Deset osmeha za srećan dan

apple-496981_960_720Kad osvane sunčan dan, ništa vam drugo ne preostaje nego da i sami zablistate uz sunce koje je konačno svoje zrake razvijorilo na nebu. A kad ga već mesecima unazad gledate kako se samo upola probija sa uzaludnom težnjom da svakodnevnu maglu pretvori u plavetnilo, obradujete mu se kad u tome konačno uspe.

I onda nije ni čudo što takvog jednog jutra pomislite kako je život lep, pa i svet oko nas. Čak i on ume da se oboji jarkim bojama, ma koliko to delovalo neobično. Ali, zapitah se tog jutra,zašto ga ne bih obojila još jače?

Pre neki dan vidim na jednoj od svojih omiljenih blogerskih grupa, tačnije onoj u kojoj sam počela da pravim svoje prve blogerske korake, zadatu zanimljivu temu o osmehu. Setim se da sam već jednom nešto o tome pisala, ali poželeh da kažem još nešto. I tako dođem na sjajnu ideju kako da inače lep osunčan dan učinim stvarno posebnim.

Odlučim tako da podelim deset osmeha, ali nepoznatim ljudima, i tako dokažem da svako, pa i neko ko tog dana možda nije najsrećniji, može da oseti toplinu od nečije ljubaznosti i vedrine.

I jeste da mi negde u dubini neki mali glas govori da možda neće svako razumeti, možda će neko nepoverljivo odreagovati, ali odlučim da verujem u svoju iskrenost i neposrednost i sa verom da ću uspeti, spremim se, doteram i brzo izađem napolje da se ne predomislim.

Prva osoba na koju naiđoh tog sunčanog jutra bila je spremačica koja čisti zgrade u mojoj ulici. Neka meni nepoznata. Natovarena kofom, metlama i kesama, gleda u brojeve sa skrivenim umorom u očima. Pita me za najmanji broj jer od njega tog jutra počinje da čisti. Pokazah joj i uputih prvi osmeh. Osmehnu se i ona i iako joj ništa više nisam rekla, otkri mi da joj je to prvo jutro na novom poslu i da se nada da će joj biti dobro. Poželeh joj sreću, a ona mi se zahvali i sa potisnutim brigama u tamnim očima ode svojim putem.

Ja nastavih dalje.

U parku kroz koji prolazim do autobuske stanice naiđoh na ženu sa divnom ženkom baseta obučenom u ljubičasti mantilić. Pas sa tužnim očima mi priđe i zamaha repom. Osmehnuh se drugi put tog jutra i pomilovah ga po glavi.

– Kako je lepa. A ima i mantilić, kao neka prava dama – rekoh gazdarici.

Ona se sva ozari. Od turobne žene koja zamišljeno šeta psa nastade lepo lice koje nekada u mladosti mora da je mnoga muška srca slomilo. Milo me pogleda i zahvali se. Reče da je njena Ava bila prehlađena i da još malo mora da vodi računa o njoj iako je toplo.

Nastavih dalje, preko ulice do autobusa. Na pešačkom prelazu obično se stoji dok automobili prolaze. Jedan mi stade. Prilikom prelaska pogledah u vozača, klimnuh mu glavom u znak zahvalnosti što je stao i osmehnuh mu se. Ugledah jedan bezbojan pogled kroz šoferšajbnu koji se i sam razvuče u osmeh. Dobro mi ide, pomislih, već treći osmeh koji mi se vraća.

Svratih do kioska da kupim kartu za prevoz. Devojka umornog lica mi je prodade i usput mi izdeklamova spisak stvari koje su mi možda potrebne. Od upaljača i čokoladica do knjiga i kesica kafe. Zahvalih joj se uz osmeh i strpljivo rekoh da ne želim ništa od toga. Osmehnu se i ona meni, pomalo snebljivo

– Hvala Vama što se ne ljutite. Svi se brecaju što im sve ovo nudim, a znate, stvarno moram – reče mi polušapatom.

– Znam, razumem Vas – rekoh. – Zašto da se ljutim kad samo radite svoj posao?

Osmeh olakšanja joj prekri lice, kao da je bar neko ovog jutra razumeo.

Na autobuskoj stanici gužva. Svi čekaju autobus, ima i nervoznih. Sa strane stoji žena sa odraslom ćerkom sa posebnim potrebama. Devojka me posmatra i kao da joj se sviđa šarena marama koju sam uplela u kosu. Osmehnuh joj se, ali milije nego drugima, od srca. I ona se osmehnu meni.

