Pod malim mostom u predgrađu

 

most

U predgrađu jednog grada nad kojim visoke planine gore kad ujutru izlazi sunce nalazi se mali  most. I nije on ni po čemu neobičan. Nekad beo, a sad potamneo od mnogobrojnih snegova, kiša i vetrova, ispod koga protiče reka koja se u svom žuboru ljeska pod sunčevim zracima.

Ono što ga čini drugačijim je tajna koju niko ne ume da odgonetne: šta je poslednje godine svakog jutra ispod njega radila starica koju su svi ceo život poznavali i zašto je baš ispod njega umrla na početku leta, kada je cvet lipe najviše mirisao?

Još kao mlada devojka osećala je da joj život neće biti lak. Ali, za bolje nije ni znala. Jedinica u oca i majke, morala je rano da počne da zarađuje i pomaže ih jer ih je beda oduvek pritiskala.

Kada se u blizini njene male kuće na obali reke otvorila prva fabrika u gradu, počela je u njoj da radi. Ustajala bi ujutru u cik zore, ponekad i pre samog svanuća i tiho niz prugu išla do sive zgrade u kojoj je sve hučalo od velikih mašina. I uprkos mladosti koja joj se u grudima otimala, nije se nadala nekom srećnom životu. Možda samo da brige nestanu.

Na početku jednog proleća, kad je lipa u bašti njene kuće počela da lista, na obalu su došli neki nepoznati ljudi. Pričalo se da će se baš na tom mestu zidati most i spajati obale grada koji se polako širio i rastao. Za njima došli su i graditelji i svi oni koji su bili potrebni da nad rekom izraste veliki luk.

Na početku leta, taman kad je lipa procvetala, na kapiji njene bašte pojavio se mladi radnik. Njenom ocu se rekao da je za njega određena mala soba, u dnu njihovog dvorišta, da u njoj boravi dogod je tu. I otac se složio, ionako nije imao izbora.

Za to vreme ona je sedela u toplo predvečerje odmarajući se od napornog rada udišući miris lipe i ruža koje su se u bokorima rasipale po zemlji i sklopljenih očiju puštala da je miluju sunčevi zraci na zalasku. Čula ga je i videla i zapamtila da nosi isto ime kao i njen otac.

Mladi graditelj nije uneo mnogo živosti u njihovu kuću. Malo je govorio, retko sedeo sa njima, iako su ga otac i majka pozivali da im se pridruži. Njoj je bio tako tajanstven i dalek i mirisao je na neke daljine iz kojih je došao i kojima, znala je, pohitaće čim dođe jesen.

U jednom sutonu, kad je bila potpuno sama u kući, sedela je i gledala u nebo, odmarajući oči i snevajući o daljinama iz kojih je došao njihov mladi sustanar i koje bi tako rado i sama želela da vidi. I onda je začula njegov glas. Prvi put joj se obratio i seo kad ga je ponudila.

Te večeri je i prvi put pričao o svom životu i o mostu koji gradi i o onima koji ga tek čekaju. Ona ga je slušala i prijao joj je njegov glas, osećajući kao da joj život  boji svetlim bojama. I sama je stidljivo odgovarala na pitanja i pričala pomalo o sebi, mada ništa mnogo nije ni bilo da se kaže. Ali to veče lipa joj je mirisala slađe nego ikada.

Svako veče kad bi bila sama on bi izlazio iz svoje sobe i pričao joj o dalekim svetovima koje hoće da vidi. I ona ga je slušala i osećala kako se opušta na svojoj maloj stolici među bokorima ruža koje su već počele da ispuštaju svoje latice po kamenoj baštenskoj stazi.

I odjednom je ceo život bio drugačiji. Budila se u svitanje osećajući kako joj zraci sunca prodiru pravo u dušu, lakih nogu žurila u svoju fabriku, a ni pruga više nije bila tako siva, čak je primetila kako iz belog šljunka proviruje par cvetova crvenih kao krv. Kao da je život u svoj svojoj lepoti konačno dodirnuo i nju.

Jedne vrele večeri dok su sami sedeli u bašti, zadobovale su krupne kapi kiše. Pozvao je u svoju malu sobu u dnu dvorišta dok se ona smejala trčeći za njim. Učinilo joj se tada da bi pošla gde god da joj kaže. Dok je napolju kiša pljuštala i povijala grane lipe i uzdrhtale cvetove ruža, on je prvi put poljubio. I odmah potom postala je samo njegova.

Jutrima se nakon te noći budila sa tajnom koja je ispunjavala celo njeno telo. Osećala je da je žena i da se rastvara kao cvet ruže koji gori tamnocrvenim sjajem boje usirene krvi. I nadala se da bi život i za nju mogao biti lep. I strepela na dnu srca od dana njegovog odlaska.

