Intervju sa Slavicom Vukelić: Žena sa 365 dobrih dela u godini

15644195_1335855513112453_909069537_n

Karaburma je kraj kao i svaki drugi. Pun zelenih parkova i ulica bučnih od automobila. I kao i svugde, i ovde iza svakog ćoška viri poneka mala njuška i oči koje vas ljubopitljivo gledaju, nadajući se da ćete im baš vi pokloniti ljubav i pažnju. Istu onu koju, nažalost, retko pronalaze.

Pa ipak, Karaburma je po nečemu drugačija. U njenim parkovima i ulicama ćete u svako doba dana, po kiši, vetru, snegu i najvećem suncu sresti jednu ženu koja brine da svaki pas ili mačka dobiju dovoljno hrane i vode, koja ih leči kad su bolesni, priča kad su tužni i sprema zaklone kad dođe duga zima. To je Slavica, komšinica kojoj se podjednako raduju i životinje i ljudi. Podstaknuti dobrim delima ove žene, koja je svoj život posvetila brizi o napuštenim životinjama, ljudi su i sami počeli da joj dovode povređene i napuštene pse, znajući da ih smeštaju u prave ruke.

Upoznajte Slavicu Vukelić, najvećeg borca za prava životinja i istinskog anđela čuvara za svakog napuštenog psa i mačku kojima je sudbina namenila život na ulici.

Slavice, opiši nam za početak kakav je osećaj kada ti se svakoga dana beskrajno obraduje na desetine bespomoćnih bića?

 – Taj osećaj mogu da opišem kao vatromet radosti, eksploziju sreće zbog lepe reči, nežnog dodira, malo hrane. Pas će vam se mnogo obradovati i ako ste bili rastavljeni pola sata. To osećanje ljudi nemaju. Neprekidna radost što smo tu, što smo zajedno. Njihova srca su toliko ogromna da mi to ne možemo da shvatimo, kao ni to što nas vole samo zato što postojimo, bez obzira na to kakvi smo i da li toliku ljubav zaslužujemo. Kada to shvati, čovek mora da se bori za njihov boljitak svim srcem.

Šta te je podstaklo da počneš ozbiljno da se baviš pomaganjem i zbrinjavanjem životinja o kojima nema ko da brine?

 – Podstakla me je nemoć tih bića, i baš ta, rekla bih, bezrezervna, neopravdana ljubav prema nama. Nekada su stvari bile drugačije. U Beogradu su se napušteni psi ubijali i dok su bili tu, jedino što smo mogli je da im pravimo kućice i dajemo hranu. Kada je usvojen CNR program, koji podrazumeva hvatanje pasa, sterilizaciju i vraćanje neagresivnih pasa na svoje stanište, dobila se prilika da žive na mestu koje su odabrali za život i da živimo jedni uz druge duže vreme.To onda znači da svakoga dana moram da budem prisutna u njihovom životu i brinem o njihovim potrebama, kao što brinem o potrebama svojih ukućana, na primer. I onda, malo pomalo, to mi je postao način života koji me ispunjava srećom.

 Na svom Fejsbuk profilu imaš blizu 2 hiljade prijatelja i 500 pratilaca, ljubitelja životinja. Mnogi od njih su spremni da pomognu i izdvoje sredstva ili bar malo ljubavi. Da li postoji način da se pomogne još više?

 – Mnogi moji fb prijatelji, znani i neznani, mnogo pomažu napuštenim psima, finansijski za hranu, nečije lečenje ili za čuvanje u pansionu psa koji iz nekog razloga ne može više da ostane na svom staništu. To su divni ljudi koji obezbeđuju pravo na život za nekoga koga nikada nisu videli, i verovatno ni neće. Međutim, u našem društvu se poslednjih godina klima promenila, čini mi se na svim nivoima, i prisutna je hajka na napuštene pse, naročito u medijima. Zakon je možda dobar, ali se ne sprovodi dobro. Najranjiviji, najslabiji, oni koji ne mogu sebi da pomognu – deca, životinje, stare osobe, osobe sa posebnim potrebama, nisu dovoljno zaštićeni. Što se tiče pasa, najvažnije je udomljenje, koje znači budućnost i život, ali ono ne ide baš kako bi trebalo. Ljudi ne shvataju da je lako i lepo imati i više zivotinja, i da, kao što mi živimo i sa ljudima i sa životinjama, tako je prirodno da i životinje imaju i druga svoje, ili neke druge vrste.

Da li i veterinarske ambulante mogu nekako da pomognu i da li si zadovoljna na koji način se to čini?