– Ti si lepa – reče mi odjednom.

– Jao, hvala – rekoh joj, iskreno dirnuta toplinom u njenim očima. – Dugo čekate autobus?

-Da, – reče mi – ne volim da čekam.

– Ni ja – rekoh sa osmehom. Sigurna sam da će brzo doći.

I majka i ćerka mi se osmehnuše dok je autobus stizao na stanicu.

I u autobusu gužva. Do mene sedi jedna starija gospođa sa malenim šeširom na glavi. Gleda kroz prozor, ali me pogleduje dok kuckam poruke mužu na mobilnom telefonu i osmehujem se dok čitam šta on meni piše.

– Jeste li zaljubljeni, mlada damo? – začuh njen tihi glas kako me pita.

– O da, u svog muža već ravno dvadeset pet godina – osmehnuh joj se širokim osmehom.

– Pa to je divno – osmehnu se i ona meni. – I ja sam dugo volela mog supruga i verujte mi, nisam mogla da verujem da mogu da živim posle njega. A eto, početkom godine sam napunila devedesetu.

– Ma nije moguće da imate toliko, nikada Vam ne bih toliko dala. Svaka čast – rekoh joj iskreno iznenađena.

Ona se stidljivo osmehnu i zahvali mi se, kao svaka žena koja voli da joj daju kompliment bez obzira na to koliko godina ima.

Vrlo zadovoljna izađoh iz autobusa. Stigla sam do grada sa već šest osmeha, a koliko ću tek ljudi sresti…

U gradu gužva. Sunce i toplota sve izmamili napolje. Neki čak i u kratkim rukavima nekud žure. Ali svi nekako razdragani. Kao da ih je nežni lahor koji najavljuje proleće otvorio ka suncu, kao i pupoljke i listove što polagano otvara.

U jednom delu ulice okrenutoj suncu na betonu sedi žena sa detetom u naručju i prosi. Priđoh joj i spustih pedeset dinara u kutiju. Podarih joj osmeh dok joj gledam usnulo dete.

Osmehnu se i ona meni osmehom daleko od savršenog, ali iskreno radosnog jer njoj moje malo dođe mnogo.

Na Kalemegdanu tek gomile ljudi. Tiskaju se, sede po klupama i zidu i gledaju kako se svetlucaju talasi Save pod sunčevim bljeskom. I sama prilazim i posmatram kako se dve velike reke spajaju u jedno. Pored mene zaljubljeni par, za koji svet ne postoji jer vide samo jedno drugo. Ipak me pogledaše. Osmehnuh se njihovoj zaljubljenosti jer se setih kako sam nekada i ja kao devojka sa mojim mužem, tada momkom, umela da ćutim u kalemegdanskim sutonima. Osmehnuše se i oni meni. Krenuh dalje da ih pustim da uživaju u svojoj ljubavi.

Na drugom kraju velikog parka cika i graja dece. Šareni se veliki luna park, lep i pun muzike koja svako dete mami da zaroni u njega. U trci ka velikom gumenom zamku, na mene natrča mala plavooka plavokosa devojčica. Pridržah je i zagledah joj se u velike oči koje me ljubopitljivo pogledaše.

– Pazi, dušice, da ne padneš – pomilovah je po kosi i osmehnuh joj se nežno.

Osmehnuše se na mene i njene velike plave oči.

O, pa još malo pa ću ispuniti svoj zadatak, pomislih u tom trenutku.

Baš tad ugledah grupu dece koja na kutijama nešto prodaju. Priđoh da vidim šta.

– Teto, hoćete da kupite čestitke? Mi smo ih sami pravili a od para koje sakupimo kupićemo našim mamama poklone za Osmi mart.

– Naravno– rekoh im sa osmehom. – Dajte jednu da i ja obradujem moju mamu.

Nasmejaše mi se deca, sva srećna što imaju kupca. Zahvalih im se i nastavih dalje.

U tom trenutku osetih da sam ispunila svoj cilj. Deset osmeha stvarno mi je ulepšalo dan. Ponadala sam se da sam ga i drugima bar malo obojila. I priznadoh sebi da je svaki osmeh koji mi se vratio zapljusnuo moju dušu toplinom. I da nema razloga da prestanem da ih delim. Zato pođoh dalje da nastavim da poklanjam osmehe po osunčanom belom gradu…

 

 

 

 

 

Advertisements

2 thoughts on “Deset osmeha za srećan dan

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s