Ne dam, bre, na svog sina

lonely-1466900_960_720

“Molim te, odmah dođi kod mene da popijemo kafu. Da ti pričam šta mi se dogodilo!”, još uvek se sećam njenog usplahirenog glasa kada me je pre par godina pozvala telefonom.

Odem brzo, pitajući se usput gde gori. S vrata kreće s monolozima, u kojima sam očigledno samo slušalac, da ne bi baš pričala sama sa sobom.

“Molim te, zamisli, zvali me juče iz škole mog sina. Da odmah dođem, kažu neki problem.”

Pali cigaretu.

“Odem ja tamo, kad dočeka me razredna, kaže vaš sin je izvršio nasilje nad drugom iz odeljenja! Ja da se onesvestim! Kažem joj to mora da je neka greška. Pa moj sin to nikad ne bi, ma obe ruke u vatru ću da stavim. Ona tera po svom. Kaže, moj sin i još dva dečaka maltretirali bolesnog druga iz odeljenja, skinuli mu pantalone na velikom odmoru.”

Izbacuje zvučno dim, vidno iznervirana.

“Ja tu napadnem razrednu, kažem joj da ću sa direktorom da razgovaram ako mi i dalje bude maltretirala dete. Ej, bre, pa to je moj sin! Pa valjda ja znam! Džaba vam, gospođo, kaže razredna, sve su priznali. Ma ko priznao, šta ste mu radili, jadno moje dete! Dođite, kaže, sutra opet u školu da budete prisutni kad bude davao izjavu inspektoru policije i da porazgovaramo svi zajedno sa psihologom!”

Odjednom postaje veoma crvena u licu.

“Skočim ja tu: ko bre da razgovara sa policijom?! Pa je l’ moje dete kriminalac?! I sa kakvim bre psihologom?! Sad je još znači i lud?! Ma svašta sam joj rekla, ne znam kako me hitna pomoć nije odnela.”

Poče da plače.

“Dođem ja kući i pitam sina šta to bi u školi. On kaže: kevo, nisam ništa kriv. Taj bolesni nas stalno nešto gleda, a ja nisam ništa radio nego Aleksa i Nikola. I još me nagovarali da mu i ja skidam pantalone, al’ ja nisam hteo, samo sam stajao pored. Eto, uvek ja ispadnem kriv, pa znaš da me razredna mrzi!”

Uzdahnu duboko.

“Eh, sine moj, mislim se ja, znam ja dobro da te razredna mrzi. I sve samo zato što zna da sam se prošle godine razvela od muža. Ja, glupača, otišla to da kažem, da mu se malo progleda kroz prste pri ocenjivanju, a oni ti onda svi po njemu! Te ne uči, te svađa se sa nastavnicima, te tuče drugu decu! Pa zato sam i rekla, da se pripazi na njega, a ne o svemu ja da brinem… Eh, jadno moje dete…”

Zasuzi malo.

“Odem sutra, napadnem i inspektora, rekoh jurite vi kriminalce, one prave, pustite vi decu, oni se posvađaju pa se sutra opet druže. Al’ dobar neki čovek, kaže mi: gospođo, verujte mi da ni ja ne znam šta sa decom radim, al’ moram, sad je neki projekat nasilje po školama, pa moramo, šta ćemo. I psihologu kažem svašta, pa rekla sam da je dete razvedenih roditelja, šta sad odmah sve na njega. Ona me samo gleda, glupa guska. I nešto piše, piše, pola knjige napisa. Sin moj ćuti, zna da će majka sve da sredi. Nego šta, ja sam bre žena zmaj.”

Uze vazduh.

“E onda naribah razrednu. Zar ja da brinem još i o dečjim koškanjima po školi, ko da mi je malo mojih problema. I ona me samo gleda. Šta će, mislim se ja, to je sigurno roditelji tog malog podgovorili pa mora. Podviknuh i njima. Vidim ih stoje sa strane. Rekoh im: šta tu plačete i prenemažete se, ako vam dete nije sposobno da se sa ostalima druži, vodite ga kući, pa ga tamo čuvajte, a ne moj sin da vam bude kriv.”

Zapali novu cigaretu.

“A kući rekoh ovom mom: više da te nisam videla da se družiš sa ona dva propaliteta. To nije tvoje društvo. Vidiš da te na svašta nagovaraju, a ti si dobar na mene i svi mogu da te teraju svašta da radiš. I nemoj da me ljubiš. Ovo što si me brukao po školi da me vređa tvoja razredna i onaj psiholog što je progutala motku, to me mnogo zabolelo. Nego sam ja fina, pa im nisam svašta rekla kako su zaslužile. A ti odsad pamet u glavu i nemoj da opet nagrabusiš ni kriv ni dužan. I da učiš, kažem mu ja.”

Uzdahnu i zavali se u fotelju.

“Eto, samohrana majka svašta mora da trpi. Malo mi je bilo što sam onog magarca od muža preživela, što nas je tukao, što nam je pretio, pa ni sada ne mogu da budem mirna. Kaže psiholog, to vam je sin u kući gledao pa taj model ponašanja primenjuje na svet oko sebe. Ma kad je nisam mlatnula! Ona će meni za mog sina da je nasilnik. Đubre jedno, može sa svojom diplomom da se obriše. Ma ne dam ja na svog sina, bre, ne dam!!!”

 

Gledam sinoć na vestima, uhapsili joj sina, izbo nožem navijača u tuči posle utakmice. Kažu, poznat je i po prodaji narkotika i nasilničkom ponašanju. Gre’ota, mora da ga je neko podgovorio, a baš je obećavao…

killer-820017_960_720

Advertisements

3 thoughts on “Ne dam, bre, na svog sina

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s