 – U gradu ima nekoliko odličnih veterinarskih ambulanti, u kojima rade veterinari koji imaju osećanja za svoje male pacijente. “Imaju srce” i za napuštene. Svesni su da ne znam kada ce ko da se razboli, na šta ću kog dana naići, pa su spremni da čekaju na novac, a pri tom da leče svesrdno. Skoro se desilo da su u jednoj ambulanti pregledali i dali terapije za osam pasa koje sam dovela. Za neke se završilo dobro, za neke, nažalost, ne. Oni takođe smanjuju cene za napuštene do nekog svog minimuma, i za sve to sam im vrlo zahvalna. Bilo bi dobro kada bi ih bilo više, i u Beogradu, i u ostalim gradovima u zemlji.

15673102_1335862336445104_1602655513_n Veoma je teško spasiti neke pse od vlasnika koji o njima ne brinu kako treba, neki ih čak drže ispod svake granice normalnih uslova za život, pogotovo u nehigijenskim naseljima. Kako se izboriti sa ovakvim slučajevima?

– Ponekad je lako spasiti napuštenog psa, a vlasničkog od svog vlasnika – skoro nemoguće. Problem je što ceo sistem ne radi kako treba. Ako prijavim vlasnika koji čuva psa u losim uslovima, koji ga tuče, zlostavlja na bilo koji način, moram kao dokaz da imam slike i video snimke, koje je često vrlo teško napraviti. Dešavalo se da inspekcija proveri i odgovori mi da je, na  primer, prekratak lanac, prazne činije za hranu i vodu jedino što vlasnik može da obezbedi, i da je to, po njima, sasvim u redu. U nehigijenskim naseljima, koje redovno obilazim, situcija je tradicionalno vrlo loša. Tu, i kada bi se neko ozbiljno pozabavio problemom, ne verujem da bi moglo išta da se uradi, jer ti ljudi manipulišu preko pasa, njihov je ili nije njihov, već prema njihovim potrebama. Ne hrane ih, ne leče, maltretiraju ih itd.

Da li postoji ikakav program koji se država osmislila ne bi li rešila problem životinja koje svoj život provode na ulici i kakva su tvoja iskustva sa službama koje bi trebalo time da se bave?

 – Ne postoji nikakav program od strane države za ulične pse, osim pomenutog CNR programa, koji sprovodi grad putem preduzeća Veterina Beograd i kojim sam bila vrlo zadovoljna, jer su sterilisali na desetine i desetine pasa i vratili ih na staništa. Tako su u ogromnoj meri resili problem širenja populacije i smrti rođenih štenaca, a olakšali problem nama. Ali, onda su počeli da vraćaju pse sa virusima smrtonosnih, zaraznih bolesti, u svom inace oslabljenom telu zbog sterilizacije i stresa. Tako su mnogi umrli, a mi, ljudi smo se iscrpeli emotivno i finansijski, i više taj program nije dobar i siguran. Što se tice udomljenja, osim nas pojedinaca i udruženja, niko to ne radi. Kada Veterina izvede nekoliko pasa na neko javno mesto, u cilju udomljenja, to je ništa u odnosu na hiljade onih koji su zarobljeni u tzv. azilima, koje nikada niko neće videti. U svetu to ide drugačije- svako moze da dođe, vidi i odabere svog budućeg ljubimca, dok se u Beogradu ne mogu videti, samo neki manji broj, ne mogu se slikati, ne postoji šansa za njih.

ya-mackaGodinama unazad susretali smo se sa užasnim postupcima nazovi ljudi koji su planski trovali životinje, ne razmišljajući o tome da na taj način vrše krivično delo. Sećamo se i protesta koji su se tim povodom održavali. Da li misliš da se situacija promenila nabolje?

 – Situacija sa trovanjem se nije promenila, baš zbog nesprovođenja zakona. U gradovima Srbije, pa i Beogradu, trovanja su pojedinačna ili masovna. 2011. je bilo najmasovnije, kada je umrlo 28 pasa koje znam. Ako policija nije svesna da je to krivično delo i neće da dođe na teren, teško će se tu nešto promeniti. Javni tužioci ne smatraju da je to nešto bitno i odbacuju prijave. Ljudi, prolaznici, komšije nemaju svest, jer nisu direktno pogođeni. Kada bi prisustvovali tom prebolnom umiranju zbog otrova, možda bi shvatili kakav je to zločin. Nemamo nikakvu službu gde mogu da odnesem i da ostavim otrov da ga neko bezbedno uništi, pa se dešava da ga držim u kući, godinama, jer svi načini koji mi padaju na pamet da ga se rešim, nisu bezbedni. Protesti, nažalost, nisu promenili nista bitno. Sve mora da se reši tako da neko vidi trovača i pozove policiju, da policija dođe odmah, da sud izrekne kaznu zatvorom, da novine pišu o tome i onda će neko drugi razmisliti da li će to da radi …a tesko da će se to ikada desiti.

