Aranđelovdanski sumrak

moon-1404506_960_720

Suton se prikrada visokoj planini. Onaj sivi, hladni, kada se dan već krati a gole grane počinje da steže rani mraz.  Gleda ga kroz mali prozor sa svoje tvrde slamarice i čeka da se promole zvezde. Bar neka. Da zna da ga sa neba gledaju oni koje nije stigao još jednom da vidi.

U sivoj spavaonici radnog logora na planini Kukavici ima ih mnogo, ali on je u svakom sumraku sam, u mislima sa onima koje je ostavio tamo dole, pokraj Morave, na milost i nemilost zlim ljudima i teškim vremenima.

Noćas mu se život razvija pred očima. Kao cvet kad okreće svoju čašicu ka suncu, tako se i njemu otvaraju slike.

Od detinjstva, kada je kao najstariji sin podizan i učen da će, kad odraste, naslediti očevu trgovinu. Kada je vaspitavan da brine o mlađoj braći i sestrama, jer će jednoga dana biti glava cele porodice. Kada ga je majka od sve dece najradije ljubila i grlila dok bi mu obraz milovala svila njenog libadeta. I nosila miris bosiljka koji je uvek lebdeo za njom.

Pa preko onih davnih dana kada je kao mlad trgovac prvi put stao za staru kasu u radnji. Dok mu je ocu krišom poigravao brk, što od ponosa, što od tihe sete, sećajući se svoje mladosti.

Pa do onih kada se na slici zaljubio u najlepšu devojku malog grada podno visoke planine i poslao staru provodadžiku da je pita da li bi htela da pođe za njega. I one treperave nervoze dok nije stigao potvrdan odgovor, preispitujući se da li će moći da živi u palanci kraj Morave i u punoj kući u kojoj je imalo mnogo da se radi, a da se ipak sa njim raduje zajedničkom životu.

Seća se u ovom sivom predvečerju i trgovačkih balova na kojima je ona bila najlepša u dugim haljinama od voala, a on ponosno hodao kraj nje. Ne samo zbog njene lepote nego i zbog dva deteta koja mu je donela na svet. I nije tada primećivao poglede ispod oka zanatlijskih žena i njihovih muževa, uvek pomalo kivnih što za njih nije bilo mesta na velikim proslavama palanačkog društva u sali hotela Evropa.

A onda je došao rat. I teške godine, pune neizvesnosti i potmulih strahova. Oči cele porodice bile su uprte u njega. Ali, znao je on to. Pa, od detinjstva je pripreman da bude glava familije. Baš kao i njegov otac, preminuo u osvit rata, taman da se spase teskobnih godina.

I radio je kako je mislio da treba. Dolazili su mnogi, i od ovih i od onih, i okupatori i domaći, i oni kojima je iz svoje radnje davao rado i oni koji nisu pitali ništa, samo uzimali. Željan davnih mirnih dana, samo je želeo da se nikome ne zamera. A oni neka nose, mislio je, samo da ga ne diraju, zarad ona dva nejaka deteta u kući, pa tek onda cele porodice, koja je i dalje svoje prestrašene oči upirala u njega.

Kada su preturili godine okupacije, pozdravili su slobodu, nadajući se olakšanju. Ali ono je ostalo nedostižno. Sve što je nekada bilo, srušilo se. Onaj stari svet, protkan tihim gospodstvom i uljuljkanim mirom, sada se valjao u kaljuzi patnje. Došla su nova vremena i novi ljudi. Sve se okrenulo naopako, činilo mu se. I opet je cela porodica gledala u njega, ovaj put još većim očima, izgladnelih lica od godina strepnje i bola. Ali ovaj put on nije mogao ništa.

Ništa nije rekao kada su mu oduzeli trgovinu. Ni kad su uzeli dve kuće i smestili ih u najmanju, u kojoj su nekada živeli šegrti i u kojoj nije bilo dovoljno mesta za sve. Ali kad su se neki strani ljudi uselili u njihovo dvorište, prvi put je zaplakao pred svojom ženom u tami jedne zimske noći. Ona ga je samo pogledala skamenjenog lica, ustala, sklonila sve svoje večernje haljine duboko u staru škrinju i rekla da je vreme da se oproste od starih dana i da će i ove nove preživeti.

Lice joj je ostalo kao kamen i onog jutra kad su ga odvodili. Deca su plakala, uznemirena i iznenada probuđena, majka je klela, a on je ćutao i hodao za svojim novim dželatima dok mu je srce snažno tuklo u grudima. I nije dugo čekao. Među onima koji su mu sudili video je mnoga poznata lica. Nekadašnje zanatlije, iste one koje su ispod oka gledale njihove trgovačke balove, sada su bile bog i batina. U svojstvu sudije, presudu mu je pročitao nekadašnji lončar. Glasila je: kriv zbog ratnog bogaćenja i saradnje sa okupatorom.

