Čekajući da padne plafon ili kako pronaći poruke u naizgled glupoj i dosadnoj drami

b39df595ca45fbba946fb99b9d4e5aa2

izvor: diqhist.fas.harvard.edu

Prošle nedelje sam sa učenicom kojoj držim časove srpskog obradila Beketovu dramu „Čekajući Godoa“. Sećate je se, verujem, a možda najviše po tome što se u njoj ne dešava ništa.

Dobro, ne baš ništa, dva odrpanca nešto čekaju, a nemaju pojma ni šta čekaju, ni kada će, ni ‘oće li to uopšte da dođe. Al’ oni čekaju. I tako sluđeni, petljaju, muvaju i podvaljuju vremenu i sopstvenom životu.

E pa sad se vi verovatno pitate šta tu ima interesantno pa da ja o tome pišem. E pa ima. Zato što je ta drama jedno od najznačajnijeg književnog dela svetske književnosti, a ja sam, verovali ili ne, tek sada shvatila zašto je to tako. Iako mi je ovo treći put da je čitam.

Ne znam da li je do godina, slobodnog vremena ili nečeg trećeg, jer verujem da sa 18 nisam znala ni gde mi je dupe ni gde mi je glava, a sa 20 i kusur nisam ni imala mnogo vremena jer je trebalo još mnogo toga pročitati.

E pa sa ovim godinama i ovim iskustvom sve je došlo na svoje mesto. I ne samo da sam, razgovarajući sa svojom učenicom, otkrila poruke ovog dela nego sam odgovorila i na mnoga važna životna pitanja koja su me mučila. I to kroz priču o dva odrpanca koja nešto čekaju.

Besmisao vremena i njegovo sporo proticanje

 Likovi u delu ne znaju šta će sa sobom. Svaki dan im je isti, besmislen i prazan, a pošto ionako sem čekanja ne rade ništa, žestoko se smaraju.

Da li ste nekada primetili koliko vreme sporo protiče kada ne radite ništa ili kada ste baš skoncentrisani na sat? Kao kada čekate na neki zakazan pregled ili na nešto što vam je mnogo važno a vreme kaplje i minut traje kao godina. A opet, sa druge strane, u nekim divnim časovima toliko proleti, kao da ste tek trepnuli.

Neću vam pričati koliko je pojam vremena rastegljiva kategorija, ali hoću kako mora da se osećaju ljudi koji se u životu ne bave ni sa čim. Zamislite kako izgleda kad vam je svaki dan isti, besciljan, podjednako nevažan, pa da više ne znate ni koji je mesec ni koja je godina. Naravno da biste bili očajni, apatični i izgubljeni.A možda i orni za iživljavanje ili svađu, tek da sa malo temperamenta obojite dan. Da ne propadne. Da se bar po nečemu razlikuje od drugih i zapamti.

Ćutanje

 Odrpanci u drami pričaju besmislice, a kad im nestane ideja čak i za njih, oni zaćute. Ali ne samo zato što više ništa nemaju da kažu. Ne, nego i zato što tim ćutanjem skreću pažnju na svoje duševno stanje.

Da li ste nekada primetili koliko prija ćutanje kada smo tužni, razočarani, uplašeni ili puni strepnje pred nečim neizvesnim? Ponekad je ono najbolji štit od surovih poteza koje vuče život. Ne samo zato što je bolje biti oprezan nego i zato što se u svom ćutanju do mile volje u sebi možemo preispitivati i razjašnjavati.

Da li ste, sa druge strane, nekada osetili koliko vam nedostaje topla reč, a niste hteli da je zatražite od nekoga ko se sam ne doseća da treba da vam je da, pa ste mu podvaljivali ćutanjem ne bi li vas pitao šta vam je i razvejao vaše tuge i neraspoloženja? Pa kad vas otkravi, vama kao da padne kamen sa srca i opet se osećate srećno jer postoji neko kome je važno kako se osećate. I opet možete da pričate i tako izlivate iz sebe radost.

