Vatrene kočije boga Jarila

kocije-tviter

izvor: twitter.com

Jahao je tog dana kroz šumu jedan mladić u belom, na gizdavom konju, sav okićen poljskim cvećem i sa strukom klasja žita zadenutim za sedlo. Bio je to mladi slovenski bog Jarilo. Dok je pod konjskim kopitama prštalo već opalo prvo zarudelo lišće, zabrinuto je pogledavao ka suncu koje je svakim danom bilo sve niže nad horizontom. Stizala je jesen, osećao je u mirisima i lakim jutarnjim maglama.

A Jarilo nikako nije voleo jesen. Ne zato što je bio bog života i prolećnog lahora nego zato što je bio teško kažnjen.

Napola gnevno, a napola tužno žalio je svoju sudbinu. Kao da je on hteo da se rodi kao sin boga Peruna, najvećeg boga svih Slovena. I kao da je on kriv što se zbog nekih davnih sukoba dvojice braće stric Veles pretvorio u zmiju i ukrao ga jedne noći po rođenju, dok je spavao. Da bi ga odveo u svoj podzemni svet i da bi u njemu proveo svoje detinje dane.

Nije se Perun mnogo radovao kad je njegov sin uspeo da pobegne iz tamnih laguma Velesovih i izađe na svetlost dana. Nije se bunio ni kad se zaljubio u svoju sestru Moranu i odlučio da sa njom provede ceo život. Ali se mnogo naljutio kad je pogazio reč i poklekao pred čarima jedne pastirice koja se u vrbacima kupala i na kojoj su se kapi vode svetlucale kao hiljade malih dragulja. Toliko da ga je gromom ubio jednog toplog jesenjeg dana, a Moranu, iako ništa nije bila kriva, pretvorio u sparušenu babu krastavog nosa koja donosi zimu, jake mrazeve i huk hladnih severnih vetrova.

I jedva su drugi bogovi ubedili Peruna da poštedi svoga sina. Naposletku je pristao, ali pod uslovom da Jarilo živi kroz proleća i leta, a da hladne sive jeseni i zime provodi sa svojom ženom vešticom u dubokim tunelima Velesovim.

Ne, rekao je sebi u ovu ranu jesen bog Jarilo, zimus neću tugovati za suncem i oblacima. Ove zime biće onako kako ja kažem. Pa nisam zalud predvodnik tolikih ratova kada otac Perun to od mene zatraži. Pa nisam zalud ljudima uvek donosio toplinu, život i titraje svetlosti po modrim vodama. Tako je mislio i smišljao šta da radi.

I odjednom, setio se. Pobeći će daleko, tamo gde otac nikada neće moći da ga nađe. Ali znao je da mu ističu dani, osećao je to po noćima koje se sve duže baškare preko nebeskog svoda.

Poslednjeg dana leta Jarilo je skupio hrabrost i odlučnost. Istu onu kojom je prekrivao svoje lice kada je one odvažne vodio u ratove. Te noći ukrao je kočije boga Peruna. Iste one kojima njegov otac u vrelim danima podiže oluje i vozi se nebom kloparajući točkovima i praveći grmljavinu u oblacima. A ljudi se na zemlji  skrivaju da ih ne pogodi sjajnim munjama koje baca iz svojih očiju.

Kad su se konji uz nervozno rzanje napokon pokrenuli, ne poznajući ruke onoga ko njima upravlja, nebom se prolomio prasak. Začula se grmljavina kakva nikad nije i neko čudno škripanje, hučanje i tutnjanje kroz oblake, kao da se ceo svet ruši. Ljudi su se preplašili, strepeći od sopstvenog kraja, a bogovi poskakali iz svojih paperjastih postelja da vide koji se to neposlušnik igra. Videli su samo sjajan trag vatrenih kočija kojima je Jarilo pobegao.

Bežao je Jarilo sve dalje i sve više razbešnjivao konje, da požure, da ga odnesu daleko od oca i od žene veštice. Da pobegne negde daleko, gde niko neće znati ni ko je ni šta je. Gde će se skrivati u gustim šumama i loviti mlade srndaće kojima se tanki zraci sunca upetljavaju u prve rogove.

Ali, konji ga nisu slušali. Svojeglavi, već u peni i na izmaku snaga, zatresli su svojim vatrenim grivama i isprepletali svoja glomazna kopita. Kočija se prevrnula i uz tutnjavu i jeku koja se prolamala noćnim nebom, bog Jarilo se stropoštao kroz oblake i guste krošnje stoletnih hrastova pravo na jedan proplanak po kome se rasipala srebrnasta mesečeva svetlost.

Nedaleko odatle, na obali modrog jezera u kome se ogledao veliki mesec, vile su igrale kolo i visoko iznad sebe bacale zvezdani prah iz svojih dugih raspletenih kosa. Hvatale su se za ruke i okretale u krug. Opraštale su se od leta i pozdravljale dolazak jeseni.

A najmlađa među njima te noći je zaigrala po prvi put sa odraslim vilama. I u srcu osećala neku čudnu snagu od koje joj je drhtalo telo dok se oko njega meko obavijala haljina satkana od krila leptira, a u laganom dahu golicao nežan lahor, koji tek što se budio u njoj.

Usred njihove najradosnije igre, od kojih su i zlatne ptice ispuštale kliktaje od kojih su se orila nebesa, neki se neobičan tresak prolomio šumom. Odmah je sve stalo i vile su radoznalo pohitale da otkriju kakvo je to čudo palo sa neba i slomilo velike stoletne hrastove.

