Mala slika iz novčanika

novcanik

Sivilo se provlači kroz prozor iznad kreveta. Budi je i u mutnoj svetlosti dana ocrtava boru na čelu. Istu onu koja nestaje samo dok spava. A kad se probudi, opet se stvori. Valjda da je podseti na svaki uzdah koji zatrpava duboko ispod grudi.

Ustaje u susret još jednom danu, novim oblacima bez zrakova sunca koji su nekada, baš u ovoj sobi, umeli da granu tako jako da oboje svaki krug šarenog tepiha i uzbune prašinu koja se poigravala pod njima. Sad je sve izbledelo, i šare, i sunce, i život.

Pije prvu kafu, jednu od mnogih koje će sebi skuvati u toku dana. Pali cigaretu, sa titravim osmehom na usnama. Zna da ne sme, ali se nada da će joj bar ona skratiti život. Kad već ionako nema više razloga da živi.

A kao da je naslućivala da će biti tako još kao dete kada je u maloj kući u predgrađu noćima ležala pod starim vojničkim ćebetom, i pritiskala uši ručicama da ne čuje bolnu vrisku majke koju je otac u beskrajnim pijanstvima tukao dok na noge više ne može da stane. Zamišljala bi tada malo ostrvo i modru pučinu i želela da umesto tame vidi samo nebo i more, kao iz filmova. A kad sve utihne i ostane u mraku samo očevo hrkanje, tiho bi se iskradala i čučala uz majku, brišući joj lice umrljano suzama i molila je da ustane i bude onakva kakve su bile majke svih njenih drugarica. Znala je da tako nikada neće živeti.

I verovala je čvrsto u tu odluku čak i kad se kao devojčurak zaljubila u najlepšeg momka svog kraja. I kada se on zaljubio u nju, jer pored oca, poznatog kavgadžije i nasilnika, bila je čuvena i po svojoj nesvakidašnjoj lepoti. Po takvoj, govorila joj je majka, da će moći da bira koga će u životu da voli.

A ona je brzo izabrala. Polaskana pažnjom momka starijeg čitavu deceniju od nje, spremnog da ostvari svoje snove i da ga ona u tome prati. Brzo se odlučila da pođe sa njim u veliki grad. Čak i da napusti školu, samo da pobegne od tuge svoje kuće, beskrajnih očevih pijanih noći i majčinih podliva mokrih od suza.

I tada je pomislila da je srećna, čak i onda kada je na svet donela ćerku, najlepši mali dar neba, a on ostao jedak jer nije dobio muško. Pa čak i onda kada je zbog snova koji se nikako nisu ostvarivali počeo da traži utehu u alkoholu, a nju naziva neškolovanom glupačom koja u kuću ništa ne unosi.

Tada je završila školu, uveče, kao i svi poput nje i počela da radi, nadajući se da će bar tako zaustaviti njegov gnev. A kada je jedno veče prvi put njegova ruka pala na njenu glavu, znala je da će joj se život sa njim pretvoriti u pakao. I shvatila majčine suze, one iste za koje se zaricala da njoj nikada neće kapati.

Naučila je da živi uz muža koji je tuče kad je pijan i ljut, a izvinjava se i obećava kad je trezan. Živela je u svom malom svetu protkanom ljubavlju prema ćerki, koja je sve više rasla i gledala je tako velikim i plavim očima da joj je to jedino ispunjavalo dušu i blažilo sva razočaranja i izneverena očekivanja. Ležala bi pored nje pred spavanje, u mirnim večerima kada njega nije bilo, i pričala joj o jednom ostrvu usred mora, plavog kao njene oči, na kome je je pučina tako velika i mirna da izgleda kao da si na kraju sveta, daleko od svih briga i strahova. I devojčica bi tada zaspala mirno.

Ali kako je rasla sve je više pričala o ostrvu i molila majku da odu da ga vide. Samo njih dve, i da tamo ostanu zauvek, daleko od briga i strahova. Ona se smešila i divila svom detetu koje ima hrabrosti više od nje da pronađe mesto koje donosi mir.

A onda je te godine upoznala čoveka koji je detinjstvo proveo baš na ostrvu kakvo je ona oduvek sanjala. I uz osmeh poverila mu da joj je to želja o kojoj ona i njena ćerka maštaju u mirnim noćima. A on je danima pričao svoje uspomene, kao čovek koji u tuđini rado priča sve ono što ga veže za dom, o mirnoj pučini u prozračna jutra, o modrom nebu koje se ogleda u nemirnim talasima, o burama od kojih se ne može pobeći ni u najdalje tesne uličice, o zvezdanom nebu i šumu talasa pod mesečinom. I ona je slušala i osećala spokoj kraj njega.