A zamislite onda kako je tužno kada neko vaše ćutanje ne primećuje, pa kada se u njemu toliko zapetljate da preti da vas prelije i udavi. A nikoga nema da vam pruži ruku koja bi vas izvukla na obalu.

Brbljanje

 Likovi u drami pričaju sve što im padne na pamet, brbljaju nepovezano. Na to ih navodi čekanje bez nade posle koga preostaje samo očaj, pa da bi ga izbegli, oni nalaze utehu u nepovezanim pričama.

Koliko puta ste se branili od strahova i tuge pričanjem, nebitno čega, samo da se priča, samo da se skrene pažnja? Koliko puta ste se rasplašivali govoreći o onome što vas najviše muči i čega se najviše bojite, ma koliko to čudno i sujeverno bilo? Pa kad se kaže, odmah bude lakše, kao da smo tada oterali zlo i strepnju od sebe. Bar načas.

Ljudi se pričom skrivaju od samoće, od strave koju izazivaju misli o smrti, bolesti, teskobi i neizvesnosti. A zamislite koliko je teško kada nemate sa kim da to podelite, kada nema nikoga ko bi mogao da čuje vaše skrivene plašnje.

Dijalog gluvih

 Dok čekaju svog mističnog Godoa, svi koji se tu zateknu pričaju svoje priče. A zapravo se među sobom uopšte ne slušaju. Baš tako, svako tera svoje, a zapravo ga tuđa priča uopšte ni ne zanima.

Koliko ste se puta našli u situaciji da nešto pričate, a vidite da vas sagovornik ne sluša? Pa kad ga nešto zapitate, on se trgne i razotkrije se da vas zaista nije pratio. Koliko puta ste bili u nekom društvu u kome nekoliko puta postavljate pitanje, a niko vam ne odgovara jer vas niko zapravo ni ne sluša?

Pomisli čovek da je to nevaspitano, nekulturno, oseti se loše, kao da je nevidljiv, nezanimljiv, odbačen. A zapravo nije do njega, do slušalaca je. Jer svako je od njih zatvoren u svom malom svetu, koji mu je isuviše vredan da bi ga napustio zarad drugih ljudi i njihovih priča. U sopstvenom sebičnom carstvu nema mesta za druge, ni za njihove misli, osećanja, probleme, pa ni tuđe besmislene i nadasve, njima, nezanimljive priče.

Priča da bi se ubilo vreme, a ne produbio odnos

 U ovoj drami likovi pričaju bez neke stvarne želje da se otvore za one druge. Moglo bi se reći da tako ubijaju vreme jer ionako ne znaju šta bi drugo sa njim mogli. Ili vreme ili sebe. Pa onda je ipak bolje vreme.

Koliko ste puta primetili da ljudi ne žele da vas puste da im se približite, da vam otvore dušu? Koliko ste puta osetili da ni oni vama ne žele da priđu nego postavljaju zidove i nepremostive prepreke? Žele da sa vama pričaju o površnim stvarima, žele vas u svojoj blizini, ali samo do granica koje oni odrede.

Svašta se iza toga krije. Nepoverenje, nesigurnost, ranjivost, želja da se čovek pokaže onakvim kakav bi želeo da bude, a ne kakav stvarno jeste. Ali s takvim ne možete biti prijatelj. Jedino poznanik, sa kojim se samo ćaska i ubija vreme.

 

Pa kad sve ovo sklopimo u jedan veliki mozaik, dobijemo svu apsurdnost sveta u kome živimo i o kome zapravo i govori i šalje poruke drama „Čekajući Godoa“. A sustiže ga i saznanje da on nije takav samo danas, u naše vreme, nego oduvek. Nikada zapravo i nije bio drugačiji.

