Čekam te u ponoć

dedaČekam te,čekam te, Deda Mraze. Nešto da te pitam. Slobodno dođi, neću biti mnogo agresivna. Dobro, možda ću malo da se derem, ali samo malo, da se ne prepadneš pa da odlučiš da mi više ne dolaziš.

Prvo ću da te pitam šta bi sa onim mojim željama u prošloj novogodišnjoj noći. Sve smo se lepo dogovorili, a ti me ispali za ono najvažnije. Pa sam zbog toga cele godine više gledala u zvezde i mesec umesto u ljude. I nemoj da mi se nešto praviš lud, znaš ti dobro i šta sam tražila i šta si mi obećao.

Onda drugo, reko si da ću da imam pare. I za to si me solidno odjebao. Pa sam cele godine morala da se dovijam i kao mađioničar vadim keca iz rukava kad mi stignu ljubavna pisam od Elektrodistribucije, Infostana iostalih krvopija.

Dobro, jesi me ispoštovao za neke druge stvari, neću da kažem. Bila sam zdrava, nisam kinula nijednom. Jeste me pratila ljubav, ali nije baš da sam uvek hodala po ružičastim oblacima.

I sve dobro što je bilo, sama sam to izboksovala, ništa to nisi ti napravio.

I ako sam bila srećna, i ako sam pronalazila nadu i onda kad je izgledalo da je nema, i kad sam stvarala ni iz čega, i kad sam bila jaka dok je sve oko mene propadalo.

I kad sam iz dna duše izvlačila inspiraciju da kroz nju izlijem sve što mi leži na srcu, i kad sam nalazila spokoj u maglovitim jutrima Tare i zelenim talasima Drine, i kad sam u sivilu otkrivala poneku jarku boju koju drugi ne vide.

I kad sam sanjala o dalekim drumovima i starim kamenim mostovima, znajući da me čekaju, i kad sam po nebu jurila zvezde padalice, i kad sam čekala da jedna padne samo za mene.

I opet si me varao da budem zadovoljna onim što imam i da se tešim da uvek može da bude i gore. Al’ nije više fer da mi tako podvaljuješ, dosta je bre, prijatelju, smorio si me više sa tim narodnim mudrostima.

Al’ ove godine mora da bude drugačije. Zbog ravnoteže.

Hoću da imam para da ne znam gde pre da ih potrošim, hoću da stanem na raskrsnicu i otputujem na sve četiri strane sveta, da me zapljuskuju talasi mora i uspava vazduh sa planinskih vrhova.

Hoću da mi inspiracija teče kao voda sa najvišeg vodopada, da mi priče padaju kao pljusak u vrelo letnje predvečerje, da pobedim na svim konkursima i da me jure svi časopisi.

Da me ljubav obavija kao topli lahor, da me vodi i daje krila. Sa kojima mogu da preletim šta god poželim.

Da okupim prijatelje kao nekad, da bar ponekad zaboravimo gde žurimo i koliko briga imamo, pa da se smejemo kako dugo nismo.

Da mi samo sreća kuca na vrata, a tuga pobegne podvijenog repa.

Da pobegnu i oni podmukli, željni rušenja tuđeg mira. Ako već ne mogu da pronađu svoj.

Jeste, Deda Mraze, čekam te, sad moraš sve da mi nadoknadiš! Hoću sve, bez ostatka, onako najjače i najluđe. Mislim, ako može, ili bar pola od toga, ako baš moramo da pregovaramo…

deda1

Advertisements

4 thoughts on “Čekam te u ponoć

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s