Pjevač’ca

sing-570519_960_720Prošle nedelje igrala Zvezda protiv Milana u košarci. Pardon, protiv Armanija iz Milana. Meni je to zapravo sve isto jer košarku ne pratim lično, prati je moj muž. A ja, kao i sva ostala sportska događanja, pratim okrenuta leđima televizoru dok radim sve što mi padne na pamet, ali zato uredno slušam i, znate već, skandiram sa navijačima i imitiram spikere.

Mom mužu to ne smeta. Ali nije on jedini čovek na planeti.

Elem, igrala Zvezda predveče tog dana, tačno u 7 PM, čini mi se veoma uspešno. Ima u njenim redovima jedan košarkaš, meni posebno drag jer nosi isto prezime kakvo sam ja imala dok se nisam udala. I dobar bogati, tačnije odličan, ubacuje trojke kao lud, kako čujem.

Kako on ubaci koju trojku, tako spiker počne frenetično da urla: “SimoOoOnoviiić!” A meni sve milo oko srca kad čujem to prezime, pa odmah počnem i ja: “SimoOoOnoviiić!” Sva srećna. I muž srećan, vodi mu Zvezda.

U poluvremenu, vidim ja razgalilo se društvo u Areni, pevaju se neke navijačke pesme koje ja prvi put čujem, pa ponelo i mene. Pevam onako kako čujem, ne pogađam baš reči, ali nije ni važno. Ta, Zvezda razbija Italijane, pa koga briga… Pevam onako od srca i od sreće. Muž se smeje što ja ne znam reči al’ se trudim pa smo svi zadovoljni.

Kad, ne lezi vraže. Sutradan sretnem ja komšinicu i ona me poverljivo zapita:

“Je li, jesi čula noćas kako se neko svađao i tukao u zgradi?”

“Nisam”, kažem ja.

“Kako nisi? Svi smo se uznemirili. Neko je tako tukao svoju ženu i ona kukala da smo čak razmišljali da pozovemo policiju!”

“Bože, strašno”, kažem ja. Jeste da imamo neke kandidate u zgradi tog tipa, ali ovaj put stvarno ništa nisam čula.

“Ja i dalje ne mogu da verujem da ti ništa nisi čula”, uporno nastavlja ona.

“Ne znam šta da ti kažem, a baš sam kasno legla. Stvarno ništa nisam čula”

“Pa nije to bilo kasno, nego između sedam i devet. I mi smo se u zgradi dogovorili da svakome ko trpi nasilje u porodici damo maksimalnu podršku”, značajno me pogleda na kraju.

“Apsolutno se slažem”, kažem ja.

Ode svaka na svoju stranu, a ja se preispitujem kako to da nisam čula ništa. Bože, mora da sam ogluvela. A u to vreme je bila utakmica, mora da od televizora nisam čula. Čekaj, čekaj, pa jao… Au, pa u to vreme sam ja pevala i skandirala. Auuuu…

Dođem ja kući i sve ispričam mužu. On umre od smeha, kaže: “Eto, a kad ti ja kažem da ne umeš da pevaš, ti se na mene ljutiš”.

Pa kako, ljudi?! Pa ja sam nekada pevala u horu! Ej, bre, u horu! Pa zar je moja nastavnica toliko malo sluha imala?

Ništa, em mi mozak radi na kasno paljenje, em kad zapevam neko misli da zapomažem zbog batina i cvilim zbog nasilja u porodici, pa onda da se dobro zamislim. Pošto stalno razmišljam koje bih sve poslove mogla da radim u napaćenoj Srbijici, sa spiska znači da skinem pevanje.

Pa da, zbog dobrobiti već izmučenog stanovništva nikada ja neću biti pjevač’ca…

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s