uplaši se i zaplaka a među nogama oseti pihtijasti komadić nečega što je trebalo da postane čovek, ali je sada bespovratno otišlo u smrt. Drhteći i prigušeno jecajući, skupila je čaršav i okrvavljeni veš, obukla se i kradom izašla, da je niko od ukućana ne čuje. Zavežljaj je bacila u reku, da ga ona odnese negde daleko, a unutar njega, umotano njeno nerođeno dete.

Gledala je kako u ranu zoru  reka nosi belinu njene duše i ostavlja je crnom poput najtamnije noći. Kvasila je suzama grudi iz kojih se čulo kako se na srcu stvaraju napukline koje nikada ne zarastaju sve dok zavežljaj nije nestao iza okuke. Slomljenog tela i iščupane duše vratila se u svoju kuću, pazeći da je niko ne vidi.

Tog jutra Radiša joj pokuca na prozor. Otvori mu bela kao pred smrt i reče šta se dogodilo. On raširi oči i brzo obori pogled. Uhvati je za obe ruke i reče joj da ne plače, imaće ona još dece. I ode.

Danima je Nada ležala prelomljenog srca i iskidanog tela od jada i ugušenog majčinskog osećanja. Danima Radiša nije dolazio. Stajala bi na prozoru svoje kuće u ljubičastim sumracima i čekala. Tešila se da hoće da je pusti da odtuguje. Majka je ništa nije pitala, pustila je da leži i sumnjala da se desilo najgore.

Posle dve nedelje dođe Milena, čudeći se što je nema. I zatomljujući zluradi osmeh zapita je da li je čula o čemu cela palanka priča. Nada podiže oči i ču kao kroz san:

– Pa zar ti ne znaš? Radiša isprosio Branku, roditelji im se sve dogovorili, venčanje je sutra. A pre tačno dve nedelje je verio i to veče častio celu kafanu.

 

Epilog:

Nada nikada nije mogla da se seti šta se dalje dešavalo tog dana. Sve se pretvorilo u veliku, tamnu, gustu kaljugu bola i tuge. Skrivala je od svoje duše ono šta je čula – da je posle onog jutra kada je izgubila njihovo dete Radiša već iste večeri častio celu kafanu, srećan što je se rešio, poslušavši očev savet.

Posle nekoliko meseci otišla je iz palanke u veliki grad. U nju se više nikada nije vratila. Od majke je slušala je priče da po okolnim selima nema žene sa kojom Radiša nije prevario Branku, ali i da se smirio kada se ona posle nekoliko godina razbolela teško, od podmukle boljke koja zauvek krade zdravlje i ostavlja bez potomstva. Svio se tada oko nje i pazio je kao da zbog nekih teških stvari iskupljuje svoju sudbinu. Nada je tada pomalo počela da veruje da se u njemu ipak skriva dobar čovek.

I Nada se udala, ali dete nikada nije dobila. Lekari su govorili da je zdrava i da će do toga doći samo ako se bude trudila. Ali nije došlo nikada. Mislila bi nekad u dugim noćima bez sna i nade kakvo bi bilo to malo čudo prirode koje se u njoj začelo onih davnih godina. A onda bi se setila svega i sustresla se. Možda je ipak ispalo dobro, tešila se. Bog ponekad s razlogom uzme i zatvori tugom neka vrata srca.

Al’ utrla bi tada gorku suzu i gušila bol zbog večito praznog naručja. I tugovala za onim što joj onih davnih dana nije bilo suđeno iako bi joj otvorilo vrata bola, jada i poniženja…

WomanRiver-640x400 thebutterflytemple,com

izvor: butterflytemple.com

 

 

 

 

Advertisements

9 thoughts on “Kad se tugom zatvore vrata srca

  1. Na trenutak me ova priča podsjeti na nešto što bi otpjevao Đorđe Balašević, nekako mi takav šmek imala 🙂 Sjajna priča, Jelena. Karma možda sporo djeluje, ali djeluje kad je Radiša u pitanju. Žao mi Nade i njenog supruga 😦

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s