Izložba „Neviđeni Lubarda“ – spoj lepote, tradicije i umetnosti

Po sunčanom danu, kada svako radije odlazi u prirodu da drema na toplom vetru, ja odvojih za sebe malo vremena za kulturu. Naiđe čoveku tako ponekad kad oseti u sebi potrebu za kulturnim zbivanjima, pa kao što i za svačim što mu nedostaje posegne, tako i ja učinih ove tople, naizgled prolećne subote.

Čula sam da se ovih dana priča i piše o izložbi slika Petra Lubarde povodom sto deset godina njegovog rođenja. Budući da sam već bila u gradu, odlučih se da posetim onu u meni najbližem Muzeju istorije umetnosti i diplomatije Kući Jevrema Grujića, nazvanoj „Neviđeni Lubarda“.

foto Jelena Dilber

Svaki put kad dođem u ovu staru kuću čuvenog srpskog političara i diplomate, osetim se pomalo svečano. Čim stanem na prvi mermerni stepenik i zakoračim u taj mali čarobni svet koji nosi atmosferu minulih vekova, pomislim ko je sve pre mene tuda hodao i nekako kao da i sama zaronim u taj dah veličanstvenih balova s kraja 19. veka.

A u toj kući je bilo toliko istorijskih događaja, živelo toliko uglednih ljudi, diplomata i stare gospode, obilazile je plemićke evropske porodice i kulturna elita starog Beograda da zaista morate da se osećate kao u nekoj maloj bajci u kojoj je u raskošnim starim salonima vreme načas stalo

Pa ipak, iako je u ovom trenutku sve ono što ovaj mali muzej čini tako veličanstvnim uklonjeno zbog slika i sitnica poput članaka i fotografija iz života Petra Lubarde, on i dalje odiše svojim šarmom.

foto Jelena Dilber

Sada vas na zidovima dočekuju dela neprocenjive vrednosti jednog od naših najpoznatijih slikara 20.veka. Jugoslovenskog svakako, ali htedoh na napišem srpskog, pa zastadoh jer ne znam da li smem da ga svojatam, ali kad se setih da sam negde pročitala da je Akademiji nauka, čiji je bio redovni član, zaveštao pismo u kome traži da pri svakom izlaganju navedu da je Srbin, odlučih da ga ipak prisvojim.

Elem, dvadeset četiri slike, koliko krasi zidove ove čuvene kuće, predstavljaju remek – dela međuratnog i savremenog slikarstva. Ali, kao i većina modernih dela svih vrsta umetnosti, koja mnogima mogu da budu nerazumljiva i time odbijaju od sebe, tako se i ovde možete zapitati šta gledate i osetiti nerazumevanje, pa samim tim i nezainteresovanost.

I baš tako, da bi se moderna umetnost razumela i otkrila njena poruka, i u književnosti, slikarstvu, vajarstvu, muzici, mora se imati neko predznanje, ne samo o osobinama pravca u kome umetnik stvara nego i o detaljima života bitnim za razumevanje njegovog stvaralaštva.

Priznaću vam da nisam potkovana kada je slikarstvo u pitanju, ali to ne znači da ne mogu nešto novo da naučim i popunim praznine nastale tokom mojih burnih gimnazijskih dana.

Naoružana novostečenim znanjem o likovnoj umetnosti 20. veka, uputih se na ovu izložbu, a na njoj se za one neupućene već nalazi biografija Petra Lubarde i sve najznačajnije životne odrednice koje nam pomažu da razumemo ono što vidimo. I ne samo to, ako ne želite da odslušate turu sa vodičem, postoji film koji se stalno iznova vrti i govori o Lubardinom životu iz reči njegovih savremenika.

foto Jelena Dilber

A njegov život je upravo i ključ za razumevanje njegovog stvaralaštva. Rođen u Ljubotinju kraj Cetinja, sećanja na detinstvo i mladost u crnogorskom kršu zauvek je poneo sa sobom, ma gde da je po svetu bio. Nije ih zaboravio ni kada je otišao na školovanje i studije čak do Pariza.

Između dva rata počeo je da se uspinje u umetničkom svetu, održavajući izložbe po Parizu i Rimu na kojima se već nazirao njegov realistički opus sa igrom svetlosti i tame. Kako je vreme prolazilo, u njegovim delima pojavljuje se sve više dramatike, pa je i čuvena slika „Zaklano jagnje“ iz 1940. predskazala pakao i propast sveta u Drugom svetskom ratu.

