Bookchallenge 2017: Nedelja strašnih priča

18009501_10212998166614941_1304308825_n

Prošle nedelje kao da su samo neke jezive priče natrčavale na mene. Doduše, prva sam povukla crtu napisavši bajku za dete u sebi Senka kavkaske princeze,  koja nikako nije imala klasičan bajkovit kraj. Možda sam ja to sa godinama postala surovija, ali dete u meni svakako je dobilo nezaboravnu lekciju. Št se ne bi moglo reći za mog supruga, kome se, čitajući ovu moju poučnu priču, dete u njemu strašno istraumiralo. Da bih ga smirila, obećala sam mu jednu sa pravim bajkovitim krajem. Znači, još jedna bajka sledi.

Onda sam konačno pročitala celu priču u nastavcima „Vidova šuma“, jedne od mojih najomiljenijih blogerki koja sebe potpisuje kao Krvavi leptir. I kao da sam namerno htela, sela sam da je čitam pred ponoć, rekli bi neki u pravo vreme za jezivo štivo i završila je otvorenih ustiju, naježena i najblaže rečeno oduševljena, ali sa čvrstim obećanjem sebi da nikada neću posetiti misteriozne šume planine Kozare, ma koliko da je ovo bila samo mašta.

Ali sve je ovo bio samo uvod za ono o čemu zapravo želim da vam pišem. Prošle nedelje do mene su dospele knjige Lazara Janića, tačnije tri romana koja predstavljaju trilogiju pod nazivom „Oni su ovde, sa nama“.

Sticajem okolnosti, mada obično ne volim da se informišem o utiscima onih koji su pre mene pročitali neku knjigu da ne bi uticali na mene, naišla sam na mnogo pohvala, ali i jedan savet da bi svaku od ovih knjiga trebalo čitati noću, u gluvo doba kad svi spavaju i kad je potpuni mir. To mi je iz nekog razloga ostalo u sećanju, ali nisam nameravala da se toga slepo pridržavam.

Elem, počeh da čitam prvu knjigu, „Kuću obraslu bršljanom“ i uhvatih sebe da ne mogu da je ispustim iz ruku. Kao i kod svakog dobrog pisca koji hoće da zagolica maštu čitaoca, na početku je prolog u kome se nagoveštava sve ono što će nam zagolicati pažnju i maštu. Ovde je data slika čestara uz malu kuću obraslom bršljanom u blizini koje u mukama umire petnaestogodišnji dečak.

Naravno da mi nije palo na pamet da prekinem sa čitanjem. Uhvatih sebe kako odlažem sve poslove samo da bih nastavljala gladno da gutam redove. I ne pokoleba me početak romana u sadašnjosti, potpuno suprotan od događaja u prologu koji se zbio pre ravno pesedest godina.

Čitala sam i čitala i pokušavala da otkrijem šta se skriva na ovim neobičnim stranicama u događajima glavnog lika Alekse Lakića koji nam u ispreturanoj radnji, sećanjima na različite periode svog života, tesno povezane sa današnjicom, otkriva jezivu tajnu svoje porodice koja seže dva veka unazad. I ne samo nju već i prokletstvo sopstvene sudbine, potekle iz mističnih verovanja mačvanskog i valjevskog kraja, u kojoj je osuđen da zauvek ostane sam, bez devojke koja je ljubav njegovog života, nepravedno kažnjen samoćom i užasnim snovima koji njega i svakog muškog člana familije prate poput tamne senke kao mora.

Reko bi neko da je priča poput kletve „nečiste krvi“ ispričana priča, ali ne bi bio u pravu. U ovom romanu, u kome se fantastika i onostrano mešaju sa urbanom beogradskom pričom, u kome se prepliću mašta, snovi i java, u kojoj je sve moguće, čak i ono za šta znamo da zaista i ne može da se desi, otkrićete jednu od, po mom skromnom mišljenju, najupečatljivijih priča od koje se diže kosa na glavi.

Kada je budete čitali, nemojte da vas zbune zapetljani porodični odnosi Lakića koji se provlače kroz tmurne srpske vekove, skoncentrišite se na njih i bićete nagrađeni još boljim utiskom priče. A što se više roman približava kraju, sve će bivati jasnije. I jezivije. I neočekivano upečatljivije.

Neću vam reći kakav je kraj romana jer to zapravo i nije kraj jer odmah sledi nastavak – „Veštičje ludilo“, čiji naslov već obećava nove zastrašujuće događaje koji sežu duboko u prošlost i objašnjavaju sve što nam je prvom delu ostalo u magli, a potom i poslednji „Sam, ispod šljive“, u kome se odvija obrt koji stiže pravo iz budućnosti.

Ovo je ona vrsta knjige koja na mene ostavlja neobično jak utisak. I ne samo zato što je glavna negativna ličnost ženska osoba koja nosi isto prezime kao moje devojačko. Ima još razloga. Otkriću vam tajnu: ne može meni da se svidi bilo kakva knjiga već najviše ona o kojoj ću razmišljati i kad je završim, vraćati se na početak, prebirati po stranama da opet pređem i razumem sve sa novim saznanjima koje na početku nisam imala. I da, poslušajte onaj savet: čitajte je kad padne noć i bude svuda tišina. Postaćete tada i vi jedan Aleksa Lakić sa kojim ćete preći u novi, neobičan i jezovit svet starih srpskih fantastičnih priča. Ne znam za vas, ali ja odoh da se bacim na drugi deo…

house-2113824_960_720

izvor: pixabay.com

 

Advertisements

7 thoughts on “Bookchallenge 2017: Nedelja strašnih priča

  1. Jelena, hvala ti prvenstveno što si pročitala moju priču a sada mi dala i prostora na svom blogu! Žao mi je samo što sam ti ubila svaku želju da posjetiš šume Kozare (hahah).
    Lazara Janića nisam čitala ali si me sada zainteresovala. ♥

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s