Čekanje

Artistic-Hearts-Background-Photos

Otvaraju se vrata i propuštaju vazduh oštar kao sečivo i parče sumornog sivog dana. U tamnom kaputu sa licem koje odaje hiljade misli koje ostaju negde napolju ulazi žena i za ruku vodi dete, devojčicu od desetak godina.

Majka žurnim korakom gazi po šarenim kvadratima pločica, a dete ih broji i sve više uvlači glavu u šalčić obmotan oko vrata dok tiho kašljuca. Sedaju na zelenu klupu čekaonice dok ih svi okolo posmatraju kao i svakog novog koji dođe.

Ćute. Samo dete šmrcne tiho, kao da prikriva. Gleda okolo razrogačenim očima, koje se uzalud trude da ne pokažu strah.

Majka se vrpolji. Uzima tašnu i pretura nešto po njoj. Dete kao da to još više uplaši.

„Majkice, šta to tražiš?“, pita puno zebnje.

„Ništa“, kratko će majka.

„Jel’ nećeš da izađeš napolje da zapališ cigaretu?“, drhtavim će glasom.

„Neću.“

To kao da ga smiruje. Ipak uzdiše tiho i bledunjavo lice okreće ka prozoru i sivom nebu koje viri kroz zamagljeni prozor čekaonice.

„Majkice, a jel’ neću ovaj put u bolnicu?“, pita širom otvorenih prestrašenih očiju.

„Nećeš.“

„A kako znaš?“

„Znam.“

„A kako sam onaj put morala da idem?“

„Onda ti je bilo loše.“

„A je l’ mi sada nije tako loše?“

„Nije.“

„A hoćeš da mi kupiš onu šarenu svesku u radnji prekoputa naše zgrade ako budem morala u bolnicu?“

„Dobro“, rasejano će majka.

Opet se smiruje ali ostaje zabrinuto. Gleda u šarene pločice i mrda usnama kao da ih prebrojava. Majka nervozno gleda na sat i ono se opet prene.

„Majkice, a jel’ stvarno misliš da neću u bolnicu?“

„Mislim.“

„Obećavaš?“

„Da.“

„Ali kako možeš da znaš?“

„Mogu i dosta više. Ćuti tu i čekaj“, nervozno će majka.

Dete se ućuti ali razrogačenim očima gleda u vrata na koja će ući i iza kojih, čini mu se, odlučivaće se sva njegova sudbina. Majka uzima tašnu i ustaje.

„Idem napolje da zapalim cigaretu.“

„Ali, majkice, obećala si“, drhtavim glasom će dete dok mu suze vise na trepavicama.

„Dolazim za pet minuta, neće nas još prozvati.“

„Ali uvek tako kažeš i prozovu nas, a ako uđem sama, sigurno će me poslati u bolnicu.“

„Brzo ću.“

„Ali, majkice, samo ti možeš da joj kažeš da me ne šalje tamo“, govori joj dok odlazi.

Majka žurno nestaje, a devojčica ostaje sama na zelenoj klupi i povlači se na njen kraj i u svoj šalčić u kome skriva zacrvenjen nos. Ovlaženim očima gleda u šarene kvadrate na podu i prebrojava ih.

Istog trenutka otvaraju se vrata ordinacije i sestra gleda pravo u nju. Proziva je da uđe. Drhtavim korakom ustaje i osvrće se netremice gledajući ka ulazu. Nema je. Mora sama da uđe.

Joj, majkice…

 

 

 

 

Advertisements

8 thoughts on “Čekanje

  1. Uh. Slobodno možeš da me grdiš koliko hoćes, ako ti se ne sviđa komentar, ali bih ja majkicu preko kolena!!! Jer je ostavila dete samo, kad joj neizmerno treba i jer joj je cigara (fuj) važnija!!!
    Inače, već ustaljeno, napisala si majstorski crticu iz života, suze mi krenule 😦

    Liked by 2 people

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s