Čarobni breg ili kako savladati sopstvenu hipohondriju

Pročitah ja konačno svih 716 strana sitnih slova. I preživeh. I oduševih se. Nema šta, nije Tomas Man džabe dobio Nobelovu nagradu za književnost. Jeste, znam da se dobija za celukupan opus, ali šuškalo se da je baš “Čarobni breg” prelomio.

O ovoj knjizi sam pre čitanja znala tek ponešto. Osim da sam je zbog obima zaobišla prilikom pripremanja ispita iz svetske književnosti, planirajući da je pročitam jednog dana, za svoju dušu, uglavnom su mi ljudi govorili da nisu uspeli da je razumeju, da im je bila teška, potresna, dosadna, predugačka…

I da, lažem, prvi put sam za nju čula u replici čuvenih “Anđela”, kada Nikola, muvan od strane trudne Marine, kaže: “Čitala si Čarobni breg? U tim godinama? I da ti svidi isto mesto kao i meni?! Ne mogu da verujem!”

Elem, knjigu neću prepričavati, samo ću vam, za one koji ne znaju, reći da se radnja od početka pa do skoro samog kraja odvija na jednom mestu – sanatorijumu za tuberkulozne u švajcarskom planinskom mestu Davosu. I da je glavni lik Hans Kastorp došao da obiđe svog bolesnog rođaka Joahima Cimsena, i sam pomalo anemičan, i umesto tri nedelje, ostao punih sedam godina.

Hans Kastorp u filmu “Der Zauberberg” – Čarobni breg (wdr.de)

Pitaćete se šta sad tu ima toliko da se priča. Ali grešite, jer kad na jednom mestu okupite gomilu bolesnika iz celog sveta, koji dolaze i odlaze, što svojom voljom, što voljom svevišnjeg, plus lekare i medicinsko osoblje, može se tu napraviti bezbroj zanimljivih priča o ljudskim sudbinama i međusobnim odnosima. A iza svega toga sakriti i neku poruku.

Setembrini u filmu “Der Zauberberg” – Čarobni breg (zeilenkino.de)

Moram da priznam da sam u početku počela da čitam vrlo površno. Možda baš zbog sopstvene hipohondrije. Naime, pored nje, bije me glas da sam izuzetno empatična, hoću reći, duboko proživljavam sve ono što se dešava nekom drugom. Neki to zovu saosećanje, ja to zovem idiotizam.

A evo i zašto: budući da gorepomenuti Hans Kastorp nije iz zabave ostao u sanatorijumu sedam godina nego zbog dijagnoze, logično da mu se stanje pogoršavalo. E pa tako sam zajedno sa njim i ja dobijala fantomske simptome. Kad mu je bubnjalo u glavi, i meni je, kad je imao drhtavicu, imala sam i ja, a kad sam jedne večeri pred spavanje čitala kako je imao krvoliptanje iz nosa, ujutru je i meni pošla krv na nos. Dobro, to se možda i ne računa jer mi je muž posle rekao da sam tokom čitanja mahnito čačkala nos, a da to nisam ni primetila.

Hans Kastorp u filmu “Der Zauberberg”- Čarobni breg (gff-film.de)

Dobro, imala sam i pauze napada hipohondrije. Otprilike onda kada se Hans Kastorp beznadežno zaljubio u mladu gospođu Klavdiju Šoša, Ruskinju nesputanog slovenskog temperamenta, potpuno suprotnog od njegove ukočenosti, koja ga u početku strašno iritira jer pri ulasku u trpezairju obavezno iza sebe tresne vratima. Navijala sam da joj priđe, da joj bar nešto kaže, ljutila se što joj se divi izdaleka i radovala se kad je konačno skupio petlju, iako pomalo kasno, kako to obično i biva. Ali opet tako neodoljivo. Ništa lepše nego izjaviti ljubav na francuskom, jeziku tako milozvučnom kakva su i romantična osećanja.

Scena iz filma “Der Zauberberg” – Čarobni breg (foxmovies.id)

I bilo je pomalo predaha prilikom beskrajnih filozofskih rasprava dva prijatelja Hansa Kastorpa, italijanskog masona Setembrinija i neobičnog bivšeg jezuitskog sveštenika, a zapravo Jevrejina Nafte. Ali to je bilo tek privremeno, vreme da se odahne.

Elem, pošto više noćima nisam mogla da spavam, sanjanjući mlade moribunde (tuberane samrtnike), koje Hans Kastorp, što iz meni slične empatije, što iz radoznalosti, obilazi, detaljno opisujući njihove muke u poslednjim danima života, kao i njegovo izučavanje patologije i razvoja bolesti u ljudskom organizmu, počela sam da , prvi put u životu, razmišljam o tome da prekinem da čitam neku knjigu.

Ali, onda sam se predomislila. Kad sam već nešto počela, daj i da završim. Ali, morala sam da “podvalim” samoj sebi i prevarim svoju hipohondriju. Tako sam se odlučila da malo probistrim književnu kritiku na temu ovog dela, znajući da Man nikako nije imao nameru da piše samo o umiranju od bolesti koja je tih decenija kosila koga je stigla. I bila sam u pravu – sve je ovo bila metafora, alegorija, simbol, kako vam drago. I počela sam da čitam onako kako treba, ulazeći u suštinu i uz čvrstu ruku koja me vodi daleko od sopstvene hipohondrije.