Kada je jednom zapitao da ostavi sve i krene sa njim na njegovo ostrvo, ona se uplašila. Otišla je bez reči, kriveći sebe da je loša žena koja je drugom muškarcu dala neku ludu nadu, a imala je muža. Lošeg, teškog, koga više nije mogla da voli, ali sve se u njoj bunilo protiv, kako je osećala, izdaje. Ali vreme je prolazilo i ona je svako veče trpela poniženja i gledala kako oči njene ćerke danima pomalo tamne.

I tada je odlučila: učiniće sve samo da spasi svoje dete. Nije ona važna, samo nju da skloni. Postaće ljubavnica, prolazna avantura, šta god treba, samo da joj ćerka ode daleko od bola i patnje. Pristala je na sve, samo je tražila da prvo ćerku pošalje daleko od tmine velikog grada, a ona će doći kasnije.

U brzini, kao da nešto strašno radi, saopštila je devojčici da mora da krene na ostrvo koje toliko dugo sanja, a ona će doći za njom. Brzo. Devojčica je trčala od radosti po kući. U potaji od oca slikale su se za pasoš i u jedno jarko osunčano jutro probudila je da krene. Dugo je ćerka grlila i pokazivala joj kako šare na tepihu gore od zraka sunca. Pitala je majku da li će i njihov život postati jednako šaren.

Te večeri kada je devojčica bila već daleko, muž je došao i istukao je kao nikad. Nije mu nedostajala ćerka, ionako nikad nije mario za nju jer je želeo još jedno, muško dete, koje nikako nije dolazilo. Ovaj put je bio ljut što se u njegovoj kući od njega krišom donose odluke. A kad je ostala da leži, nemoćna da stane na noge, kao nekada davno njena majka, mislila je na modru pučinu i kako će zauvek otići od njega.

Dva dana kasnije, dok je već obavljala pripreme pred put, telefon je zazvonio. Javila se i život joj se srušio u trenu. Slušalica joj je ispala iz ruke. I ona zajedno sa njom na pod. Javili su joj da joj se ćerka tog jutra utopila blizu obale malog ostrva.

Tri dana nije dolazila sebi, želela je da umre jer više nije bilo jedinog bića za koje je živela. I muž je dolazio, ležao pored nje i plakao, obećavao da je nikada više neće udariti i kleo se da je voleo svoje dete. Ona je ostajala nema. Ni svom novom prjatelju se nije javljala na pozive. Ovo je doživela kao kaznu od Boga. Jer je bila loša žena koja je izdala svoga muža.

Nikada više nije zaplakala. Ni muž je više nikada nije udario. Čak joj je pomalo i neodostajao kad je par godina kasnije umro i ona ostala potpuno sama. Ali to i nije bilo važno. Ustajala je svakog jutra, kao i ovog, i molila se Bogu da uzme i nju. Ali smrt nije dolazila. Iako je ona čekala.

Tako i ovog jutra dok pije prvu kafu i gleda kako dim cigarete pravi spirale i lako se izvija i nestaje. Otvorila je novčanik i ugledala plave oči svoje kćerke, njenu poslednju malu sliku za pasoš, koja joj je jedina ostala. Sa uzdahom, skrivenim u dnu srca, ustala je da krene u još jedan besciljan dan, da ga preživi.

Na stepenicama, sivim i mokrim od tmurnog dana, odjednom je osetila udarac u leđa i videla priliku pokrivene glave kako joj iz ruke istrže novčanik i beži.

Poklekla od udarca, prestrašena i prožeta nekom neobičnom boli, videla je samo kako gubi ono što joj je najdragocenije:

– Sine – zavapila je za pogurenom prilikom koja je bežala. – Vrati mi samo sliku, to mi je jedino od deteta ostalo…

Mladić je stao i okrenuo se. Videla mu je oči koje gore od nekih njegovih muka i očaja i gledala ga kao da u ruci drži i njen život i njenu smrt. Presudu. Bacio je novčanik, ne uzevši ništa iz njega i otišao trčeći.

Okrvavljenih kolena sišla je i uzela sliku. Jecala je uz nju dok joj neki ljudi nisu prišli i podigli sa stepenica. Kažu da je samo ponavljala da vidi daleku pučinu iste boje kao oči njene ćerke…

Advertisements

8 thoughts on “Mala slika iz novčanika

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s