Ono kad si srećan u novogodišnjoj noći

gajba

Imala sam samo sedam godina kad sam u glavi spoznala misao da će mi propasti doček Nove godine ako ga provedem kod kuće. Neko će pomisliti da sam bila zvrcnuta, neko da izmišljam, neko da sam bila starmala, ali zaista je bilo tako.

Godine u kojima sam odrastala bile su spokojne, svi su mogli sebi i svojoj porodici sve da priušte, i deci poklone, i pun sto, i veliku svežu mirišljavu jelku, i putovanje ako želi.

Iako mi je kuća bila puna svetlucavih ukrasa, prozirnih lampiona koji su visili po kući i poklona pod jelkom, ja sam nekako strašno želela da odem negde na doček.

Da negde van kuće može da bude neponovljivo, otkrila sam samo što sam pošla u prvi razred osnovne škole kada sam provela novogodišnju noć u kući moje najbolje drugarice. Njeni roditelji su tada za sve goste, a posebno za nas decu, organizovali tombolu sa poklonima i dolazak Deda Mraza (koji je, naravno, bio jedan od gostiju, koga su žene nagurale u kupatilo i potrošile cirka tri pakovanja cik-cak vate ne bi li mu napravile bradu) sa kesama punim flomastera, lutaka i igračaka.

Od te godine odlučila sam da Novu godinu slavim punim plućima, bez obzira na malu cifru u krštenici. Već bih se pred kraj svakog decembra sjurivala u kuću iste drugarice i učestvovala u ukrašavanju, spajajući trake od krep papira sve dok se ne pretvore u dugačak lanac koji se iz sva četiri ćoška sobe, viseći spaja na sredini plafona. I radovala se novim tombolama i Deda Mrazovim poklonima, ma koliko sve bilo providno.

Tako je moja kuća ostajala nešto u čemu se provode spokojna zimska popodneva, u kojoj se mašta uz upaljene svećice na jelci i prskalice koje u svom peckavom svetlucanju liče na neku daleku zvezdu padalicu, ali napolju je bio pravi život, pun veselja i šarenila, od koga se oči same šire da sve upiju i zapamte.

Kad sam postala devojčurak, i od proslava sam tražila više. Najlepša u životu odigrala se na kraju osnovne škole kada se celo društvo dogovorilo da napravi doček za pamćenje. I bio je. Bez obzira na to što se odigrao u vešernici zgrade. Ali nezaboravan, bez dileme najlepši u životu. Sa najboljim drugovima, uz muzički stub koji smo sami doneli, uz malo grickalica i puno cike i vriske. I ne samo to, ta noć bila je i fatalna po mene – u njoj sam se sa samo 14 godina zaljubila u svog muža. Ali to je neka druga priča.

Kako je vreme prolazilo, i Nove godine su se smenjivale. Neke loše, neke dobre, neke dočekane sa nadom, mada više onih koje su, iako teške i turobne, pored nas prolazile neosetno, kako i dolikuje mladosti koja kao sa posebnim odbrambenim mehanizmom od sebe tera sve što bi da je sputa i potamni.

A onda su odjednom proslave postale manje važne. Kao da se čovek zasiti svih tih prednovogodišnjih groznica, jurnjava, modnih kreacija, balona, ispaljenih petardi, predponoćnih odbrojavanja, čestitanja bez kraja i konca.

Ljudi su počeli da se osipaju, svako je otišao na svoju stranu, neki su zasnovali porodice i počeli da stišavaju telefone čim prođe ponoć, da ne probude mlađe ili starije ukućane. I nije više bilo novogodišnjih žurki, šarenih sprejova u kosi i naočara u obliku nastupajuće godine. Odraslo se. Polako ali sigurno.

Iako sam se u to vreme i sama udala, nisam želela da se pretvorim u matorce koji novogodišnju noć provode preždrani i našljemani za velikim stolom zastrtim belim stolnjakom sa crvenim flekama od vinskih čaša. Otimala sam se koliko sam mogla. Ali drugi nisu.

Prelomni trenutak se desio kada smo moj muž i ja nedelju dana pred Novu godinu kupili stan. Kao najlepši novogodišnji poklon i najlepši kraj jedne ne tako lepe godine. Znali smo tada da ćemo i sve naredne Nove godine slaviti po našoj volji, ludo ili tiho, u društvu ili udvoje, baš onako kako se nama hoće.

gajba1

Ta proslava ušla je u oštar duel sa onom davnom u vešeraju, kada je pala ljubav, i zapretila da joj odnese prvo mesto top liste naših uspomena. A mnogo toga je i podsećalo na taj minimalistički ugođaj. Potpuno prazan stan, a u njemu samo velika jelka ušarenjena ukrasima i obmotana blještavim sijalicama od kojih treperi svih pet prozora u samo našem stanu potpuno nove neuseljene zgrade.

Proveli smo tu noć obavijeni velikim crvenim ćebetom sa belim pahuljama sedeći na dušeku koji je čekao da se uglavi u naručeni bračni krevet i gledali kako svetli jelka. A kad je otkucala ponoć stali smo na prozor i gledali vatromet nad pola Karaburme i celom Višnjičkom banjom. I vikali: „Ah! Uh! Vidi onooo! Auuu! Straaavaaa!“ I uživali kao deca u najšarenijem luna parku…

Prošla je pre neki dan još jedna Nova godina. I mi još od te prve u novom stanu više i ne razmišljamo gde ćemo. Ponekad sami, ponekad u društvu, ali svoji na svome, u svom domu. I opet smo se u ponoć, kao i svake godine, obavili onim istim crvenim ćebetom sa belim pahuljama, ugasili svetlo i kroz otvoren prozor gledali vatromete na nebu.

I mogu vam reći da su svake godine sve lepši i lepši. Ili se to možda samo nama čini. Možda zato što smo i mi postali spokojniji pa umemo da uživamo u svemu  što nas okružuje.

A verujte mi da to može. Samo u prethodnoj godini ostavite sve tamne dane, crne misli i oblačne ljude, a u novu prenesite sve što valja i vredi. I budete u tome uporni i čvrsti. I odlučite da verujete da će vam biti bolje. A kad u nešto mnogo verujete, ma mora da se ostvari.

Mi to tako, a pokušajte i vi. I videćete da ćete vi srećni napraviti srećnu Novu godinu! 🙂

gajba2

 

Advertisements

2 thoughts on “Ono kad si srećan u novogodišnjoj noći

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s