Dobro se dobrim vraća

church-750251_960_720Uvek sam volela da dođem u njihov dom. Da u nedeljna predvečerja sedim među njima i tih par sati budem centar njihovog sveta I uživam u tom miru i spokoju dok napolju pada sneg a usijana peć zagreva moje obraze.

Da, jedva sam čekala nedelju da dok se moji ukućani pripremaju za novu radnu nedelju ušuškam u toplu kuhinju baka Marte i baka Zdenke, da pijem belu kafu, spravljenu samo za mene od mleka i par kapi kafe, pa da se sa njima osećam kao velika. I da sa obožavanjem gledam baka Zdenkinu ćerku Ninu, u mojim detinjim očima najpametniju devojku ovoga sveta.

One zapravo i nisu bile bake, ali za dete od pet godina svi su prastari. I nisam znala ništa o njima, kao što je to i normalno za decu. Ona nekoga ili vole ili ne vole. Ili im je sa nekim lepo ili nije.

Nisam znala ni da su rođene sestre Marta i Zdenka iz Hrvatske došle u Beograd. Nimalo čudno za ono vreme kad je sve bila jedna velika zemlja u kojoj se nije pitalo ko je odakle ni ko su mu preci.

Nisam znala ni da su odande otišle navrat-nanos, da sačuvaju Zdenku, napola ometenu u razvoju, silovanu od strane sina najvećeg komuniste u njihovom malom gradu. Trudnu. Sa Ninom.

Nisam znala ni da je starija sestra uzela pod ruku i odvela mlađu daleko od straha i patnje. I bruke, kao da je sama kriva. I strepnje, jer ko je još čuo da devojka ometena u razvoju optužuje za obeščašćenost sina onoga ko je bog i batina.

Nisam znala da je to razlog što svakog nedeljnog jutra idu u crkvu. Svoju, katoličku. Da odslušaju propoved i pomole se Bogu za svoje grehe. Iako ih nisu ni imale.

Znala je to moja majka, ali od komšiluka koji je voleo da priča i čudi se zašto su obe sestre tako povučene i ne vole da se druže i sa njima po ceo dan sede ispred zgrade u potrazi za senzacijama. Ona se nije čudila. Volela ih je, baš kao i ja.

Ništa ja od toga nisam znala sem da volim da umačem keks u šoljicu moje bele kafe i uživam dok mi Nina čita iz svojih knjiga iz kojih je spremala ispit iz ruske književnosti. Ništa nisam razumela, ali taj meki jezik i njen tihi glas najlepše su obavijali spokoj zimskog sutona.

A pre nego što krenem kući, svaka bi me ljubila u kosu i dozvoljavala da se za kraj popnem na stoličicu i na kredencu njihovog predsoblja pogledam mali bunar napravljen od drveta, koji je imao i malecku kofu sa lančićem. Tada sam prvi put videla latinična slova. Nina mi ih je pročitala : „Pozdrav iz Varaždina“, sa nekom tugom u očima.

Zajednička predvečerja su se završila kada se pred sam kraj zime pojavio mladić sa velikim buketom cveća na njihovim vratima. Rekoše mi da je to Ninin momak, vratio se iz vojske. Nismo se baš najbolje združili, bila sam ljubomorna što Ninu nemam više samo za sebe. Ali, iako sam gutala suze, morala sam da prihvatim, kako je to govorila moja majka, da je ona odrasla devojka koja ima svoj život. I prihvatila sam. Samo više nisam išla da pijem belu kafu i slušam ruske priče.

Godine su prolazile, Nina se udala za svog momka i otišla. I ja sam već postajala devojčurak i sve ređe ih viđala. Ali moja majka je ostala uz njih. Umesto mene, odlazila je u njihovu kuću, u taj maleni kutak mira i spokoja.

Odlazila je još više kad se Nina razbolela. Bila je bela kao zid kad je jednog predvečerja došla i rekla da mlada žena ima leukemiju i da ništa ne može da se učini. I nije nam mnogo o tome pričala. Samo je sve više išla da bude uz dve tihe sestre koje je život tako nemilosrdno umeo da šiba.

