Kad blogerke uzvrate udarac

Ustanem jutros, lep dan iako leden. Ništa ne sluti na buru. Kad odjednom, stižu mi poruke u kojima imam šta da vidim: jedna od blogerki, koja mi u tom trenutku još uvek nije ni prijatelj, javlja da je pronašla moj tekst na sajtu kolacideserti.com, potpisan pod drugim imenom.

Neću da pokvarim lepo buđenje, ali znate ono kad vam drugi ne daju da budete raspoloženi nego baš hoće da vam urnišu dan… Pogledam, vidim: moj tekst, koji sam objavila pre dve nedelje, uredno se šepuri na stranici sajta, a još više Ankica, pseudonim ko zna koga ko se zaogrnuo mojom pričom.

Gledam i čudim se. Pošto sam inače blesava, blažim histeriju mišlju: Jebote, mogli su bar bolju sliku da stave. Tekst je o huliganu i prestupniku, a ne o migrantima i izbegličkoj krizi.

Šalu na stranu, krenemo blogerka Sanja i ja u hajku, da jurimo da ih napadnemo. Pa ne može to tako, kada bi svi radili šta im padne na pamet, našta bi to ličilo.

Objavljujem sve na svom Fejsbuk profilu. Pokušavam da nađem kontakt na sajtu. Nema ga. Profesionalnnost, znači, na visokom nivou. Već su se i neke blogerke uključile. Kreće hajka!

Uspevam da ostavim komentar na sajtu ispod teksta. Ljuta sam pa ih kritikujem da ne kradu ako već ne znaju da pišu. Tražim da mi sklone tekst ili da me potpišu, ako im je toliko bitan. Ili ću da ih tužim. Jebiga, nemam šta da izgubim. Nije lepo to što rade, najblaže rečeno.

Pišem i po stranici na kojoj objavljuju radove sa sajta. Pridružuju mi se i druge blogerke, da me podrže. Odjednom, i sajt i stranica nestaju. Ponadah se da sam uz pomoć drugih uspela da ih potpuno sklonim. Sutra malo, samo sam blokirana i ne mogu više ništa da vidim.

Ali, drugi nastavljaju tamo gde sam ja započela. To je ono najbolje i samo tako i možemo nešto da postignemo. Dojavljuju mi šta se događa jer kao da sam odsečena od svega. Kažu mi da mog teksta više nema. Dobro je, bar nešto posigosmo tolikim napadima.

A onda sve dobija oblik tragikomedije. Blogerka Sanja, sa kojom sam u međuvremenu postala ne samo saborac nego i prijatelj, javlja da ja nisam jedina, da je ceo sajt napravljen od tuđih, pokradenih tekstova, priča i recepata. Drpalo se to sve što se “Ankici” učinilo zanimljivim, od toga kako da napravi kolače, preko dojenja novorođenčeta, pa do vaspitavanja dece i omladine. Ma, samo napred, “Ankice”, samo se ti posluži…

Epilog:

Ispostavilo se da sam ja sitna riba u odnosu na one koje su se tu pojavljivale. Bilo je tu krađa sa zvučnih blogova, sajtova i portala veoma popularnih u poslednje vreme, posebno po nagradnom konkursu, na kome sam i ja učestvovala. Ne znam koliko je bitno da istaknem, ali priča koja mi je ukradena bila je takođe poslata na isti konkurs, ali budući da nije ni ušla u izbor, odlučila sam da je objavim na svom blogu. Ne povezujem ništa, samo kažem.

Ali ono što je najvažnije, ispostavilo se i to da su blogerke skočile kao jedna duša i pokazale da su sjajne. I da znaju da smo u ovome zajedno, jer danas je meni, a sutra to može da se desi i tebi. I šta onda? Ovako znaš da u borbi protiv loših i zlih ljudi nisi sam.

Zato i pravimo ovu grupu. Da objavimo rat raznoraznim “Ankicama” Da se zna da i mi umemo da se zaštitimo i uzvratimo udarac. I da smo najjače kad smo zajedno!

Ma, živele vi meni, blogerke!