Pismo nezaboravnom Slobi

sloba vreme.com predrag koraksic corax

karikatura Predrag Koraksić Corax (vreme.com)

Sigurno se čudiš otkud ja da ti pišem. Možda ti je i drago kad te se poneko seti i kaže da si nezaboravan. Al’ nema razloga, veruj mi.

Evo mene ovde, u mom toplom domu, a tebe eto tamo, pod lipom. Ko kanarinac. Ko zna, možda bolje nisi ni zaslužio.

A sećam te se ja još odavno. Prvi put sam čula za tebe dok sam još kao veselo dete preskakala lastiš. Dok je još sve bilo bezbrižno, pa ti došo sve da ukenjaš.

Sećam se kako si sluđivao neke moje ukućane pa su bez disanja gledali na televiziji neki buljuk ljudi koji se okupio da te sluša kako harizmatično pričaš. Neke si tog dana sludeo za ceo život.

Sećam se da si se već tada uvukao i među decu jer sam u leksikonu na poslednjim stranicama imala neke, roditeljskom ljubavlju zadojene, koji su ispisivali parole: Slobo-slobodo!

I onda je sve počelo… Da se ruši, polako ali sigurno.

Ti si kriv što sam najlepše godine umesto na moru provodila na štrokavoj Adi. Sa pripadnicima romske nacionalne manjine koji su se tetovirali hemijskim olovkama.

I što sam ponovo otišla na more posle deset godina, sa već stalnim dečkom, budućim mužem. Pa ko još ide na more sa dečkom, ej?! Pa kamo letnja ljubav i romansa pod palmama sa nekim koga prvi put vidiš, bre?!

Ti si kriv što mi je orman naprasno postao prazan i što sam stvari odjednom počela da nasleđujem od starije sestre.

Ti si kriv što sam imala samo jedne patike i farmerke i nedeljom nikud nisam smela da idem ne bi li mi se iste oprane osušile.

Ti si kriv što niko nije smeo da dođe u moj kraj jer bi u njemu ostao bez garderobe i svega vrednijeg na sebi.

Ti si kriv što sam u školu išla autobusima prepunjenim kao u Indiji i što sam se izveštila da se udenem svuda a posebno da me ne priklješte vrata.

Ti si kriv što sam i pored toga morala često da idem peške jer se sve kvarilo i raspadalo, i trole i njihova mreža.

Ti si kriv što sam noću morala da se vraćam po mrklom mraku svaki put kad bi bila isključena, ko za baksuz moja, treća grupa.

Ti si kriv što je moja majka morala tri posla da radi da bi nas prehranila. I što je moj otac pred penziju bio prinuđen da bude portir u preduzeću koje je stvarao.

Ti si kriv što sam iz školske klupe krenula da radim, da bih imala šta da obučem i izađem sa drugaricama.

I taman kad je došlo moje vreme i prvi izbori, krenula sam da te načinjem. Nije ti pomogla ni ona SPS-ovka sa frizurom na tri sprata koja mi se na biralištu osmehivala nadajući se da će zavrbovati neiskusnu ovčicu. I okrnjih te, taman toliko da zviždim i pištim sa kolegama brucošima tri meseca dok ne ogluviš.

Al’ zavuče ga ti nama brzo. Sa sve bombardovanjem, još one prve večeri kad su se oglasile sirene a meni se tresle noge toliko da nisam mogla da vežem pertle na gojzericama. Pa da bežim negde, sa sve slikama iz albuma, hulahopkama i svoč satom oko ruke. Jer to mi je u tom trenutku delovalo najpotrebnije. I da plačem i niz stepenice trčim i vičem:”Sunce mu jebem, ja NISAM glasala za Slobu!!!”

Ti si kriv za onu pečurku iz Pančeva koja se na dan mog rođendana rasula pod kapima kiše. Jeste, oni su je napravili, ali ti si ih doveo jer si ih izazivao, a znao si šta će da nam rade. I bolelo te uvo što si se zaigrao. Drugi su zbog tvojih ludosti ispaštali.

I onda kad su prošla sva foliranja po mostovima, oplakivanje mrtvih i izazivanja velikih, iskrivio si se na ekranu i pokušao još jednom da nas napraviš budalama. Da ne verujemo svojim očima nego samo tebi.

I nije mi nimalo bilo žao kad si zglajznuo, ni kad su te hapsili, ni kad su poslali da ti sude na isti dan kada si se sa govornice drao i počeo da nas uništavaš. Možda bi bilo bolje da smo ti sudili mi, koje si kaznio da natenane propadamo i razboljevamo se, možda i gore nego one za koje su ti sudili. Ali ko zna, snašao bi se ti. Eh, ti si bio mačka sa devet života, na kraju bi ispalo da smo krivi mi, a ti nevin. Zato ne ni danas ne zaboravljamo, čak i ako to strašno mnogo želimo.

I eto, sad si po lipom, a ja ti pišem iz svoje tople sobe. A zamisli, moglo je da bude i obrnuto. Ja doduše ne bih bila u dvorištu, ali na kraju ipak je svejedno.

Ali nije obrnuto. Baš je onako kako treba da bude. I znaš šta, boga ipak ima, a kako se ti na onom svetu provodiš, bogami ti ne bih u koži bila…

sloba koraks

karikatura Predrag Koraksić Corax (vreme.com)

Advertisements

One thought on “Pismo nezaboravnom Slobi

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s