Sveća za mentalno zdravlje

sveca

Prošle nedelje je bila slava Sveti Nikola, inače moja devojačka. Međutim, ove godine zbog smrti glave porodice samo smo je obeležavali.

Tog dana, odlučim ja da odem u crkvu i zapalim sveću jer na groblje nikako da stignem.

Odem pre podne i zateknem veliku gužvu. Kako običaji nalažu, došli ljudi da im pop sveti kolač i da pokupuju sve što im je za slavu potrebno.

Ispred kapele, u kojoj treba da zapalim sveću, sto ljudi. Hladno neviđeno, već počeo da promiče i sneg, ali svi čekaju, šta će. I ja sa njima.

Kako to obično biva, kad negde nešto čekam, da prekratim vreme posmatram ljude oko sebe. Pored toga što sam pročitala sve natpise, a posebno onaj veliki na vratima na kome je okačeno „uputstvo za ponašanje“, u kome se savetuje kako treba biti obučen, kako se pristojno i skromno ponašati i kako navike iz života treba da ostavimo izvan vrata crkve, pa i kapele u kojoj palimo sveće.

Vidim da nisam po protokolu jer nisam zabrađena, hoću reći nemam maramu na glavi. Samo krznene naušnice da mi se ne smrznu uši. I već vidim kako me umotane babe gledaju prekorno.

Ispred mene nisu samo one nego i jedna mlada devojka sa botoksom u ustima, propisno prekrivene glave, koja u dokolici pregleda svoje nadograđene nokte i krišom zaviruje u torbicu i uključuje mobilni telefon.

Ispred nje je pripadnik romske nacionalne manjine – „biznismen“, koji, iz razgovora preko mobilnog telefona koji uporno vodi, saznajemo da koordinira sakupljanjem sekundarnih sirovina. Osim po upadljivom zlatnom lancu sačinjenom od solidno krupnih pravougaonih pločica, primetan je i po dranju u slušalicu:

– Pa, prestani više da me zoveš, pi*ka ti materina, u crkvu sam!

Da nije jedini koji se, suprotno pravilima okačenim na vratima, drekenja, pobrinuo se unuk sa babom ispred njega. Između njih dvoje odvija se pravi mali uzaludno vaspitni rat.

Unuk glasno čita cene proizvoda koje se mogu kupiti u crkvi i komentariše ih:

– Ova narukvica 300?! U, baba, pa to je mnogo para!

Baba, umesto da ućutka unuka ciketana, upada s njim u raspravu kako ništa nije mnogo za sve što je u crkvi osveštano.

Unuk bi da sam pazari sveće, pa bi sam i da ih pali i tu nastaje opšti lom. Jer i baba bi da ih pali. Za pokoj duše onih koje je volela i za zdravlje malog bizgova od unuka. Kreće dranje i plakanje dogod se sve sveće ne nađu u njegovim rukama.

Usred svega upada žena koja u crkvi radi kao ispomoć i sa ikone Svetog Ilije, koja stoji u ćošku, rukom grabi izgužvane novčanice koje su vernici ostavljali kao prilog. Besno se provlači među narodom, ljuta i nimalo bogougodna, kako bi se očekivalo od svih koji u miru crkve svakodnevno obitavaju.

Konačno stižem do svoje sveće, palim je i stojim zapletena u svoje misli.

Plačem tako nad tim malim plamenom dok u mislima razgovaram sa ocem:

„Pa plačem, nedostaješ mi. Ali kad vidim ove bagraše okolo, da znaš da ništa ne propuštaš. Moglo bi se čak reći i da si se spasio…“

Na kraju palim i sveću za žive, za zdravlje. Mentalno. Računam, neće da škodi.

Izlazim potom iz kapele dok me babe, valjda zbog moje osećajnosti, već malo toplije i sažaljivo gledaju.

A napolju i dalje ‘ladno. I opet svet sa navikama iz života, u koji se vraća izlaskom iz kapele.

Devojka sa botoksom ulazi u besni automobil sa zatamnjenim staklima u kome je čeka izabranik i uz glasnu muziku i škripu točkova odlaze put grada.

Pripadnik romske nacionalne manjine – „biznismen“ nastavlja da urla na saradnike i vidno im preti, al’ na svom jeziku, da bude ličnije, valjda.

Baba na ulici šamara unuka, što rezultira njegovim bacanjem po ledenom trotoaru, pljuvanjem u njenom pravcu i uzvicima da je mrzi i da će je ubiti.

Gledam ih i mislim se: lepo ja rekoh malopre ocu, dođu valjda ponekad vremena da shvatiš da više ne treba da plačeš zbog onih koji su otišli nego zbog nas koji smo ostali. I da se pomoliš za sopstveno mentalno zdravlje…

Advertisements

4 thoughts on “Sveća za mentalno zdravlje

  1. Vrlo kepo si sve opisala. Ne znam kako to da sam slepa pa ništa ne primećujem, ili je oko mene u crkvi sve fini neki svet. I žalim što ne mogu da stignem da odem svaki dan, blizu mi je.
    Hvala na zanimljivom tekstu.

    Liked by 1 person

  2. A kakvi li bi bili da nisu došli u Crkvu? 😃Mnogo, mnogo gori. Zato je bolje što su bili, sa svim svojim manama i pogreškama. Ono što se računa je volja da uđeš u hram, pa kakav si da si – grešan, zabrađen, nezabrađen, tih, preglasan, jer kad izadjes bices ipak malo drugaciji, i to malo – čini razliku.

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s