Majice

majice

U subotu predveče u dvorištu komšije automehaničara osvanuše tri majice na žici. Jedna velika, druga manja i treća najmanja, kao u bajci „Zlatokosa i tri medveda“. I svaka bela kao sneg, na kojoj piše kako nezaustavljivo srljaju u bržu, jaču i bolju budućnost.

Ne bi te majice bile toliko upadljive da nisu okačene ispred kuće koja nema krov nego na podignutoj ploči veliki najlon, siv od prljavih kiša, od jakih košava čuvaju i pridržavaju mnogobrojne stare gume i veliko kamenje. Da nisu okačene u dvorištu u čijem jednom ćošku leže autodelovi od raznoraznih krševa koji se tu svaki dan remontuju, a u drugom đubre i zaboravljena kolica za lutke, koje i dalje trule na suncu jer nisu mogli da budu izbačeni zbog jake sibirske zime.

Ne bi bile upadljive da se između njih ne provlači dete ućebane kose, koje se čim grane proleće skine u gaće domaćinke zamazane kolomazom. A za njim mešanac maltezera i pekinezera, nekada beo, a sada siv, sa istim takvim sivim gaćama domaćinkama navučenim na zadnji deo tela.

Majice je oprala i okačila ponosna domaćica koja najveći deo dana sedi u istom tom dvorištu sa obe noge podignute na stolicu, poput majmuna, pušeći i ćeretajući sa mušterijama. I mnogo je važna, jašta.

I ne bi one ni bile toliko bitne da me nisu isprovocirale da i ja izvučem jednu svoju, zaturenu u ormanu. Staru, buntovničku, pomalo i đavolju, sa izdajničkim natpisom napisanim onim zlim zapadnjačkim jezikom. Čisto iz prkosa i nebeske ravnoteže.

Krenusmo tako sledećeg dana svako obučen u svoje. Njih troje beli i nevini kao prvi neugaženi sneg i ja i moj muž, buntovnički, đavolski, izdajnički ispisani.

Čim uđoh u učionicu gimnazije, koju posećujem u poslednje vreme svako malo, odmah me odmeriše. Neke svetle oči koje dele velike plave papire mi se osmehnuše, neke druge me ljubopitljivo pogledaše, ali me zato poslovično stroga predsednica izborne komisije u najboljim godinama odmeri uzdignutom obrvom. Ili onim što je od nje ostalo, jedne sigurnom rukom povučene crte tamnim krejonom, u potpunom kontrastu sa izbeljenom kosom nadograđenom pramenovima do struka. Prošeta se nadmeno između nas, sigurnim korakom u vrtoglavim štiklama dok joj zašušta uštirkana košulja, očigledno spremljena specijalno za taj važan dan. Vidim da je vuče natpis na mojoj majici. Ne ume da pronikne u smisao, ali instikt i bogato životno iskustvo je upozoravaju. Eh, lako je sa majicama nevinim kao beli neugaženi sneg.

Prilazi nezainteresovanom zadriglom čoveku u ćošku i nešto mu poverljivo priča. Do mene dopiru samo isečci njegovog prozuklog glasa:

– Ma to su neki narkomani, za Belog oni glasaju.

Odahnu predsednica i preusmeri svoje stroge poglede na novopristigle uzbunjivače koji se žale što nisu dobili glasačke listiće, a mi izađosmo na sunčan dan puni neke nade.

Sinoć je bilo slavlje u dvorištu automehaničara. Ne znam šta mu nosi novi dan, da li nadu da će neko doći da mu izbaci đubre ili samo opere dete. A možda ima i neke krupnije snove, da će, na primer, postati gradonačelnik (čujte, kad je jedan bravar mogao da dobaci do maršala, šta je gradonačelnik, „onaj“ dim).

U mom dvorištu je izvesno šta nosi novi dan – redovan seks, ko što i sama danas simbolično prikazah.

A ti, Srbijo, ne znam kakve si sve majice juče nosila, ali ako ceo dan nisi izašla iz pidžame, meni nemoj da se žališ da ti nije dobro. Jer imala bih svašta da ti kažem… Džaba ti tvoji snovi, sa mnom ćeš ti u red.

 

 

Advertisements

9 thoughts on “Majice

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s