A pod njima slomljene kočije i jedan točak, koji je još tinjao u gustom dimu i sivom pepelu. Niz pokidane grane visio je drugi i okretao se kao da i dalje nekud hita. Topot konja još se čuo kroz šumu, a na zemlji, kao da spava, najlepši mladić koga su vile ikada videle.

Ona najmlađa odmah je sela i njegovu glavu spustila na svoje krilo. Iz mirisnog daha prosula mu je po licu čarobni vilinski prah od šumskog bilja. I mladi bog Jarilo se probudio i u okviru zvezdanog neba ugledao vilu kose zlatne kao klasje žita u haljini satkanoj od krila leptira. I odmah znao da je stigao tamo gde je želeo. Bez reči je zagrlio i svoju glavu spustio na njene grudi.

Od tog dana mladi bog Jarilo je živeo u zlatnim vilinskim dvorcima, ležao u mekim paperjastim jastucima poput oblaka i ogledao se u sjajnim sunčevim ogledalima u kojima je video kako iz dana u dan postaje sve lepši. Viline ruke su ga milovale kao blagi mirisni vetar, a glas protkan sedefom iz bisera šaputao najlepše priče. I ništa mu više nije bilo potrebno.

A vila je Jarilu poklonila zauvek svoje srce. Nije vredelo ni što su je ostale upozoravale da to nikako ne sme da učini jer ne ide da mladi bog provede život sa vilom. Nije htela da sluša ni šumsku majku, najstariju od svih vila, koja joj je prorekla da će joj do proleća srce ostati slomljeno kao zgaženi ugarak vatrenih Jarilovih kočija.

Za to vreme Perun je svojim gnevom tresao i nebo i zemlju. Kad god bi se setio da mu je neposlušni sin ukrao vatrene kočije, velikim kamenim maljem gađao je ljude na zemlji. Nije se znalo koliko ih je skamenio, ali ljutnja mu nije prolazila. Kada su i ostali bogovi videli da je vrag odneo šalu, okupio se slovenski troglav, da urazumi boga Peruna i veća kako da vrati Jarila.

Uzalud je Svarog umirivao Peruna pričajući o neposlušnoj mladeži, miru, suncu i ljubavi između oca i sina. I Svetovid mu je držao stranu. Nedostajao im je Jarilo da zameće bune i ratove. Ali na kraju su se dogovorili: vratiće mladog neposlušnog boga, a Perun ga ipak neće zgromiti čim ga vidi.

I zaista, još iste noći Perun je došao Jarilu u san dok je snevao u mirisu kose boje zrelog klasja svoje vile. Gledao ga je strogim očima i gladio svoju dugu bradu, kao kad je mnogo nezadovoljan. U glasu u kome se skrivala potmula tutnjava razabrao je poruku: neka smesta krene nazad, dok se vila još nije probudila, oprostiće mu i slomljene kočije i odbegle konje i neposlušnost. Ali ako neće, skameniće vilu u čijm naručju spava i nikada više neće osetiti dah sreće u svom životu.

Grub glas trgnuo je Jarila iz sna. Nije znao da će ga otac pronaći ma gde bio i da od njega nikada neće moći da se sakrije. Ali je bio siguran da će svoju pretnju ostvariti. U mutno svitanje s tugom je znao šta mora da radi.

Kad je sunce izronilo iznad visokih stoletnih hrastova, Jarilo je poslednji put pogledao vilu koja je spavala i nije ni slutila da odlazi. Napustio je njen dvor u suzama koje je skrivao u najdaljim uglovima očiju, ali odlučan da je spasi ljutnje razgnevljenog boga Peruna. Otišao je put neba, prečicom do svog starog doma. Znao je da je vreme za njegove duboke lagume i jeseni i zime.

Ali, kada se stvorio pred ocem Perunom i ugledao uvređeno lice svoje žene Morane, znao je da neće sve biti onako kako se nadao. Za kaznu, poslat je da tri godine živi u podzemnim odajama bez sunca, proleća i leta. Vilu je Morana želela da okameni, ali je bog Perun ipak hteo da održi reč. Umesto kamena pretvorio je u klasje žita, koje svake godine u jesen vene da bi u proleće opet počelo da klija.

Kad su vile ušle u njene odaje na jastuku od paperja našle su samo struk  zrele pšenice, zlatne kao nekad njena kosa. Na podu ostala je zauvek ostavljena haljina satkana od krila leptira koja je u sebi skrivala mirise mladog boga Jarila.

Po dalekom šapatu šumske majke, Jarilo je saznao da njegove vile više nema. Ali to mu i nije bilo važno. Sišao je u svoje podzemne svetove, daleko od sunca i sreće. Zato su naredna tri leta bila siva i pepeljasta, sa mutnim belim suncem koje nije moglo da razlista zakržljale biljke. Zato su zime bile oštre, ledene i podmukle, sve dok je Morana izlivala svoj gnev uvređene prevarene žene.

Tako i danas. Kad se zima uzjoguni i ne da proleću da otvori svoje modre oči, to se Morana još sveti Jarilu što je izdao one davne jeseni. A njemu to i nije više važno. Izađe da bi ljudima doneo sreću, iz prikrajka gleda vatrene kočije kad kloparaju po nebu i seća se daha slobode dok su ga nosile ka njegovoj vili. I najradije izađe onda kad se zrelo klasje povija pod toplim vetrom. Tako mladi bog i dalje tuguje za svojom vilom i u snenom šumu je među bezbrojnim strukovima uporno traži.

 

 

Advertisements

2 thoughts on “Vatrene kočije boga Jarila

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s