Tomas Man (wikipedia.org)

Otkrila sam da sanatorijum Berghof zaista postoji, i da je Tomas Man zaista boravio u njemu kada je otišao u posetu svojoj supruzi, koja se tu lečila. On nije ostao sedam godina kao njegov lik, ali ga je ipak dovoljno zaintrigirao da o njemu napiše jedan od svojih najboljih romana.

Sanatorijum Berghof 1900.godine (wikipedia.org)

Otkrila sam tada da je od početka trebalo da posmatram, što bi se reklo, šumu a ne drvo, te da se vreme u kome teče radnja usporava i rasplinjava namerno, “talasi vremena se valjaju u jednoličnom ritmu”, i to ne samo da bi na prvi pogled bolesnike uljuljkivala u miran način življenja, kakav je njima potreban, nego da bi simbolično predstavilo čamotinju i smrdljivu ustajalu baru Evrope u predvečerje Prvog svetskog rata.

Otkrila sam da je sanatorijum za tuberkulozne samo simbol u kakvom se stanju, naizgled zdravom, nalazi evropska kultura. I ona se, kao i bolesnici, zadovoljava dijagnozom koja je izjeda bez posledica, koja je više oslobađa nego što je muči. I više je preokupirana smrću i samom sobom, što je čini zaslepljenom  za prave, istinske probleme.

Trpezarija sanatorijuma Berghof početkom 20. veka (muenchen.de)

Otkrila sam da su Setembrini i Nafta, koji vode bespoštedne duele rečima i filozofskim stavovima zapavo simboli dva načina na koji se vodila politika tog vremena. S jedne strane, Italijan je oličenje optimizma i humanizma, težnje ka liberalnosti, slobodi čovekovih misli, koje ga samo mogu oplemeniti, razvitku saosećanja i težnji ka slobodi. Sa druge strane je njegov ljuti protivnik Nafta, koji caruje pesimizmom i strogim religioznim stavovima, koji iznad svega stavlja boga i crkvu, dok je spreman da saseče svaku Setembrinijevu ideju, čak i onda kada se sa njom slaže.

Neću vam reći kako se završio odnos njih dvojice jer ćete to pročitati sami, ali logika bi mogla da vam pomogne da zaključite koji je od ova dva filozofska pravca iznedrio pobedu u burnom i ratom okrnjenom 20. veku.

Usmerena u tim pravcima, i knjiga je počela da dobija sasvim novu dimenziju. Počela sam da uživam u sjajnim opisima prelepe alpske prirode, u portretima ličnosti od kojih svaka nosi poneku osobenost iz kraja kome pripada, u neobičnim zanimacijama u sanatorijumu, poput karnevala ili seansi prizivanja duhova, frojdovskim predavanjima doktora Krokovskog, u finoj ironiji koja nagoveštava društvene odnose s početka dvadesetog veka, pa se u trpezariji u kojoj obeduju pojavljuju dva stola, za “bolje” i “loše” Ruse, pa čak i da otkrivam piščeve duhovite komentare uvek nakon nekih najpotresnijih momenata, valjda da vrati ravnotežu, kakvu inače samo život ume da stvara.

Sanatorijum Berghof (literaturhaus.muenchen.de)

Zahvaljujući svemu tome, saživela sam se sa Hansom Kastorpom, pronašla u njemu i svoju radoznalost, u njegovim i neka svoja oklevanja, ali i radost i želju za životom koja izbija čak i kad sve deluje mirno poput ustajale baruštine. I “Čarobni breg” je postao jedna od najboljih knjiga koju sam ikada pročitala.

Pogled na Davos iz sanatorijuma Berghof (wikipedia.org)

Neću da kažem da nisam razmišljala koje se to mesto dopalo Nikoli iz “Anđela”, ali sam zato izabrala svoje. Naravno, to je onaj trenutak kada Hans Kastorp upada u snežnu oluju i u mećavi balansira nad visokom provalijom između života i smrti. To je ona njegova vizija tropskog ostrva na kome su svi lepi, srećni i zadovoljni, gde sve gori od boja i mirisa, poput blistavog raja. Da bi se sve završilo stravičnom slikom ritualnog žrvovanja koje vrše dve nakazne veštice. Shvatila sam i sama, nije mi ni bila potrebna književna kritika, da u životu nema radosti pez patnje i da su obe toliko tesno isprepeletane da drugačije nikako i ne može da bude.

(nadur.at)

Što se više približavala poslednja stranica knjige, s nestrpljenjem sam se pitala kako će je ovaj sjajni pisac završiti. Koji to efektan kraj prirprema kad je ceo roman sve vreme tako očaravajuć? I nije me razočarao, naravno. I neću vam reći kraj, to ćete sami saznati kad budete čitali “Čarobni breg”. Reći ću vam samo da koliko je bio neočekivan, toliko je sve i vodilo ka njemu. I ne samo to. Saznala sam da na svetu postoji nešto gore od bolesti koja nagriza sve likove uspavane na ovom “čarobnom bregu” pod oblacima – sam čovek, koji uništava i sebe i svet i koga nijedna bolest ne može da nadvlada jer će se za smrt i patnju ionako potruditi sam.

Sanatorijum Berghof danas (wikipedia.org)