Ako ste sami, osuđeni da život provedete među otuđenim ljudima koje zanimaju samo njihovi problemi i njihove priče, koji sa vama samo presipaju iz šupljeg u prazno, dok ih u suštini vi zanimate koliko i lanjski sneg, ako vas nikada neće pitati zašto ste tužni, srećni, uplašeni ili zabrinuti, ili vas to zapitati radi reda, a neće ni sačekati da čuju odgovor, ako se okružuju izmišljotinama i prazne na vama, onda vam može izgledati da život nema nikakvog smisla.

A ima. Jer ipak ima onih koji žele da vas čuju, da vas saslušaju, stave vam ruku na rame i daju sve od sebe kako bi rešili vaš problem, kao da je njihov. Još uvek ima onih koji dele s vama brige i strahove, i svoje i vaše, raduju se i tuguju sa vama, vuku i leče, ljube gde boli i teraju što plaši. E to su prijatelji. Možda ih neće biti mnogo, ali baš zato su i dragoceni.

Pa dok tako i ja čekam da padne plafon, tačnije da ljudi postanu uviđavni, empatični i nesebični, što pre ima za izvesnost padanje plafona, šta bih mogla da radim? Možda da samo onima koji zaslužuju poklonim svoju ljubav, pažnju, vreme i misli. Jer ako je izvesno jedino ono na kraju, daj da do njega radim prave stvari.

I tako sa svojom učenicom završih ja frenetično izlaganje analize drame „Čekajući Godoa“, sjajnih očiju, sva uzbuđena što sam konačno doživela beketovsko prosvetljenje. Susretoše me dva začuđena oka. Gleda me ona i sigurno se misli: „Ova bi baš mogla malo da iskulira“. Smešno mi, razumem je. I ja sam sa 18 mislila da je Beket gušon, ali možda tako i treba da bude. Neka je još u idealima i šarenim svetovima. Ionako će sve shvatiti kad dođe vreme. Samo da ne sazna na teži način. Od srca joj želim…

Advertisements

12 thoughts on “Čekajući da padne plafon ili kako pronaći poruke u naizgled glupoj i dosadnoj drami

  1. Zašto nisam sada u srednjoj pa da prepišem ovaj Vaš post i dobijem peticu kao kuću. 😂
    Šalim se, naravno. Sjećam se kada sam imala “Godoa” za lektiru i mnogo me je nervirala ta knjiga. Možda je sada vrijeme da je ponovo pročitam jer me ne Vaš post natjerao na to!

    Lijep pozdrav! 🌹🌹🌹

    Like

  2. Ja se nikad, ali nikad, ne bih usudila da dva puta čitam Godoa, a kamoli tri puta. Ali ti si ovo tako genijalno odradila da zaista sve dolazi na svoje mesto. Dobro, osim činjence da to nije knjiga za klince u srednjoj školi, u raljama adolesecencije! Hm, možda probam opet. Možda nije loše iskopati još neku glupu knjigu i probati je shvatiti.

    Liked by 1 person

  3. Mnogo lepo si ovo napisala i sasvim si u pravu. Možda je uvek bilo, ali poslednjih godina, ta otuđenost među ljudima je posebno izražena. Kako narod kaže :Svak se svome jadu zabavio. A i da smo srećnni i zadovoljni, još manje bi nas zanimalo kako je drugima. No, nisu svi takvi. Zar ovo tvoje pisanje nije dokaz? Još je puno ljudi koji su zaista jedni drugima ljudi, samo treba znati prepoznati i čuvati te ljude.
    Hvala za divan tekst.

    Liked by 2 people

  4. Od lektire u srednjoj školi jedino ovu kniigu sam jedva uspela da pročitam a da razumem nikako. Mislim da to nije za taj uzrast i da bi taj program lektire mogli malo da promene ili možda vec jesu.Posle tvog teksta dovela si me na korak od ponovnog čitanja ali ipak nema šanse😊

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s