Od te večeri dolazila bi mu u sobu svaki put kad bi bila sama. I nije joj smetalo što su tople letnje večeri zamenili za vrelinu njegove male sobe. Gledala bi njegovo od sunca i vetrova potamelo lice, sa malim borama oko očiju i snažnim rukama koje su je tako vešto vodile kroz sve čarolije ovog sveta. I opet je malo govorio, samo: „Tiše, tiše“, kad bi ona u svom zanosu zaboravljala da se skrivaju. I ništa nije mislila i nije verovala da život ne može da bude lep.

A on je sve više ćutao i ona je počinjala da strepi, verujući da tuguje zbog svog odlaska. I nije sebi htela da prizna, ali mala nada u najskrivenijem kutku njenog srca sve više je pokušavala da se osili i prišapne joj da bi mogao da je pita da pođe sa njim u svetove koji samo njih dvoje čekaju.

I jedne jesenje večeri, kada je i sama videla da je most u blizini njene kuće završen, a lipa prosipala svoje lišće po kamenoj stazi dvorišta u laganom umiranju, rekao joj je da odlazi. Posle zagrljaja u kojima je osećala da već nije tu nego negde daleko.

Iako je znala da će taj dan doći, tiho i dok je osećala kako joj se potmula tuga kotrlja telom, smogla je hrabrost da zapita:

„Hoću li te ikada više videti?“

„Naravno, vratiću se po tebe, samo da se snađem“, odgovorio joj je uz osmeh.

I više ništa nije bilo važno. Te njegove reči značile su sve, novi život, novu sreću, daleko od njenog grada, fabrike, pruge, strepnje i bola. I znala je da je spremna da čeka koliko god treba.

Sledeće jutro otišao je u svitanje. Oprostila se s njim na pruzi i gledala kako u mutnu zoru odlazi korakom koji bi prepoznala među hiljadama ljudi.

Dani su prolazili i zima je zakucala na vrata, a od njega nije bilo ni reči. Tešila se da će doći, obećao je, rekao je, ničim ga nije na to naterala. Tugu koja je poput stene pritisla njeno srce blažila je sećanjima na one trenutke u maloj vreloj sobi u dnu dvorišta. I osećala kako vene kao da samo nju proleće preskače.

Dani su prolazili i sve više je gubila nadu. A kad je procvetala lipa i zamirisala na dane sa njim, mislila je da taj bol koji joj je prožimao telo neće uspeti da izdrži. I od novog mosta je okretala glavu. Sve kao da je bilo tu da bi nju podsećalo na prošlo leto i ljubav koju je i dalje kao najveću tajnu čuvala na dnu svog srca.

Godine su prolazile, a od njega ni reči. Momci su je prosili, a ona je sve odbijala, čekajući da možda dođe i povede je u svetove o kojima je maštala zajedno sa njim.

A onda je posle mnogo vremena i sama izgubila nadu i pristala da je roditelji udaju za udovca koji je živeo u kući pored njihove. Više joj ništa nije bilo važno. Tražila je samo da jedinom sinu koga je rodila daju ime po njenom ocu. Želja joj je bila ispunjena. Samo je ona znala da dete nosi ime po nekom drugom.

Kako je starila, postajala je sve ćutljivija. Muža je sahranila, sina podigla i pustila u taj daleki, njoj nikad dostignut svet. A ona je ostala sama.

Počela je svako jutro da odlazi do mosta i sedi na jednoj klupi pod njim dok sviće. Nadala se da će u jedno rano jutro onaj koji ga je jednom davno gradio možda poželeti da vidi svojih ruku delo. Ali niko nije dolazio.

Jednog svanuća, kad je lipa tako procvetala da joj se činilo da će je njen miris ugušiti, otišla je da sedi na klupi ispod mosta. U praskozorju ugledala je korak koji bi prepoznala među hiljadama. Sa licem potamnelim od vetrova i sunca, osmehnut kao nekada kada bi je vodio do praga svoje male sobe, pružao je ruke ka njoj. I ona je ustala i pošla. Ka onim svetovima koje je sa njim oduvek htela da otkrije.

Kada je grad počeo da se budi i most ispunio ljudima, našli su je kako leži ispod kao da spava. I svi su se čudili i pitali šta je tu radila svako jutro, ali niko nije znao da im kaže razlog. Znala je samo ona, a njega je u dnu svog raspuklog srca ponela zajedno sa sobom.

15555878_10211756798421512_556345958_n

Advertisements

One thought on “Pod malim mostom u predgrađu

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s