Dobro delo sebi

rosa-1636412_960_720Znate onaj osećaj kada ste nekoga mislili da poznajete, a on odjednom postane stranac? Kada počinje da vam fali onaj stari i ne možete da otkrijete gde se odjednom zaturio. A ovaj novi, tako hladan i dalek, želite da ode, a on se ko za inat tu nastanio i nemate kud sem da ga prihvatite kao kamenčić u cipeli.

Znate onaj osećaj kada ste sa nekim prošli sito i rešeto, provodili dane i noći u smehu i radosti, u patnji i crnilu, a sad odjednom kao da se toga ni ne seća? Kad više nema njegovog osmeha da vam obasja tmuran dan ni tople reči da razveje hladne vetrove u duši. A sve vam se čini da drugima sija i blista, samo vama više ne.

Znate onaj osećaj kad nekoga nema, kad se vadi da je bolestan, umoran, depresivan, zauzet? Iako znate da ste nekad bili lek za njegove tuge, umor i strah. A onda vidite kako se sa drugima smeje i raduje. Samo sa vama ne.

Znate onaj osećaj kad pokušavate da otkrijete šta se to u nekome promenilo? Kada ga pitate, pa se preispitujete, pa se trudite da mu priđete. A on vas svojom mrzovoljom tera kao dosadnu mušicu oko glave.

Znate onaj osećaj kad nekoga pravdate dok vas ne zaboli i uljuljkujute se u praznu nadu da mu je naišao loš period i da će opet biti kao pre, samo da malo prođe? A on vam s podsmehom odvrati da lošeg perioda nema i da se zapravo nikad nije osećao bolje.

Znate onaj osećaj kada se pitate da li ste nekoga uopšte poznavali? Ili ste o njemu stvorili sliku satkanu od snova i sopstvenih želja. Pa od blistave duše ispadne da je pred vama zamazana krpa od čoveka.

Znate onaj osećaj kad se jednog jutra probudite i shvatite da vas je sramota da se pogledate u ogledalo jer ste dozvolili da vas neko bar stotinak puta ponizi i otrese kao otpao končić sa rukava? Pa se pitate da li ste to zaslužili. A već čujete kako i sami sebi počinjete da se smejete.

Znate onaj osećaj kad je vreme da se pomirite sa tim da više nikada neće biti što je bilo? I da se ljudi uglavnom ne menjaju nego samo nose maske koje navlače kada im je to potrebno. I da možete imati i devedeset devet godina, opet ćete praviti greške kao sa šesnaest. Samo ako ste sa treperavom vijugom u duši rođeni.

Znate onaj osećaj kada je vreme da kažete dosta? Kad više ne vredi ništa, ni osmeh, ni reč, ni pogled, ni ruka na ramenu. Jer neko neće da stane, da se osvrne, da oslušne. Jer ga već davno ni nema tu, sa vama. A možda ga nikada nije ni bilo.

Onda je vreme da se saberete i nastavite na svom putu sa još jednom lošom procenom, sa još jednim izmrvljenim blistavim likom.

Imate strah od odbacivanja? A neko vas je upravo odbacio. U, big dil! Mnogo su strašniji dani u kojima vas odbacuje iznova i iznova od onog trena kad stegnete svoje srce i zatvorite ga za sve što boli i vređa.

Pa kad prođe onaj prvi, najgori udar tuge za dušu, što poput uragana kida sve pred sobom, ostaje samo mir, život bez strepnje, preispitivanja, lažnih nada, prikrivenih tuga koje gase sjaj u očima.

I ne radite vi to iz ponosa ili zato što sebi ili nekome hoćete nešto da dokažete ili da ga, ne daj bože, naučite pameti da biste ga uveli u red.

Ne, vi to činite dobro delo sebi. Najbolje koje možete.

Advertisements

4 thoughts on “Dobro delo sebi

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s