Kao da je vreme stalo

hands-1445244_960_720

Kad prođe matursko veče, izujete štikle sa nenaviknutih stopala, skinete plišanu haljinu i spakujete uspomene u jednu malu fioku u svojoj glavi. To leto provedete sa drugovima, a ono ispadne nekako najlepše pa se zaklinjete na večno druženje koje niko sa strane neće moći da pokvari. A onda dođe septembar.

Sećate li se svog rastanka sa osnovnom školom? Onih prvih dana u novoj sredini kad nikoga ne poznaješ i krećeš od samog početka. A kad se vraćaš kući, žalostivo se sećaš onih bezbrižnih časova kada si bio kao deo neke velike šarene slagalice u koju se savršeno uklapaš.

I ma koliko želeo da sve ostane kako je bilo, ne vredi ti ništa. Život te nosi tamo gde on hoće i ništa ti tu nema da se pitaš. I uspomene polako počne da ti krade, da bi ti na njihovo mesto naneo neke nove ljude i nove događaje.

Tako je i kod mene bilo. Iako smo se suzama zaklinjali da nikada nećemo prestati da se viđamo i evociramo uspomene zajedničkog odrastanja, od toga ništa nije bilo. Ne dajte svojoj deci koja će sad maturirati da ovo čitaju, mnogo će se razočarati.

Ali ko zna zašto je to dobro. Ispreturaš u životu mnoge nove priče, zalepe ti se za dušu neke nove oči, koje te pomalo podsete na one iz poslednje klupe do prozora, pa kad shvatiš da to nije isto i ti postaneš za dinar mudriji i naučiš da se u životu ništa ne ponavlja, samo se ide i grabi napred.

I tako prođu godine, pa i decenije, i ti počneš da zaboravljaš dane svog detinjstva. Setiš ih se ponekad, kad u žurbi primetiš da je procvetala lipa i miriše teško kao nekad kad moraš da sediš i učiš ne bi li popravio ocene pred kraj godine iako te sve svrbi i premeće ti se u srcu da izađeš i uroniš u toplo predvečerje i nečije sjajne oči.

I sve bi to otišlo u nepovrat da ne bi ovog blistavog ekrana pred kojim danas sedi i onaj ko ga ne voli. Za moju lutajuću generaciju komjuteri su odigrali ulogu života. Da nije bilo njih i društvenih mreža, nikada se ne bi sakupili svi oni rasuti po Evropi i raznim Amerikama. I povezali nas sa onima za koje smo mislili da ih nikada više nećemo videti.

A kada smo se opet sreli, vreme koje je u jednom dalekom trenutku, pre mnogo godina stalo, kao da se opet pokrenulo, i to baš tamo gde se kao na tren zaustavilo.

Dođeš tako i ugledaš neka lica bliska srcu, a zatrpana negde na njegovom dnu. Na trenutak ti se učine pomalo izmenjena, ali samo kratko, dok se ne povrati onaj sjaj u pogledu koji još gori. I isto tkanje srca, samo malo pohabano od preturenih raznoraznih godina.

I čim svako kaže šta mu se u životu zbilo i zbiva, sve više se vraća taj sjaj. A kad se jednom zapali, teško ga možeš ugasiti. Pogledate se onda odjednom čudno poređani u vremenu, kao da više ništa oko vas nije isto nego smo u onom starom dvorištu škole pod hrastovima otežalim od lišća koje tek počinje da rumeni. Sedimo u lepršavim haljinicama i kratkim pantalonama i smejemo se.

Lako se sad priča sve što je nekad bilo. Lako ćeš sad otkriti nekom svoju tajnu da si bio zaljubljen baš u njega, ali krio da ne ispadneš smešan. Lako će sad priznati momci da su listom bili smrtno zaljubljeni u razrednu, kojoj smo bili prva generacija.

I onda se ređa uspomena po uspomena na one godine bezbrižnog detinjstva za kojima su se vrata zalupila sasvim slučajno baš onda kada smo se rastali. I odmah nas obuzima onaj smeh koji kao da te nosi na krilima, neobuzdan, koji u sebi čuvaju samo oni koji se u životu još nadaju. A još ako se neko prevari, pa pusti muziku koja je ispunjavala dah onih starih ekskurzija, napravićemo istog trena novo matursko veče, do zore, kao nekada.

I nema tu samo starih priča. Ima sada mesta i za nove, da saslušamo i pomognemo, da utešimo i bodrimo, da podelimo i vratimo nadu koju smo u godinama za nama počesto gubili. Pa kad sve to uradimo, da se osmehnemo jedni drugima i budemo ponosni što od nas ispadoše sjajni ljudi.

Sada znam zašto su mi roditelji uvek govorili da su okupljanja sa onima pored kojih si odrastao neprocenjiva. I da će postajati češća što budemo bili stariji, kad su porodične obaveze sve manje, a čežnja za uspomenama sve veća. I želja da se ponovo bude onoliko mlad koliko je potrebno da opet veruješ u snove. Uz svoje stare drugare ja ponovo verujem i više nemam nameru da prestanem.

 

 

Advertisements

2 thoughts on “Kao da je vreme stalo

  1. Baš to i baš tako! Sjajno opisana sva ta osećanja različita od euforije, sreće do sete i čežnje. A opet je lepo i kada se sumira ono između i kada se sretne i podseti sa nekim novim pogledom na svet.

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s