Petar Lubarda “Zaklano jagnje (izvor: atenam.net)

To što je to najgore vreme prošlog veka proveo u zarobljeništvu po logorima Nemačke i Italije, ali i činjenica da mu je otac bio oficir kraljeve vojske, umnogome je odredilo negativan odnos posleratnih vlasti prema Lubardi. To ga ipak nije pokolebalo u njegovom umetničkom radu. Naprotiv, iz temelja je prodrmao umetničku scenu Jugoslavije ne osvrćući se na socijalistički realizam nego je sa sobom doneo našoj sredini nepoznate elemente ekspresionizma koji formu nekih njegovih slika čine neprepoznatljivom, a kasnije i osobine asocijativne apstrakcije.

Kada sve ovo znamo, onda je lako da razumemo sva remek-dela koja se nalaze pred nama. I da shvatimo kako je svet oko sebe video Petar Lubarda. Bilo da su to ona iz ranog perioda, u kome oslikava strahote Španskog građanskog rata.

Petar Lubarda “Zbeg iz Španije” (foto Jelena Dilber)

Pa ipak, najlepša su njegova dela iz posleratnog perioda u kojima je očigledno u zalasku svog života najradije slikao svoj zavičaj. Iako se smatra da se i u onim ranijim uvek negde u pozadini naskućivala krivulja i boja koja predstavlja obrise krševitih planina. Bilo da oslikava toplinu domaćeg ognjišta ili crnogorski krš prepun divlje neobične lepote.

Petar Lubarda “Ognjište” (foto Jelena Dilber)

I priroda je mamila njegovu četkicu da u njoj pronađe inspiraciju. Na jednoj slici prepunoj belih i plavetno sivih tonova tonova naslućuje se beskrajna stepa.

Petar Lubarda “Stepa” (foto Jelena Dilber)

Na drugoj buđenje dana nad Crnom Gorom.

Petar Lubarda “Jutro nad Crnom Gorom” (foto Jelena Dilber)

Na sledećoj, ako se zagledamo, prepoznaćemo talase jezera.

Petar Lubarda “Rađanje jezera, rađanje meseca” (foto Jelena Dilber)

A potom i talase koji zapljuskuju stari brod. A svakoj je zajedničko zažareno krvavo sunce kao simbol vatre i života.

Petar Lubarda “Napušteni brod” (foto Jelena Dilber)

A kad smo već kod sunca, za neke slike Lubarda je govorio da nose skrivene poruke. Takva je „Noć nad Crnom Gorom“, nastala u vreme kada se malo toga smelo i lako moglo pogrešiti – samo jednom u životu. Možda je zato njemu kao umetniku bilo lako da sebi da oduška u skrivenim linijama i nanosima boja. Ali i da bude hrabar negujući ljubav prema nacionalnom u trenutku kada to ne da nije bilo uobičajeno nego i opasno.

Petar Lubarda “Noć nad Crnom Gorom” (foto Jelena Dilber)

Koliko je bio impresivan kao umetnik pokazuje i to što je godinu dana pred smrt sve svoje slike zaveštao Beogradu i ostavio ih kao vredno nasleđe zahvaljujući kome su njegova dela neprocenjive vrednosti dostupna svakome da ih pogleda i da iz njih nešto nauči.

Iako rasuta posle njegove smrti, ipak ih je ostalo dovoljno da nam ispričaju ponešto o ovom velikom slikaru i podsete da jedino umetnost može da oplemeni našu dušu. Ona se čuvaju u njegovoj Kući legatu u Ilinčićevoj 1 na Dedinju, domu u kome je proveo najveći deo svog života, a sada se, osim u Domu Jevrema Grujića, nalaze i u Galeriji Eurosalona na Andrićevom vencu.

Eto prilike za posetu još jednoj izložbi i za još jedan tekst o stvaralaštvu Petra Lubarde.

A za kraj neka ostanu reči ovog umetnika velike i burne stvaralačke snage:

„Ja sam ja i svet slikam po svojoj volji. Uzburkam more, da se zapeni kao šampanj. Rasklapam bregove. Crvene stene kršnih predela, plave senke u podne, žuti strah smrti, beli krik galebova, sve su to boje moje palete“.

Petar Lubarda “Stari put Njeguši – Kotor” (foto Jelena Dilber)