I dok su babe na klupi pred zgradom svaki put brisale suze kad vide baka Zdenku ili baka Martu, njih dve su ćutale i ni sa kim nisu razgovarale. Samo su sve češće išle u crkvu. Molile su se Bogu da Nina ozdravi. Iako nade nije bilo.

Kad je Nina napustila ovaj svet, zaspavši poslednji put na rukama svoga muža, moja majka skoro da danima nije dolazila kući. Komšiluk joj se čudio. Pitali su je zašto se toliko opteretila ženama koje joj nisu ništa i zašto se ne posveti svojoj porodici. Ona je ćutala. Baš kao i dve žene obavijene dubokom crninom. Kao da je od njih naučila kako da se brani od nasrtljivih pitanja.

Godinu dana kasnije umrla je baka Marta. Srce nije moglo da izdrži tugu za svojom sestričinom. Ostavila je sestru da se brine sama o sebi. I opet moju majku jedva da smo viđali u kući.

Tada je prvi put otišla sa njom u crkvu, njenu, katoličku, na misu posvećenu njenoj preminuloj sestri. Moja majka, koju nijedna crkva nije interesovala. Ovo je htela. Govorila je da ne zna kako da pomogne nesrećnoj ženi sem da bude uz nju je najteže. A ona je samo ćutala. Bog zna šta je bilo u njenoj glavi. Mnogi su bili ubeđeni da ni ne zna do kraja šta se oko nje događa.

A onda su došle neke mnogo zle godine. Kada se pitalo i ko si i šta si. Kada se mnogo pričalo i vikalo, a teško živelo. Kada si pre mogao da nađeš gnevan pogled nego hleb da ga jutrom pojedeš. I moja majka je zaboravljala na svoje brige krepeći se uz tihu baka Zdenku. Koja nije imala više nikog. Sem časnih sestara koje su iz crkve dolazile da je obilaze i donesu sve što joj je potrebno.

Jednog dana, kada je i unašoj kući beda počela da kuca na vrata, majka je donela veliki paket. I u njemu šećer, brašno, ulje, kafu. I Krašov keks. Časne sestre iz baka Zdenkine crkve želele su da se oduže mojoj majci zato što brine za nju i daje joj podršku u najtežim danima.

Gledali smo se, mi ukućani, preko onog paketa i čudili se. U jednom delu naše nekada zajedničke zemlje ubijaju se ljudi puni mržnje u očima, suprotstavljene strane nekada jednog bratskog naroda. A nas, usred Beograda, hrani Katolička crkva. I zahvalna nam je. I ne traži ništa zauzvrat.

Baka Zdenku je brzo posle toga odveo zet u svoju kuću. Želeo je da brine o njoj, a njen stan je prodao. Moja majka je nastavila da je posećuje. Govorila je da joj jedan sat spokoja sa tihom baka Zdenkom vraća snagu za probleme koji je svakodnevno prate. Uprkos neprijatnoj rođaci, koja je takođe živela sa njima. I po svoj prilici navijala da novi član domaćinstva što pre ode s ovog našeg ružnog sveta.

Ta želja joj se nije ostvarila. Baka Zdenka ih je sve nadživela. I pored svih tuga i strahota koje je preturila preko glave. Otpratila je na onaj svet i zeta i njegovu rođaku, a kad više nikoga nije imala, završila je u domu za stara lica. Tamo je i sklopila oči, od starosti, u 98. godini.

Moja majka ih i danas ponekad pomene. Najviše po onom neobično zaraznom spokoju koje su širile oko sebe. A možda i po čudnim lavirintima kroz koje nas život vodi i uči da nikad ne znaš kako dobro delo može da ti se vrati i da će onaj od koga najmanje očekuješ i tražiš obično dati najviše…

 

 

Advertisements

7 thoughts on “Dobro se dobrim vraća

  1. Da, da. Puno puta ti tihi, stari, mudri i plemeniti ljudi ostanu neprimećeni od ovih koji vire u tuđe lonce na pravi, ljudski način. Mnogo mi je drago da si pisala o vim ženama. Ovakve priče svrstavam u Obični, veliki ljudi 🙂

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s