 U pojedinim novinama pojavili su se članci koji sumnjiče pojedine azile za napuštene životinje da im ne pomažu već ih za veliki novac šalju u inostranstvo za potrebe farmaceutske industrije i eksperimenata nad njima. Da li si čula za takve slučajeve i kako tome stati na put?

 – Korišćenje pasa, mačaka, bilo kojih životinja za potrebe laboratorija i eksperimenata je nešto bez čega industrije ne mogu. Nad psima se vrse razni eksperimenti za novu vrstu kozmetike, za isprobavanje oružja na njima ili, po nekim saznanjima, za ishranu divljih životinja u nekim zoo vrtovima, ali i mnoge druge stvari koje običnog čoveka pune hororom. Sve je to potresno i nepotrebno. Veliki novac je u pitanju, razne institucije su povezane i najlakše je poslati u takvu priču nekog beskućnika, koji nikog ne zanima. Zato je važno da se ljudi više posvete napuštenima, da bi oni imali staratelje, jer nije ljubav samo dati im hranu, nego odbraniti ih od svega lošeg, biti u svakodnevnom toku događaja.

U svojoj kući si prihvatila tri napuštena psa i verujem da ti je žao što nemaš uslove da ih sve udomiš i pokloniš im svoju ljubav i pažnju. Kako se tvoja porodica uklopila sa velikom privrženošću životinjama koju u sebi nosiš?

 – Imam samo tri psa, koji žive sa nama jer nemam mogućnosti da imam više. Nas troje ljudi i tri psa. Svako ima svog ljubimca i svačiji ljubimac je najpametniji i najlepši. Večno takmičenje vlada. Teško se ulazi u moju kuću. Kad jedan prestane da skače i celiva, tu su ostala dva, tako da od ulaznih vrata po predsoblja teritorija se osvaja milimetar po milimetar. Ništa nije ravno tom osećanju. Sve sam ih dovela direktno sa ulice, svi su različiti i svi su divni. Srećna sam što imam porodicu koja me podržava u svemu, što su i za njih ti psi pravi članovi naše porodice. Ali sam nesrećna kada ih noću pokrivam i ušuškam, što to ne mogu da uradim svima napolju.

15644241_1335839646447373_36758137_n

Tvoja ljubav prema životinjama ne zadržava se samo na psima i mačkama, već obuhvata i druge vrste. Ispričaj nam za kraj kako si zalutalog konja, koji je danima i noćima besciljno pasao travu po parkovima Karaburme, vratila njegovoj kući.

 – Bio je to beli, divni konj, koji se zvao Igor. Imao je sklepanu štalu, malo veću od sebe. Voleo je da, kad ga ostave na livadi pored romskog naselja da pase, odjednom odluci da trava tu nije dovoljno dobra, pa pređe most preko potoka, najprometniju ulicu u kraju i ide parkovima, dok ne nađe lepu travu. Tako se dešavalo da penzioneri sede na klupama, sitna deca se igraju okolo, a Igor stoji i pase, kao deo nekog drugog sveta. Mnogi su ga voleli, a mnogi, pogotovo ljudi iz unutrašnjosti, upadali su u histeriju i zvali sve: sintere, policiju, opštinu. Igora sam nebrojeno puta vraćala kući, naročito kada danima ostane u parku. To je nekada trajalo satima, jer nije hteo da ide kada ili gde ja hocu. I onda stojimo i vodimo razgovore: “Hajde, Igore, brate rođeni, da pređemo bar dva metra dok smo još mladi…” A on stoji i gleda negde. Voleo je da jede svo voće i povrće, ali samo ako se iseče u manje komade. Bio je tako talentovan za ignorisanje celog sveta, često sam mu zavidela. Pokušala sam da ga odvedem u prihvatilište za konje na Staroj planini. Mnogo ljudi sam zvala, mnogo je novca trebalo da prikupim. I kada su stvari pocele nekako da se razvijaju, Igora su njegovi vlasnici prodali. Ostali smo da tugujemo za njim, njegovi verni psi pored kojih je ziveo i ja…

Ovo je bila priča o Slavici Vukelić, jednoj od nas, običnih ljudi, koja je svoju ljubav poklonila onima kojima je najpotrebnija. Činite i vi dobra dela jer ona srcu donose najveći spokoj. A to Slavica najbolje zna.

ya-kraj

Advertisements

8 thoughts on “Intervju sa Slavicom Vukelić: Žena sa 365 dobrih dela u godini

  1. Svaka čast divnoj Slavici i tebi što si nas upoznala, makar putem teksta, sa njom i što ste zajedno podsetile da su i životinje živa bića, osećajna i pametna, kojima su potrebne pažnja, ljubav i zaštita, kao i nama ljudima. ❤

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s