Tada su došli njegovi zatvorski dani. U prugastim odelima, daleko od porodica i svog zauvek nestalog sveta, odvedeni su nekada viđeniji ljudi na planinu Kukavicu, u radni logor, da tamo okaju svoje grehe. I on među njima.

Ustajali su zorom, ne pitajući ni koji je dan, ni koji mesec, i odlazili u guste šume u kojima su obarali stoletna stabla bukava. I niko ih nije pitao mogu li, a oni su ćutali i tiho, zadubljeni u vrtloge svojih misli, trpeli poniženja i novi život u kome se brigama nije videlo kraja.

Uz prvo pismo od kuće plakao je pod svetlošću mesečine. U njemu je stajalo da mu je majka preminula onoga dana kada mu je pročitana presuda. Ali ono što ga je još više zabolelo stajalo je u dnu pisma. Da je ubrzo potom umrlo i dete, njegov jedini sin, od groznice koja je kosila nejač te rane jeseni.

Bio je sam, zatrpan mukama koje su se pretvarale u otupelost pod surovim sečivom života, pronalazeći samo u dnu svoje duše titravi plamičak nade da mu je bar drugo dete živo, mala crnpurasta devojčica, njegov lik u ženskom obličju.

A onda, jednog dana, kada se pročulo da će se dozvoliti poseta zatvorenicima, osetio je kako mu udara srce. Ne onako potmulo, kao onog jutra kada su ga odvodili nego razigrano, puno nadanja, kako već dugo nije.

Preko ograde od dva odvojena debla, dok je stajao okružen sa stražarom sa svake strane, kao i ostali zatvorenici, ugledao je najlepšu devojku onog malog grada podno velike planine, ali sada potpuno bele kose, koja je kao bolan spomen svedočila o strahotnim danima bez njega, i do nje crnpurasto lice svoje ćerke sa viticama koje su padale na mala ramena. Oči su se napunile suzama na prizor koji je noćima snevao i blagi osmeh njegove žene koji se iskradao pod maskom okamenjenog pogleda.

Dete se, odjednom, iznenada provuklo između dva razdvojena debla i poletelo ocu u zagrljaj. Plakalo je gužvajući mu prugasto zatvorsko odelo. Stražari su okrenuli glavu. On je stiskao uz sebe to malo omršavelo telo i želeo da sve što na ovom svetu postoji da ne bi li zaustavio njene suze, ali nije mogao, i njegove su tekle.

Spustio je dete koje mu se obisnulo o nogu, a onda se, samo na časak se premišljajući, između dva debla provukla i žena i zagrlila ga čvrsto, zagnjurena u njegov vrat, ispucan i ogrubeo od mnogih planinskih vetrova i kiša. Stražar je viknuo, a ona mu se, mislio je posle sa ponosom, okrenula ledenim pogledom:

“Pa pusti me, čoveče, da mužu čestitam slavu. Danas je Aranđelovdan!”

Stražar se zbunio, ali ipak strogo pogledao i na časak okrenuo glavu.  Samo za taj tren spustila mu je cedulju u džep prugaste bluze. Zatražili su da odu. Uzalud je devojčica plakala, majka je odlučno vodila za ruku, sa ramenima opet uspravljenim, onako kako se sećao.

Gleda sad u mesec i misli na cedulju koju krije pod tvrdom slamaricom na kojoj spava. Na njoj piše da je uspela da nađe ljude koji će ga osloboditi, da ide za Beograd da mu to uredi. Da se strpi samo još malo, pa će opet biti zajedno. I živeti dalje kako se mora. I preživeti. I da ga voli, naravno. Sad još i više nego pre.

Skliznula mu je jedna suza na svetlosti mesečine. Neću više da plačem, pomislio je, i ovo će proći. Iako je znao da će sećanje na taj aranđelovdanski sumrak nositi urezano do smrti.

Advertisements

16 thoughts on “Aranđelovdanski sumrak

  1. Pa Jelenče, ti me svaki put iznova iznenadiš. Nije da ne očekujem to od tebe, al opet… znaš ono kad posle doooobrog koncerta svi iz publike povikaju, bravooooooo. E pa bravo, i zapravo sam nema od toga kako je ovo dobro. I kako je teško i tužno u isti mah.

    Liked by 1 person

  2. Jelena, svaka čast. Ovakvu priču nije lako napisati. Nije je lako ni uživo pričati, ali kad je na “papir” staviš tada se tek vide sve majstorije pripovedača i upotreba leksike, i način pripovedanja, i izbor stila. Sve više na svetlost dana izlazi tvoja jaka reč i tvoje pero je sve moćnije. Bravo!

    Liked by 2 people

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s